U februaru ove godine navršilo se dve godine od majčinog upokojenja. Kada se mama upokojila bili smo svesni da nakon smrti bliske osobe imamo potrebu da naučimo živeti bez nje. U tim trenucima vera u Boga i podrška bližnjih su najjači saveznici sa kojima možemo da se izborimo sa gubitkom. Kada izgubimo bližnje sažaljujemo sebe i njih. Bol i tuga ostaju, ako ne verujemo da su oni otišli na lepše i bolje mesto. Mi nastavljamo da živimo. Ako plačemo za našim upokojenima, mi plačemo za sobom, a ne za njima. Plačemo jer smo ih izgubili, i što ih nećemo nikad više videti. Upravo u tom trenutku dolazi do izražaja vera u Boga i večni život. Od kada istražujem pravoslavnu duhovnost, često sam u kontaktu sa smrti. Osim toga, hrišćani svake godine obeležavaju Veliki Petak, dan smrti Gospoda Isusa Hrista, ali već tri dana potom proslavljaju Njegovo Vaskrsenje. Mi, hrošćani verujemo da su se naši upokojeni preselili na bolje mesto. Ako su na boljem mestu, zašto patimo za njima. Molitvom i verom u Boga, lako se možemo suočiti sa istinom da ih nema pored nas, ali isto tako vratićemo ih u sećanje i radosno se sećati svega što smo proživeli sa njima. Ako smo ih istinski voleli, tada će ta ljubav biti veza između nas i njih. Treba poštovati tuđu bol, zato uvek kažemo "Primi moje iskreno saučešće". Ali isto tako treba da nosimo naše upokojene u srcu. Međutim, ne trebamo da tugujemo za njima, jer mi ne vidimo dalje od njihove smrti i ne vidimo prelepo mesto gde se oni posle smrti nalaze. Na donjim slikama su moje uspomene na majku koja je bila mnogo vezana za manastir Lepavinu i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Nalaze se i porodične slike sa tatom, sestrom, tetkama, prijateljima. Uglavnom radujem se ovim uspomenama koje me obogaćuju. Trenutke koje pamtim su samo lepe stvari na koje se ponosim.

Nakon što je majka umrla, u mom stanu u Bjelovaru živi starija gospođa koja se zove Jelena. Ona brine o cveću koje je mama uzgajala u stanu. Kada dođem u stan teta Jelana me dočeka i posluži ručkom. U Bjelovar dolazim retko. Tih dana obiđem grobno mesto i pomolim se. Prinesem sveću i donesem cveće na majčin grob. Uveren sam da je to jedino što mogu sada da učinim za majku. Ovih dana je završen spomenik na grobu koje je poslednje počivalište moje majke. Ono što sam naučio u periodu od kad je majka otišla, jeste da iako naši bližnji odlaze od nas, oni nastavaljaju da žive nebeskim prostranstvima gde se naslađuju darovima koje je Bog obećao za sve onekoji veruju u Njega.

U ovom poslednjom tekstu iz Priručnika kako živeti u miru nakon upokojenja bližnjih: «PUTOVANJE DUŠE KA NJENOM MIRU NAKON UPOKOJENJA VOLJENE OSOBE», imam pouku za vas, a ona glasi: "Grlite svoje roditelje, jer jednog dana će otići od vas, a tada umesto da tugujete za njima, vi ih počastite i to tako što ćete svoj život živeti upravo onako kako bi oni od vas to očekivali." Majka ostaje da živi u meni, ne kao bol nego kao radost života i ponos koji ću uvek nositi kao poklon od nje. Sa ovim tekstom završavam svojevrstan Priručnik u kojem delim svoje iskustvo i uputstva za prevazilaženje
boli i tuge nakon upokojenj voljenih osoba. Puno vas pozdravljam i ne zaboravite da naši roditelji od nas očekuju samo jedno, da u punoći živimo život kojeg nam je Bog kroz njih dao.