U prethodnom periodu mnogo sam putovao po balkanu i pronalazio sam mir za svoju dušu na svetim i istorijski važnim mestima. Nakon upokojenja moje majke, u mojoj duši dogodila se iznenadna eksplozija emocionalnih reakcija i sada je potrebno da pronađem mir za svoju dušu. Nalazim se pred važnim periodom svog života u kojem treba da povratim mir u svoju dušu. Moja duša samo što nije eksplodirala od emocija koje uzurpiraju njen inače miran karakter. Pripremam se za duhovno putovanje koje treba da prođu svi koji su izgubili voljenu osobu.

Tog dana sam je zvao, ali nisam mogao da je dobijem na telefon. Tati je tog dana naglo pozlilo i on je otišao na hitnu. Kada je bio u bolnici, zvao sam ga i on je brinuo gde je mama. Iz Beograda sam telefonom pokušavao doći do mame, ali nisam mogao. Nisam znao šta da mu kažem kako ga ne bi dodatno opteretio. Bio je zabrinut i iz bolnice reagovao je tako da je rekao lekarima da mora da ide kući, jer ima ženu koja je sada sama i o kojoj treba da brine. Pomislio sam o tome kako mama već godinama brine o tati, pa mi je bilo čudno zašto je tata rekao, da sada on treba da brine o njoj. Međutim, desilo se upravo tako kako je on rekao: mama je pala u hodniku, u stanu, i neko vreme, do dolaska hitne pomoći nije mogla da ustane. Bio sam u Srbiji, a mama u Hrvatskoj. Granice su bile zatvorene i sve mere su bile na snazi vezano za suzbijanje covid19 virusa. Odvezli su je u hitnu i ustanovili da se covid19 razvija prema obostranoj upali pluća. Po dolasku u bolnicu, čuo sam je 23.01.2021. godine, i kasnije se ispostavilo da je to bilo poslednji put kada sam s njom rarazgovarao. Tokom našeg poslednjeg telefonskog razgovora primala je malu dozu kiseonika i slabo sam uspeo da je razumeo. Nesmotreno sam rekao, da se čujemo sutra, jer smatrao sam da tada neće više imati pumpicu sa kiseonikom.

Kada smo razgovarali, bilo je vedro veče i videle su se zvezde. Najviše sam obratio pažnju na zvezdu koja je bila najsjajnija na nebu i pomislio sam tada da možda ta zvezda može biti odašiljač koji će bolje preneti mamin glas do mog telefona. Razgovarali smo kratko. Od sledećeg dana bila je prebačena na posebno odeljenje u šok-sobi u kojoj se nalaze respiratori. Priključili su je na taj uređaj i svakim danom njeno zdravstveno stanje bilo je sve lošije. Bolest je napredovala i kroz samo nekoliko dana ona se više nije mogla boriti sa ovom bolesti. Upokojila se 11.02.2021 u 2 sata posle ponoći.

Noć u kojoj se upokojila, stalno su me napadale neke čudne misli i cele noći sam se okretao u snu. Moja majka je imala dvoje dece, moju sestru Biljanu i mene. One noći kada se mama upokojila, Biljana je bila u manastiru Vavedenje u Beogradu. Ovde je pomagala starici, našoj dragoj mati, monahinji Mihaili. Brinula se o njoj te noći davajući joj potrebne lekove i potrebnu negu. Mati Mihaila se probudila usred noći i rekla: Šta radi ova žena ovde na krevetu? Reci joj da izađe. Naime, mati Mihaila je videla neku ženu kako sedi na njenom krevetu. Tada je probudila Biljanu i rekla joj da kaže toj ženi da izađe. Na to je Biljana rekla: "Mati, nema ovde nikoga". Mati je rekla: "Ima, ima, ova žena sedi na mom krevetu". Moja sestra je tada u šali rekla: "Eto sada ćemo otvoriti prozor pa ćemo reći toj ženi da izadje". Kada je mati Mihaila ujutro saznala da se te noći upokojila naša majka, ona je Biljani rekla: "Tvoja majka je bila ove noći kod nas u keliji".

Često sam fizički bio odvojen od majke i oca. Oni su živeli zajedno u Bjelovaru, a sestra i ja u Beogradu. Majčin odlazak je nenadoknadiv gubitak i treba vremena da tugu zameni radost spoznaje njenog odlaska u lepši i večni svet. Uvek ću je pominjati u molitvama i sećati se njenog zagrljaja kojeg više nikada neću osetiti. Nikada je više neću moći zagrliti i poljubiti, jer njen odlazak u smeru bez povratka znači odlazak u duhovne dimenzije. Međutim, najveći deo moje majke, njeno srce, ostaće i dalje da živi u meni, jer je ona svoju nežnost, pažnju i ljubav duboko usadila u mene. Znam da je majka imala pravo da ode, i ja poštujem tu njenu odluku, kao i odluku Boga da je uzme od mene.

Moja majka je bila kao cvet. Rođena u siromašnoj porodici čiji su roditelji bili poljoprivrednici. Majka je uz roditelje naučila da brine o povrću i cveću. Imala je mnoštvo cveća u stanu u kojem je živela sa ocem. Mene je njena briga oko cveća podsećala na brigu blaženopočivšeg oca Gavrila Lepavinskog koji je u svakom delu lepavinske kotline uzgajao mnoštvo miomirisnog cveća. Sećam se mnogih uspomene na majku. Sve me to toliko potresa i ne mogu da suzbijem osećaj tuge zbog njenog odlaska. Moju majku su svi voleli. Bila je mnogima veliki prijatelj, njeno rame bilo je mnogima mesto utehe i razgovora. Bila je voljeni saputnik u rešavanju životnih problema mongih prijatelja. Često sam u razgovoru sa ljudima koji su voleli moju majku saznavao o tome koliko ona ima snage i volje da ih duhovno osnaži. Od tuge koja nas je sve zadesila, isplivavala je nada i vera u Boga koja mi govori da su sada anđeli Božiji postali saputnici mojoj majci na putu ka Nebeskom duhovnom svetu. Molim Boga da njena duša bude u naručju Njegovom i duboko verujem da ju je u duhovnim dimenzijama dočekao upravo njen duhovnik i moj duhovnik, blaženopočivši arhimandrit Gavrilo Lepavinski.