Treći deo putopisa Gruzijom - Šetnja od palate kraljice Darejan do Sionskog hrama i krsta Svete Nine

Putujemo i posećujemo:

• Palata kraljice Darejan
• Spomenik Svetog Georgija
• Odlazak metroom do Fabrike
• Hram Svetog Aleksandra Nevskog
• Sionski hram
• Most mira preko reke Kure.

Ujutro smo posetili palatu kraljice Darejan. Prvenstveno zbog jutarnjeg pogleda na grad, ovo mesto nas je prizvalo svojom posebnošću. Popevši se uz nekoliko stepenica bili smo na dovoljnom uzvišenju iznad grada da smo imali pogled na svu lepotu starog Tbilisija. Lidija i ja smo hteli upoznati grad, i kasnije se ispostavilo da je ovo bila najvrednija lokacija zbog posebnog pogleda. Palatu kraljice Darejan sagradio je kralj Heraklije II za svoju suprugu kraljicu Darejan. Darejan se udala za Heraklija 1750. godine i njihov brak je trajao 48 godina, sve do njegove smrti 1798. godine. Palata je bila kao poklon za Darejan. Mi smo ovde pronašli prekrasne arapske detalje, veličanstvene murale, stropne lukove, prelepe vrtove i kamene zidine i sve to je dodatno ukrašavalo poklon za Darejan. Palata je smeštena na strmoj steni iznad reke Kure. Bili smo fascinirani njenom arhitekturom. Jedan od najupečatljivijih trenutaka bio je kada smo ušli u glavnu crkvu palate čija je unutrašnjost ukrašena freskama i ikonama, i to je sve uticalo da se osećamo bogatijima, jer svakim danom ulazimo u sve dublju istoriju i duhovnost Tbilisija i uopše Gruzije. Sa palate smo se spustili do reke Kure i prešli u drugi deo starog grada. Otišli smo na jutarnju kafu i nakon odmora nastavili smo pešice prema Trgu Slobode. Ovde se nalazi spomenik Svetog Georgija. Nastavili smo kroz Rustaveli aveniju kako bi upoznali znamenitosti centraTbilisija, ali i domaće specijalitete: Khachapuri i Osjakhuri. Nakon ručka nastavili smo prema Fabrici. Da bi došli do nje izašli smo na metro stanici Marjanishvili i nedaleko od metroa primetili smo bogato opskrbljenu poslastičarnicu. Uzeli smo kolač, ali nismo imali gde da ga pojedemo. Malo smo se zatekli da poslastičarnica nema bar jedan sto za goste. Morali smo se snaći za viljuške, ali to nije bio problem. Zajedno sa kolačima i viljuškama krenuli smo u šetnju do mesta gde bismo mogli sesti i u miru pojesti kolače.

Šetali smo niz ulicu i u jednom trenutku ugledali smo hram. Mom čuđenju nije bilo kraja kada sam prepoznao da se nalazimo ispred hrama Svetog Aleksandra Nevskog. Naime, prepoznao sam ga kada sam se setio da sam ovde bio pre sedam godina (2016.g.) tokom pokloničkog putovanja sa grupom koju je vodio otac Jovan Babić iz Beograda. Za mene je ponovni susret i to iznenadni sa ovim hramom bilo pravo čudo. Bio sam iznenađen, jer sam u velikom Tbilisiju na ovaj zaista slučajan način ponovo se susreo sa ovim hramom. Ušli smo u dvorište hrama i ovde je sveštenik služio pomen, a ja sam se obratio jednom od vernika kako bih ga pitao za oca Rafaila Karelina kojeg sam ovde upoznao i od koga sam tada, pre sedam godina, uzeo blagoslov. Vernik koga sam pitao mi je rekao da otac Rafailo nije ovde. Čovek mi se predstavio i rekao da se zove Viktor. Upoznali smo se i ja sam rekao da mi dolazimo iz Srbije, a Viktor je rekao da mnogo poštuje Svetog Justina Ćelijskog. Viktor nam je ispričao priču o rizi Presvete Bogorodice koja se nalazi na zapadu Gruzije u gradu Zugdidi. Zanimao sam se i za rizu Gospodnju i zamolio Viktora da mi detaljno ispriča istoriju kako bi bolje razumeo razliku između rize Gospodnje i Hitona Gospodnjeg. Viktor je rekao da se riza nalazi i čuva u muzeju i da je rizu od Iranskog Šaha dobio Patrijarh Ruski kada su perzijanci osvojili Mchetu, a da se Hiton Gospodnji nalazi u Mcheti u hramu Svetichoveli kojeg smo juče posetili. Hram Svetichoveli što znači Stub koji daje život je najznačajnije mesto Svete gruzijske Pravoslavne Crkve. O našoj poseti ovom hramu možete dapročitate putopis koji se nalazi na ovom Linku.

Zahvalili smo se Viktoru na razgovoru o važnim detaljima izistorije Gruzije. Razjasnio nam je detalje koje nismo znali i njegovo znanje nam je pomoglo u razumevanju važnosti pravoslavnih mesta u Gruziji. Seli smo na klupu i u dvorištu hrama Svetog Aleksandra Nevskog pojeli smo naše poslastice koje smo do tada tokom razgovora sa Viktorom sve vreme držali u rukama.

Nakon kraćeg odmora, nastavili smo pešice da razgledavamo Tbilisi. Tražili smo opuštenu urbanu atmosferu, i pronašli pravo mesto. Stigli smo u kvart poznat po šarenim zidovima, lampicama. Ovo je pravo mesto gde smo doživili stari socijalistički stil života koji i dalje živi u Tbilisiju. U Fabrici se nalaze restorani, barovi, hosteli, izložbeni prostori i male radnje. Međutim, kada sam radio plan današnjeg obilaska Tbilisija, očekivao sam da će me ovo mesto više fascinirati, ali potvrdio se opet moj moto putovanja, da putovanje nije vezano samo za krajnji cilj već za celokupni doživljaj putovanja do cilja.

Vratili smo se u metro stanicu i krenuli prema centru grada kako bismo posetili Sionski hram u kojem se nalazi krst Svete Nine. Sionski hram je bio najznačajniji hram u Tbilisiju pre nego što je podignut hram Sameba. Sionski hram podignut je u 6. veku. Bio je često puta rušen i to već u 6. veku, kada su ga Arapi potpuno uništili. Gruzijski kralj David je ponovo sagradio hram 1112. godine. Poslednja obnova hrama bila je 1817. godine, kada je Gruzija postala deo Ruskog Carstva. Danas se u hramu čuva glavna svetinja Gruzijske pravoslavne crkve - krst svete Nine. Sveta Nina rođena je 280. godine u Kapadokiji (današnja Turska). Od 12-te godine živela je u Jerusalimu. Kao devojka primila je hrišćanstvo u Jerusalimu i tamo je saznala da se Hiton Gospodnji nalazi u Iveriji (današnja Gruzija), jednoj poganskoj zemlji. Jerusalimski Patrijarh Juvenal ju je blagoslovio za misionarsku službu i Nina je otišla u Gruziju (Iveriju). Njen otac, Zavulon bio je rođak Svetog velikomučenika Georgija, a njena majka Suzana bila je sestra jerusalimskog patrijarha Juvenala.

Krst Svete Nine napravljen je od vinove loze i njega je u snu Presveta Bogorodica dala Nini. U snu ju je Bogorodica usmerila da ide u Iveriju. Kada se Nina probudila, videla je da se krst koji je sanjala nalazi u njenim rukama. Ovajkrst se sada čuva u Sionskom hramu u Tbilisiju i mi smo došli da mu se poklonimo.

Nina je došla u Gruziju iz Jerusalima 319. godine, Tada je živela u Mcheti u kući kraljevog vrtlara. Dok je živela u vrtlarevoj kući, sanjala je da se u blizini kedrovog drveta u Kraljevskom vrtu nalazi Hiton Gospodnji, a to je upravo bilo na mestu današnjeg hrama Svetichoveli. Nina je izlečila uz Božiju pomoć kraljevu ženu (Nanu) i ona je primila hrišćanstvo i tada se i kralj Mirian odlučio krstiti. Godine 326. kralj Mirian je zamolio cara Konstantina i caricu Jelenu da pošalju sveštenstvo iz Konstantinopolja da krsti narod Gruzije u vodama reke Kure. Hrišćanstvo je tada proglašeno za državnom religijom Gruzije. Tako je Gruzija (Iverija) postala druga zemlja nakon Jermenije, koja je prihvatila hršćanstvo kao državnu religiju. U samom Rimskom Carstvu to se dogodilo tek 380. godine. Kroz svoju burnu istoriju, Sionski hram ostaje važan za hrišćanstvo i nacionalni identitet Gruzije.

Od moje prethodne posete Sionskom hramu, znao sam da ovde postoji čudesno staklo koje je poprimilo obris kojim je ikonopisan lik Presvete Bogorodice kada je to staklo prekrivalo Bogorodičinu ikonu. Pozvao sam Lidiju da dođe sa mnom u drugi deo hrama i ona se iznenadila kada je videla ovo čudo. Sada je ikona izvađena iz stakla. Moguće je primetiti na staklu obris lika Presvete Bogorodice.

U Sionskom hramu ostali smo do njegovog zatvaranja, čini mi se u 19 sati. Ceo dan koji je bio ispunjen posebnom duhovnošću proveli smo istražujući lepote Tbilisija i svetih mesta. Na kraju dana prešli smo reku Kuru i vratili smo se u deo grada gde se nalazi naš hotel. Ovde smo odmorili u jednom restoranu. Opustili smo se uz domaće gruzijsko vino i gruzijsko pivo, koristeći trenutak da razmenimo utiske gledajući fotografije sa još jedne naše nezaboravne avanture. Trećeg dana smo se detaljnije približili Gruziji. Osetili smo duh ove zemlje i njenog glavnog grada Tbilisija, jače smo se približili kulturnom i duhovnom karakteru grada.