U februaru ove godine navršilo se dve godine od majčinog upokojenja. Kada se mama upokojila bili smo svesni da nakon smrti bliske osobe imamo potrebu da naučimo živeti bez nje. U tim trenucima vera u Boga i podrška bližnjih su najjači saveznici sa kojima možemo da se izborimo. Kada izgubimo bližnje sažaljujemo sebe i njih. Bol i tuga ostaju, ako ne verujemo da su oni otišli na lepše i bolje mesto. Mi nastavljamo da živimo. Ako plačemo za našim upokojenima, mi plačemo za sobom, a ne za njima. Plačemo jer smo ih izgubili, i što ih nečemo nikad više videti. Upravo u tom trenutku dolazi do izražaja vera u Boga i večni život. Od kada istražujem pravoslavnu duhovnost, često sam u kontaktu sa smrću. Osim toga, svake godine obeležavamo Veliki Petak, ali već tri dana potom i Vaskrs. Naši bližnji su otišli negde drugde, na neko bolje mesto. Ako su na boljem mestu, zašto patimo za njima. Molitvom i verom u Boga, lako se možemo suočiti sa istinom što ih nema pored nas, ali isto tako vratićemo ih u sećanje i radosno se sećati svega što smo proživeli sa njima. Ako smo ih istinski voleli, tada će ta ljubav biti veza između nas i njih. Treba poštovati tuđu bol, zato uvek kažemo "Primi moje iskreno saučešće". Ali isto tako treba da nosimo naše upokojene u srcu. Međutim, ne trebamo umreti sa njima, jer mi ne vidimo dalje od smrti i ne vidimo ono prelepo mesto gde se oni posle smrti nalaze. Na donjim slikama su moje uspomene na majku koja je bila mnogo vezana za manastir Lepavinu i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Nalaze se i porodične slike sa tatom, sestrom, tetkama, prijateljima. Uglavnom radujem se ovim uspomenama i čini mi se da me one obogaćuju. Trenutke koje pamtim su samo lepe stvari i ponosim se njima.

Nakon što je majka umrla u mom stanu u Bjelovaru živi starija gospođa Jelena. Ona brine o cveću koje je mama volela. Kada dođem u stan teta Jelana me dočeka, pripremi ručak, ugrije stan i brine o meni. U Bjelovar dolazim retko. Tih dana obiđem grobno mesto i pomolim se. Prinesem sveću i donesem cveće. Uveren sam da je to jedino što mogu sada da učinim za nju. Ovih dana je završen spomenik na grobu gde je poslednje počivalište moje majke. Ono što sam naučio u periodu od kad je majka otišla, jeste da iako bližnji odlaze od nas, oni nastavaljaju da žive u nama nepoznatim nebeskim prostranstvima gde se naslađuju darovima koje je Bog obećao za sve koji veruju u Njega.

U ovom poslednjom tekstu iz Priručnika kako živeti u miru nakon upokojenja bližnjih: «PUTOVANJE DUŠE KA NJENOM MIRU ŽIVOT NAKON UPOKOJENJA VOLJENE OSOBE», imam pouku za vas, a ona glasi: "Grlite svoje roditelje, jednog dana će otići od vas, a tada umesto da tugujete za njima, vi ih počastite i to tako što ćete svoj život živeti upravo onako kako bi oni od vas to očekivali." Majka ostaje da živi u meni, ne kao bol nego kao radost života i ponos koji ću uvek nositi kao poklon od nje. Sa ovim tekstom završavam svojevrstan Priručnik sa kojim sam želeo da sa vama podelim svoje iskustvo i uputstva za prevazilaženje
boli i tuge nad gubitkom voljenih osoba. Puno vas pozdravljam i ne zaboravite da naši roditelji od nas očekuju samo jedno, da u punoći živimo život kojeg nam je Bog kroz njih dao.