Nakon što je moja majka primljena na kovid odeljenje u bjelovarsku bolnicu, otac je trebao, nakon što je prebolio korona virus, da izađe iz bolnice. Bilo je važno da ocu hitno nađem smeštaj u Domu za starije osobe. Uz pomoć dobrih ljudi, već isti dan našao sam potrebni smeštaj. Bilo je interesantno da je suvlasnik Doma kojeg sam kontaktirao moj prijatelj iz detinjstva koji dobro poznaje mog oca, jer smo detinjstvo provodili zajedno. On je rekao da će u njegovom Domu za starije osobe, moj otac imati svu potrebnu negu. Majka je sve vreme brinula o ocu dok su živeli zajedno, ali kad se majka upokojila, ocu je bila potrebna dodatna lekarska briga. Na dan mamine sahrane, na groblje, oca su iz Doma dovezli u kolicima. Iako zdravstveno loše i vidno potresen, otac je prisustvovao maminoj sahrani. Čini mi se da nije potpuno razumeo odlazak osobe sa kojom je živeo punih 60 godina. Moji roditelji su se upoznali dok su bili deca. Rođeni su u istom selu koje se zove Bačkovica, nedaleko od Bjelovara. Uvek kad bi došao u to selo, divio sam se autentičnosti starih napuštenih kuća. Danas u tom selu živi veoma malo ljudi. Na donjoj slici je rodna kuća moje majke. Ta kuća je napravljena pretežno od zemlje, a interesatno je kako raste drvo iz kuće. Za mene je ova kuća, iako trošna i stara, ipak posebna, jer tamo je rođena i svoje detinjstvo provela moja majka.

Moj otac živeo je na drugoj strani sela i njegovi roditelji bili su imućni, bili su skoro najbogatija porodica u selu. Roditelji mojih roditelja su se međusobno dobro poznavali i poštovali. Oni nisu mogli ni sanjati da će njihova deca da se "uzmu". Sećam se da su mi roditelji pričali da je jednom kod majke i njenih roditelja došao neki bogat čovek koji je hteo da zaprosi mamu. Moj otac je tada kao mladić sa svojim drugarima došao krišom u dvorište i skinuli su točak sa zaprežnih kola tog bogatog čoveka. Moj otac i njegovi drugari otišli su srećni kući, jer su uspeli u svom planu da tom čoveku napakoste. Kasnije su se setili da bi taj čovek mogao da ostane da prespava kod maminih roditelji. Kada su to shvatili, oni su se ponovo krišom vratili u dvorište i tada namestili točak na zaprežnim kolima tog bogatog čoveka. Taj čovek je na sreću moga oca ubrzo otišao i nije se više vraćao.

Moji roditelji su se venčali kada je mama imala 17 godina, a tata 23. Kasnije u životu bili su i bračno rastavljeni. To je trajalo kratko i onda su odlučili ponovo da se venčaju. Tada je matičar pitao moga oca: "Vojislave, ovo je jedinstveni slučaj da venčavam muža sa istom ženom po drugi put, bračnici, ako se rastave to je zato što pronalaze druge partnere za brak". Oni su shvatili da žele da žive zajedno i matičar ih je ponovo venčao. Tek pre nekoliko godina moji roditelji su se venčali i crkveno i tako sa blagoslovom Crkve nastavili da žive bogougodno. Moji roditelji su život proveli u Bjelovaru. Sagradili su kuću u kojoj smo se rodili sestra i ja. Moje roditelje su svi znali kao dobre ljude i kada je počeo rat u Bjelovaru, njih su poštovali i Hrvati i Srbi. Mamu su posebno voleli. Bila je uvek nasmejana i večno pozitivna, dok je otac bio vrlo zabavan i svi su voleli njegov smisao za šalu, humor i dobro druženje.

Moji roditelji su prvo dobili moju sestru, Biljanu, bilo je to 1971. godine, a nakon nekoliko godina i mene. Majka je pretežno vodila brigu o kući i deci, a otac je izbegavao te poslove, jer znao je da "Vuka" (tako je zvao majku) vodi brigu o deci i svemu u kući. Majci nije ništa bilo teško, često i da pretrpi težinu života, jer sve to činila je zbog svoje dece. Kada je mama u svojim dvadesetim godinama ostala bez svog oca doživela je veliki gubitak i tugu, a još veću tugu doživela je kada je u 30-toj godini ostala bez svoje majke. Upravo smo mi, deca moje majke bili glavni pokretač i najveća radost života. Poslednjih godina svog života majka je govorila za sebe kako živi na "veresiju" s obzirom da je doživela 80-tu, što je mnogo više nego godine njenih roditelja. Moj otac je sada ostao bez supruge i žene sa kojom je živeo više od 60 godina svog života. Sada on oseća veliku prazninu u svom životu i govori kako jedva čeka da ga Bog pozove k Sebi.

Osećam veliku potrebu da blagodarim Gospodu, jer mi je blagoslovio da do svoje 42. godine života osetim svu raskoš majčinog zagrljaja. Na to me podsetio i sledeći događaj koji zapisujem za sećanje meni i svim onim ljudima koji pamte ljubav i toplinu moju majke. Naime, kada sam posle sahrane došao u naš stan u Bjelovaru, odlučio sam da ga dodatno uredim. Spremajući stan naišao sam na uramljenu sliku na kojoj smo zajedno bili: majka i otac, i oko njih, moja sestra sa svojim mužem, i ja. Uramljenu sliku sam naslonio na pločice iznad kuhinjskog elementa. U vazi sa cvećem našao sam zabodeno crveno plišano srce. Između pločica i uramljene slike stavio sam crveno plišano srce i to tačno između lika majke i oca. To plišano crveno srce namenio sam ljubavi prema roditeljima. Kasnije popodne otišao sam kod tate u Dom, kako bi tamo proveo neko vreme sa njim. Odlazio sam često da ga utešim. Nakon što smo neko vreme porazgovarali, trebalo je da krenem. Došao sam do izlaznih vrata koja su bila zaključana. Nije bilo nikoga od zaposlenih da mi otvori vrata. U pozadini je svirala lagana muzika. Tata je pričekao u prizemlju, a ja sam se popeo na prvi sprat kako bi našao nekog da mi otvori izlazna vrata. Lagana muzika bila je sve glasnija, ali nikoga na spratu nisam video od zaposlenih. Tada sam na moje veliko čuđenje i zaprepašćenje na spratu video mnoštvo plišanih crvenih srca kako ukrašavaju zidove i stolove, upravo onakvih srca kakvo sam u stanu namenio ljubavi mog oca i majke. Stao sam kao ukopan na sred hodnika, naježio sam se, i tada shvatio, kako me je ovde, na jedan poseban, a meni neobjašnjiv način dovela moja majka kako bih doživeo osećaj kojeg je ona htela podeliti sa mnom. Osetio sam da je i moja majka tada duhom bila pored mene. Moj otac je stajao tada u prizemlju i čekao me, i on je tada čuo pesmu koja je svirala:

"Nikad te niko neće voljet ko ja, nikada. Malo nam je trebalo znaj samo malo još jedan san. Za nas bi procvijetale ruže da si dočekala samnom dan. Ptice bi nas pjesmom vodile znaj, sunce bi nam obasjalo put, za našu sreću i za tebe draga, sačuvao sam ljubav svu. Oh, samo da si ostala tu, ali nisi željela to, ali nisi željela to".

Znam da je moja upokojena majka ona predivna crvena plišana srca, koja su ispunjavala hodnik namenila meni i onima koji su je voleli, ali do danas, za mene ostala je nedoumica: da li je na meni neobjašnjiv način upravo moj otac namenio pesmu koja je tada svirala u hodniku, svojoj upokojenoj supruzi, mojoj majci Vukosavi, kao simbol neiskazane ljubavi. Ako je to istina, to je uradio, ničim drugim, već snagom svoga srca u trenutku kada je ona duhom bila pored nas.