«Putovanje iz kuće» sa Nenadom Badovincem
SVETA GORA
U potrazi za istinskom pravoslavnom duhovnošću, stigao sam do najsevernijeg od tri kraka velikog poluostva Halkidiki u Grčkoj. Došao sam na Svetu Goru Atonsku, da se izbliza upoznam sa zaboravljenom mističnom duhovnošću pravoslavnog Hrišćanstva i naročito, pravoslavnog podvižništva.
Otvorite srce i pođite sa mnom u ovaj drugačiji svet u kojem se neprestano slavi Stvoritelj sveta, i u kojem njegovi stanovnici neprekidno upražnjavaju umno-srdačnu molitvu za spas cele vasione, za spas svakoga od nas
PRVI DAN – Kareja, administrativno središte Svete Gore
Planirajući svoj put na Svetu Goru, unapred sam odabrao pravce kojim ću se kretati po njoj. Obišao sam čitavo poluostrvo, od severa do juga i od istoka prema zapadu. Snimateljsku ekipu, naravno, nisam imao. Putovao sam sâm, a od opreme za snimanje imao sam poluprofesionalnu kameru kojom sam zabeležio samo neke detalje ovog duhovno-istraživačkog putovanja. Iz Uranopolisa sam, na Svetu Goru, krenuo brodom koji je sve vreme plovio uz svetogorsku obalu, pristajući u svaku manastirsku luku, dok na kraju nije stigao do luke Dafni, na južnom delu Svete Gore. Iz Dafnija sam autobusom stigao do Kareje, administrativnog sedišta Svete Gore. U Kareji sam se smestio u Svetoandrejevskom skitu. Nakon što sam se, po svetogorskom običaju, prijavio u gostoprimnici skita, upoznao sam nekoliko mladića iz Srbije sa kojima sam do kraja dana obišao Kareju. Posetili smo Hilandarski konak i bili do Isposnice Svetoga Save, te obišli još neke karejske konake drugih svetogorskih manastira, od kojih su danas neki napušteni i u zapuštenom stanju.
DRUGI DAN – Manastir Pantelejmon
Ruski manastir Svetog Pantelejmona uzdiže se na južnoj obali Svete Gore. U kompleksu manastira nalazi se nekoliko veličanstvenih hramova i manjih kapela. Manastir se obnavlja dobrotvornim prilozima iz Rusije. No, poklonicima, čini se, nije baš jednostavno ovde prenoćiti. I nama je noćenje u ovom manastiru bilo neizvesno do poslednjeg trenutka. U uredu za poklonike, iz nekog razloga, nisu imali razumevanja za našu molbu da prenoćimo u manastiru. No, zadivljeni nebeskom lepotom manastira nismo odustali od namere da ovde prespavamo. Moj saputnik Raško i ja smo, u tom cilju, stupili u vezu sa Mikijem i Žarkom, dvojicom ikonopisaca iz Srbije, koji su boravili u Manastiru jer su ih pantelejmonski monasi angažovali za ikonopisanje manastirskih crkava. Tek na njihovo usrdno zauzimanje manastirske vlasti su popustile i omogućile nam noćenje i jednodnevni boravak.
TREĆI DAN – Manastir Simonopetra
Za Svetu Goru sam prvi put čuo, kao mladić, od oca Gavrila. Danas sam tu da bih se uverio u posebnost ovog svetog mesta i da bih tu, među ljudima Božijim i svetinjama Božijim, pokušao da stupim u duhovni dodir sa drugim, nevidljivim svetovima koji se ovde otkrivaju srcu čovekovom. Uočavam da se u svetogorskoj kamenoj pustinji monasi žestoko duhovno bore protiv svoje pale i ogrehovljene prirode, da bi zadobili onaj istinski život na koji je Bog prizvao čoveka. U toj teškoj borbi svetogorski podvižnici, uz Božiju pomoć, pobeđuju svoju zemaljsku prirodu, a zadobijaju nebesku. Prilikom mnogobrojnih susreta sa svetogorskim podvižnicima, na njihovim licima i u njihovim očima vidim plodove te duhovne borbe: smirenje, dobrotu, dubinu života u Hristu.
ČETVRTI DAN –Skit Svete Ane, Karulja
Jutarnja služba počela je u 4 sata ujutro, a prvi jutarnji zraci sunca obasjali su na zidu fresku sa likom Presvete Bogorodice. Tirkizno plava boja Njenog lika podstakla me je na usrdnu molitvu: jedino sam tako mogao biti sa svima onima koje volim, a koji su mi tog časa veoma nedostajali. Od svih stasidija u crkvi, tokom službe, sasvim slučajno, seo sam na stasidiju baš do igumanove. Nešto kasnije, došao je i iguman manastira Simonopetre, arhimandrit Jelisej i seo u svoju stasidiju. Pošto mirjanin nema prava da sedi do igumana, jedan monah je prišao igumanu i upitao ga da li da me udalji sa te stasidije. Iguman Jelisej se okrenuo prema meni i, blago mi se osmehnuvši, dopustio da sedim do njega, i do njegovog igumanskog štapa – paterice. Naš Nebeski Otac nam je u Isusu Hristu Duhom Svetim darovao beskonačni život večni, kojem se svi Hrišćani nadaju, za koji se mole Bogu, koji se trude da zadobiju, očekujući susret sa Bogom u Carstvu Božijem. Svetogorci-monasi koje sam ovde susretao odaju utisak ljudi koji su Boga već susreli u ovom svetu i na ovom svetom mestu.
PETI I ŠESTI DAN – Manastir Hilandar
Nakon dva dana intenzivnog svetogorskog druženja, Pjer i ja smo se pozdravili, ali ne i rastali, jer duhovna veza kojom smo se povezali, ostaje večno zabeležena u nama i u pejzažima podvižničke Karulje. Pjer je sutradan nastavio prema vrhu Atosa, a ja sam otišao u skitski hram na Svetu Liturgiju, nakon koje sam uzeo svoje stvari i spustio se do luke. Tamo sam se ukrcao na brod kojim sam krenuo prema srpskoj carskoj lavri Manastiru Hilandar. Manastir Hilandar jedini je srpski manastir na Svetoj Gori i njegovo ime se sa duhovnim ponosom izgovara u Srbiji i svugde gde žive pravoslavni Srbi. Hilandar čuva onu pravu istoriju našega naroda koja je neraskidivo povezana sa pravoslavnom verom i duhovnošću. U Hilandaru sam uzeo blagoslov Igumanije, Bogorodice Trojeručice i, nakon kraćeg odmora, krenuo u posetu hilandarskom skitu Svetog Vasilija koji se nalazi na obali mora. Vrata skita su bila zatvorena, no odmah sam spazio kanap koji se spuštao niz vrata i služio za povlačenje zvonca. Povukao sam kanap, pozvonio i nedugo nakon toga pojavio se otac Danilo. Zamolio sam ga da me pusti da vidim skit.
SEDMI SVETOGORSKI DAN – MANASTIR VATOPED
Nakon obilaska južne obale Svete Gore i dvodnevnog odmora u manastiru Hilandar, nastavio sam da putujem severnom stranom poluostrva. I tu sam se, kao i na južnoj strani, susretao sa predivnom prirodom, monasima-podvižnicima i njihovom molitvom. Gde god da sam došao, bilo u manastir, skit ili keliju, sretao sam monahe koji žive u neprekidnoj molitvi, koji čitaju kanone i pevaju akatiste, mole se i pevaju na bogosluženjima. Na Svetoj Gori me zadivila lepota netaknute prirode i molitvena jednostavnost svetogorskih podvižnika kojima je Bog u srce smestio čitavu vasionu. Ovde me svaki udah i uzdah prilikom izgovaranja molitve, sjednjuju sa duhovnim svetom koji sam došao da nadjem i da doživim na Svetoj Gori. Manastir Vatoped jedan je od najstarijih i najvećih manastira na Svetoj Gori. Prizore ovog manastira sam hteo da podelim u srcu sa svojim bližnjima, čija imena nosim ispisana na papiriću. Kada sam kretao na Svetu Goru, zamolili su me da njihova imena ostavim na Svetoj Gori radi pominjanja na Liturgijama. Onima koji stradaju od telesnih bolesti to daje veru u ozdravljenje, a onima koji stradaju od duhovnih iskušenja – nadu u pobedu nad iskušenjima ovoga sveta.
OSMI SVETOGORSKI DAN – MANASTIR IVIRON
Nakon osme svetogorske noći, osmoga jutra, posle osme svetogorske Liturgije krenuo sam brodom iz Vatopeda za manastir Iveron. Bio sam pomalo zabrinut, jer mi se, tokom prethodnih dana nije ukazala prilika da igde ostavim listiće sa imenima mojih bližnjih za pominjanje tokom molitve. Ubrzo ću shvatiti da je svaka briga potpuno nepotrebno unosila pomutnju u moj duh, a da, ni u jednom trenutku, nisam imao stvarnu potrebu da se oko toga brinem. Svaki moj korak na Svetoj Gori, u tom sam čvrsto uveren, bio je na poseban način vođen od Čuvarke Svete Gore – Presvete Bogorodice. Tog osmog dana stigao sam do manastira Iviron i do kapele posvećene Bogorodičinom dolasku na Svetu Goru. Po drevnom pokloničkom običaju, popio sam malo izvorske vode sa izvora koji izvire u kapelici, na samo nekoliko metara od mora i to doživeo kao veliki blagoslov Presvete Bogorodice, koji me je ispunio obiljem duševnog umiljenja.
DEVETI DAN – BURAZERSKA KELIJA
Od kada se prvi čovek, počinivši greh, udaljio od Boga, rod ljudski je sve više gubio bogodanu lepotu duše i bogatstvo uma. Tokom mnogih vekova i milenijuma udaljenosti od Boga, čovek je zaboravio da je stvorenje Božije, te mu je postalo teško i da veruje u postojanje svoga Nebeskoga Oca i Tvorca. Međutim, u Hristu i Crkvi Njegovoj omogućeno nam je da se, kroz pokajanje i podvižnički život, vratimo Nebeskome Ocu i Njegovoj ljubavi. U Burazerskoj keliji upoznao sam oca Savu, koji vrlo dobro poznaje oca Gavrila Lepavinskog. Ovde je otac Gavrilo proveo jedan deo svog trinaestodišnjeg boravka na Svetoj Gori. Njih dvojica su se ovde zajedno podvizavali i delili pogled prema vrhu Atosa koji k sebi privlači sve podvižnike žedne Boga i istine Božije. Blagodat Božija se sa vrha Atosa izliva na celu Svetu Goru, te stoga nije ni potrebno da se svi svetogorski podvižnici podvizavaju na njegovom vrhu; dovoljno je što sa raznih strana Svete Gore mogu da ga vide i da se njim nadahnjuju. Na Svetoj Gori sam upoznao jednog vernika druge veroispovesti i sa njim pričao o velikom poštovanju koje pravoslavni Hrišćani imaju prema Presvetoj Bogorodici. Njemu nikako nije bilo jasno zašto pravoslavci toliko poštuju Presvetu Bogorodicu. Trudio sam se, kako sam znao i umeo, da mu to objasnim, ali nisam uspeo da mu odgovorim tako da me je on mogao razumeti. Pokušao sam da mu objasnim da mi, pravoslavni Hrišćani, poštujemo i slavimo Presvetu Bogorodicu, jer je ona rodila Hrista Gospoda, jer je Ona naša neumorna Zastupnica pred Hristom, Svojim Sinom, i Putevoditeljica naših duša ka spasenju. Presvetoj Bogorodici ukazujemo veliko poštovanje, beskrajno blagodarni jer se Ona na Nebesima neprekidno moli za oproštaj naših grehova i za spasenje naših duša.
DEVETI SVETOGORSKI DAN – POSETA ISPOSNIČKIM PEŠTERAMA
Želeći da obiđem okolinu Velike Lavre, tokom sunčanog popodneva, krenuo sam u istraživačku šetnju, opremljen svojom obaveznom svetogorskom "opremom": sa kamerom i svetogorskim štapom u ruci krenuo sam na poklonički put prema pešteri-pećini u kojoj se podvizavao Sveti Atanasije Atonski. Od Manastira Velika Lavra do peštere Svetog Atanasija ima oko šest kilometara. Izračunao sam da mi treba oko sat i po napornog pešačenja po jakom popodnevnom suncu da bih stigao do svoga cilja. Kada sam stigao do kraja makadamskog puta začuo sam u daljini zvonjavu zvona iz Prodromskog rumunskog skita. U hramu je počinjala večernja služba. Na moje veliko iznenađenje u Skitu sam sreo brata Mihaila iz Moldavije sa kojim sam, pre tri dana, delio sobu u manastiru Vatoped. Mihail me je proveo kroz Skit, ispričavši mi nešto više o njemu i o svetim moštima koji se tamo nalaze, a kasnije me je pozvao na večeru u skitskoj trpezariju, posle čega me je ispratio na put prema pešteri Svetog Atanasija Atonskog. Tamo sam krenuo sa namerom da vidim i doživim ono što niko od mojih predaka nije ni video, ni doživeo. Mnogi od njih su bili istinski verujući ljudi, ali niko od njih se nije ovoliko približio samim izvorima pravoslavne mistične duhovnosti. Spuštajući se prema pešteri, naišao sam na jednu isposničku keliju. Bio sam veoma tih, da ne bih ni na koji način omeo monaha koji se tamo molio. Čuo sam njegovu srdačnu molitvu koja je brže od svetlosti ushodila na Nebesa. Čitav ovaj kraj je prepun podvižničkih pećina koje su nevidljivo ukrašene bezbrojnim hiljadama molitava izgovorenih tokom vekova. Papir sa imenima za molitveno pominjanje, koji sve vreme svog boravka na Svetoj Gori nosim sa sobom, poželeo sam da ostavim upravo u ovoj duhovnoj oazi isposničkih pećina.

Svetogorski poklonik, 2014.
Nenad Badovinac

Molim Vas, ako želite donirajte
moje postojeće i buduće projekte