*Selo Bačkovica udaljeno je oko 30 kilometara od Bjelovara i nalazi se u Zapadnoj Slavoniji. Vozili smo se putevima kojima retko prolaze automobili. Kada smo stigli u Bačkovicu, odmah nakon table sa nazivom sela, primetio sam mnoštvo starih napuštenih kuća koje su izgledale kao da u njima niko nikad nije živeo. Moji roditelji su ovde rođeni. Tata je rođen pre Drugog svetskog rata, a mama je rođena tokom tog rata. Tata je živeo na jednoj strani, a mama na drugoj strani sela. Ponekad su zajedno čuvali stoku na pašnjacima i tako su se vremenom upoznali. Vozeći se, stigli smo do rodne kuće moje majke i kasnije, do kuće gde se moj otac rodio. Njihove rodne kuće su u međuvremenu promenile vlasnike, ali sada u njima niko ne živi. Ovo selo je doživelo sudbinu da danas, osim nekoliko starih ljudi, niko u njemu ne živi. Sve kuće, ma rekao bih, celo selo, obraslo je u drač i šikaru. Vozio sam sporo kroz selo sa dozom iznenađenja i žalosti.

* Ovaj tekst i slike su iz 2018. godine, i tada su majka i teta Darinka bili među živima.

Posetili smo tetu Darinku, ona je tada bila živa i bila je dobra prijateljica mojih roditelja. Teta Darinka nas je poslužila kafom i vinom koje ima okus predivnog soka od grožđa. U razgovoru, teta Darinka nam je pričala da živi sama, ali da ima sve što joj je potrebno, i da je njen životni moto: da bude zadovoljna i srećna u životu. Kako kaže, mogla je da bira: hoće li biti zadovoljna ili nezadovoljna sa životom u ovom napuštenom selu. Ona je odabrala da želi biti srećna. Tamo su slabi i siromašni uslovi za život, ali deca, udata ćerka i oženjen sin, koji žive u drugim mestima, i njen pas-čuvar, zajedno činili su njen život srećnim. Uz to, ona kaže da je ona gradila ovu kuću i ne želi da je napušta, želi da ovde umre. Zamolila nas je da kada umre, da je dođemo ispratiti na onaj svet. Pitao sam je: da li u selu ima dece i mladih? Teta Darinka mi je odgovorila: "sine moj nema ovde nikoga od starih, a kamo li od mladih", i još kaže: "Od mladih ima dvoje dece u susednom selu i to je sve." Ona kaže da je nekad u ovom selu bilo jako veselo, seća se seoskih zabava, puno mladih koji su se veselili, seća se čestih druženja mladih.

Kasnije smo posetili seosko groblje na kojem se nalaze grobovi naših predaka. Groblje je u šumi, ali je uredno pokošeno, jer državne komunalne službe brinu o njemu. Upalili smo sveće, ostavili cveće i pomolili se za naše upokojene. Čudno je reći, ali po mnogim grobovima može da se zaključi da su nekad u ovom selu živeli ljudi. Pomolio sam se za svoje pretke. Duh njihov sada živi u jevanđelskim prostorima duhovnog sveta, i to me posebno raduje. Ovde, gde su nekad živeli, ionako, osim pustoši, i malobrojnih onih ljudi koji ih se sećaju - ne postoji ništa.

Po povratku sa groblja posetili smo maminu rodbinu koji "čuvaju" ovo bogato i čistom prirodom obogaćeno selo. Seli smo na posluženje i uz topao čaj od nevena, slušao sam priče ljudi koji su se vrlo lako vratili u stara vremena njihovog detinjstva. Primetio sam tada da ovo pusto selo nije umrlo, jer živi u sećanjima i pričama mojih roditelja.