Pre neki dan dobio sam poziv poštovaoca i prijatelja od našeg blaženopočivšeg Arhimandrita Gavrila (Vučkovića), koji je u ime zainteresovanih pravoslavnih hrišćana iz Prilepa u Severnoj Makedoniji izrazio želju da organizujemo projekicju mog putopisno-dokumentarnog filma "RUSIJA – VELIKA TAJNA, reportaža iz Svete i Carske Rusije". u Prilepu u Makedoniji. Objasnili su mi da je potrebno samo da dođem u Prilep i da oni brinu o organizaciji projekcije i o svim potrebnim detaljima. Prezentacionu salu, za potrebe projekcije filma koji će biti prvi put projektovana u Makedoniji, omogućila je uprava hotela Kristal Palas iz Prilepa (Makedonija). Upravi hotela se od srca zahvanjuju svi koji su izrazili želju da se održi projekcija filma u Prilepu. Projekcija filma "RUSIJA – VELIKA TAJNA" održaće se 24.11.2019. u 16:00 sati u hotelu Kristal Palas u Prilepu (Severna Makedonija). ULAZ SLOBODAN!

U Severnoj Makedoniji prepuna je prirodnih bogatstava i o njima se može puno pisati. U ovom putopisnom tekstu posvetiću pažnju jednom duhovnom podvigu u koji sam se nedavno upustio. Na putovanju sam bio sa nekoliko bliskih ljudi, ljudima koji su poput mene zainteresovani za duhovna iskustva. Iz Ohrida smo sa dva auta krenuli u obilazak duhovnih bogatstava Ohridskog jezera. Stigavši u grad Struga koji se nalazi zapadno od Ohrida, odmorili smo se kako bi se pripremili i dogovorili o nastavku istraživanja.
Krenuli smo na put isihastičke molitve na koju su svojevremeno putovali monasi – isihasti svojim životom. Oni su, živeći isihastičkom molitvom, tražili pusta mesta gde su molitvom ispunjavali svoja srca. Mi smo parkirali automobile u predelima zapadnih ohridskih stena i pećina. Ispred nas bio je deo pešačke rute. Po laganom, ali hladnom zimskom vetru, pešačili smo do Elen Kamena sa kojeg se spušta predivan pogled na Ohridsko jezero. Kada smo stigli do ove stene, peli smo se strmim stepenicama koje vode ka pećini.
Ohridsko jezero.
Ovde smo doputovali da bi posetili malu kapelu koja potiče iz 13. veka. Pećinska crkva posvećena je Svetom Atanasiju koji je živeo u 4. veku. Crkva je udaljena oko 500 metara od manastira Kališta. Smeštena je na steni iznad jezera sa ulazom sa južne strane, a može joj se pristupiti penjući se nedavno izgrađenim kamenim stepenicama. Ovo je zaista posebno zadivljujuće mesto na Balkanu o kom malo ko zna. Ovakva mesta čovek ceni tek kada mu dosadi gradski urbani život koji se pretvara u mesta za preživaljvanja naših duša, a nikako i za život kojem se istinski raduje čovekov duh. Čovek životnu snagu i osećaj slobode dobija kada se otrgne iz gradske gužve i kada oseti lepotu prirode. Polako, korak po korak, peli smo se stepenicama i tada srce počinje brže da kuca, što zbog većeg uspona, što zbog susreta sa mestom koje su monasi ranog hrišćanstva koristili za život, molitvu i usavršavanje duhovnog života.
Unutrašnjost hrama.
Po ulasku u hram bili smo oprezni jer Teofan, naš domaćin, rekao nam je da se u hramu, u ovo doba godine, skupljaju zmije i kada posetioci uđu u hram često se zmije uznemire i mogu da ujedu. Lagano smo otvorili vrata hrama, posvetlili baterijskim sijalicama i polako smo ušli. Nismo videli zmije, ali iznad nas bilo je veliko gnezdo strlješljenova. Srce je još jače počelo da kuca, ali nikada neću znati, da li je to bilo zbog straha od potencijalnog napada stršljenova i zmija ili zbog predivne Hristove ikone koja je krasila ikonostas i koja nas je dočekala uplašene i umorne. Hristova ikona ovde hrani i odmara sve koji dođu i poklone se njenoj lepoti i blagodati.
Hristova ikona
Na ovom svetom mestu nismo se dugo zadržavali, ali nismo hteli da propustimo priliku da, uz blagodat Božiju koja zrači sa ovih ikona, odmorimo svoje duše. Kako smo se spuštali niz stene i približili se Ohridskom jezeru, vetar koji je dolazio sa jezera, iako hladan, okupao nas je dodatno svojom svežinom. Bez obzira na uslove, imao sam priliku da najlepše delove Balkanskog poluostrva doživim kao lično svoje. Kada se upustim u istraživanje Balkanskog poluostrva uvek se osetim srećniji i bogatiji, jer tada imam osećaj kao da sam u svom vrtu, u dvorištu svoje kuće u kojem se nalaze neopisiva duhovna i prirodna bogatstva koja nikada ne želim napustiti.

PEĆINE NA OHRIDU – MANASTIR KALIŠTA

Bogorodica Kališka.
Pred kraj kalendarske 2019. godine imao sam priliku za novim putopisnim istraživanjem duhovnosti, za mene veličanstvenog Balkanskog poluostrva. Ovaj put ka makedonsko – albanskoj granici, na Ohridsko jezero koje svojom lepotom za mene predstavlja okean prirodne oaze. Najveći grad smešten na Ohridskom jezeru je Ohrid koji se spominje još u 3. veku pre Hrista pod nazivom Lihnidos. Grad je tada dobio ime po svojoj neizmernoj svetlosti. Rimljani su zavladali ovim krajevima 168. godine i tada je Lihnidos bio jedan od glavnih gradova na ruti Via Egnatia. Zanimljiva činjenica je da je u Ohridu u 5. veku propovedano hrišćanstvo. U tim krajevima propovedao je Sveti Erazmo i manastir posvećen njemu nalazi se na putu od Ohrida prema gradu Struga. Krajem 9. veka, među Slovenima na Balkanu, se raširilo hrišćanstvo i Arhiepiskopija je tada bila u Ohridu. Hrišćanstvo su tada propovedali Sveti Naum i Sveti Kliment, učenici Svetih Ćirila i Metodija. U žitijama Svetog Nauma se spominje da je on podigao manastir na Belom jezeru negde početkom 10. veka. U periodu Samuilovog carstva Ohrid je bila prestonica koja je imala Patrijaršiju. Sve ove činjenice dovode me do zaključka da sam posetom Ohridu došao na mesto gde počinje istorija hrišćanske duhovnosti kod mojih davnih predaka.
O istoriji Ohrida se može mnogo pisati, ali vratiću se temi hrišćanske duhovnosti na Balkanu, koja počinje upravo ovde. Toga dana imao sam priliku da sa starosedionicma ovih krajeva napravim podvig spoznaje duhovnih vrednosti ovog kraja. Zajedno sa mojim putopisnim drugarima, porodicom Pop-Antoski iz Prilepa došao sam na ideju posete manastiru Kališta koji se nalazi na nekoliko kilometara zapadno od Struge, blizu albanske granice. Putopisni dan započeli smo zajedničkim doručkom na otvorenom, na obali Biljaninih izvora koji se ovde ulivaju u Ohrid. Dejana je napravila doručak i to posebne makedonske specijalitete "Gravče na tavče", male sarmice, posne kolače i domaći hleb. Nakon doručka iz jedne od njenih torbi izvadila je termos-bocu sa domaćom makedonskom kafom. Bio je to jedan od najlepših prizora, jer osim ukusa doručka, zasenili smo se lepoti zajednice kojoj se uvek posebno divim. Sve zidine Svetih mesta koje me okružuju na mojim putopisnim putovanjima ne mogu da ispune moje srce lepotom, kao što to može da ispuni zajednica na sa mojim braćama i sestrama na Svetim mestima.
Nakon doručka otišli smo u središte grada da u radnji podignem kopiju ikone Bogorodice Lepavinske koja je napravljena na posebnoj vrsti papira (pergamenta), i to na originalni Kineski način koji potiče iz 2. veka pre Hrista. U ovoj zanatskoj radnji kopija Lepavinske ikone izrađena je na Gutenbergovoj preši koja potiče iz 15. veka.
Nastavili smo iz Ohrida za Strugu, za Kališki manastir koji je posvećen Presvetoj Bogorodici i koji se nalazi na 30 km od Ohrida. Manastir potiče iz 17. veka, ali podignut je na mestu gde je monaški život bujao stotinama godina pre tog perioda. U jednom delu putovanja pridružio nam se Teofan, student Teološkog fakulteta u Solunu, u Grčkoj. U Strugi smo sa Teofanom popili kafu i napravili plan obilaska Kališkog manastira. Krenuli smo sa dva automobila. Kada smo stigli i kada sam zakoračio u dvorište manastira, osetio sam da je tlo po kojem hodam drugačije, uzvišenije. Teofan nas je poveo u pećinske prostorije. Ceo manastirski kompleks deo je stene i u jednoj steni nalaze se katakombe i pećine iz 14. veka. U ovoj pećini po rečima Teofana podvizivali su se isihasti, najviše svetogorski monasi koji su Ohrid, uz Svetu Goru, smatrali svojim drugim domom. O isihastima možete pročitati na Lepavinskom veb sajtu, klikom na ovaj link. Monasi isihasti, počevši od Svetog Grigorija Palame i njegovog isihastičkog pokreta, otišli su najdalje ka spoznaji duhovnog života, ka spoznaji Božanske Trojedine Ličnosti. Oni su spoznali da posebnom vrstom isihastičke molitve mogu da, u dubini svoje ličnosti, osete Trojedinog Boga. Iako prosečnom savemenom čoveku nije omogućeno da dosegne u te predele ljudskog srca i svesti, želeo sam da zakoračim u ove pećine i da bar pokušam da razumem okruženja u kojima su živeli isihasti i u kojima su tvorili isihastičku molitvu. Popeli smo se po stepeništu i prošli hodnicima kako bi zavirili u svaku prostoriju i tamo doživeli mesto gde su susret sa Bogom doživeli monasi – isihasti. U životima isihasta koji su ovde živeli, postojao je samo jedan cilj, a to je susret sa Bogom. Taj susret nisu očekivali unutar hramova prekrivenim skupocenim pozlaćenim kupolama. Mesto takvog susreta bile su hladne, mračne pećine u kojima nema prirodnog svetla, niti bilo kojeg vida toplote. Isto tako u pećinama Kališkog manastira nema ništa osim zidova i fresaka na mojima je predstavljeno Carstvo Božije, kojeg svi želimo da pronađemo u svom srcu.
1
2
3
4
5
Pećina je prokopana kako bi se formirale prostorije. U tim prostorijama nije bilo kreveta ni stolova. U tim prostorijama monasi koji su živeli u davnim vekovima molili su sa dubokom koncentracijom, zanemarujući bilo šta što bi ih podsećalo na fizički svet. Nije im bilo potrebno nikakavo svetlo, česta hladnoća pećinskog kamena nije im smetala. Ovde su imali sve što im je bilo neophodno za molitvu i svoj život su podredili isključivo isihastičkoj molitvi. Nakratko sam se pomolio isihastičkom molitvom i tada shvatio da ovde postoji sve neophodno za molitvu, a to su mir i tišina. Međutim, koliko god sam se trudio da molitva koju sam tada tvorio bude što duža, nisam uspeo da se dovoljno koncentrišem, ali kada sam ušao u malu kapelicu koja se nalazi u pećini i kada sam video freske i ikonostas na kojem se nalazi lik Gospoda Isusa Hrista, tada je molitva sama protekla kroz mene. U blizini Hristovog lika molitva se sama budi u nama, a prirodni pejzaž pećinske hladnoće i nepristupačnosti, pomažu da se molitva što duže zadrži u nama.
Nakon što smo napustili tamne pećine manastira Kališta, posetili smo središnji hram koji je posvećen Presvetoj Bogorodici. Svetlost ovog hrama, raskoš fresaka i lepota ikonostasa čija vrednost nije merljiva novcem, ispunili su moje, ionako već ispunjeno, srce. Teofan nas je poveo ka čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Kalište pred kojom se mnoge molitve ispunjavaju i pred kojom se događaju mnoga čuda. Još jedna od vrednosti ove ikone meri se dozom radosti koju ikona tvori u srcima onih vernika koji dođu da je celivaju i da se ispred nje pomole. Nije me u tom trenutku zanimala istorija ikone, jer čudesno blag lik Presvete Bogorodice zasenjuje bilo kakvu potrebu o istorijskim detaljima ove ikone. Celivao sam ikonu i tada kao da sam upio Njen izraz lica. Kao da sam doživeo još jednu radost ovog predivnog mesta, smatrajući da se Bogorodičin lik nikada više neće odvajati od mog srca. Ovde su Andrej i Teofan otpevali "Bogorodice Djevo" i bez obzira što su pevali zahtevnim vizantijskim natpevom i ja sam pevao sa njima. Bez obzira što nisam mogao jasno da pevam na grčkom moje srce Joj je zahvaljivalo jer me je udostojila da se približim i poklonim Njenoj ikoni na kojoj je jasno vidljiva Njena Presvetost.

MANASTIR TRESKAVEC U SEVERNOJ MAKEDONIJI
Date: November 30, 2019Author: Nenad
Manastir Treskavec – Prilep (Severna Makedonija)
Prilikom moje posete Makedoniji imao sam mogućnost da posetim i doživim značajno sveto mesto koje je u meni pokrenulo mnogo radoznalosti. Bez obzira što sam dobio mnogo odgovora, u meni su se gomilala mnoga pitanja na koja nisam našao odgovore. Boravio sam više dana u Makedoniji i dogodilo se tako da baš taj dana kada smo odlučili da posetimo sveta mesta, bio jedini sunčani. Sunčan dan pomogao mi je da bolje doživim sveti manastir Treskavec.
Manastir Treskavec (Treskavac) je posvećen Uspeniju Presvete Bogorodice. Nalazi se na visoravani Pelagonija u Makedoniji, na nadmorskoj visini od 1280 metara. Zlatovrv koji je još iznad manastira je na 1422 mnv. Od Prilepa ovaj manastir udaljen je 10 kilometara. Kada smo parkirali auto ispred manastira, gotovo istovremeno sam osetio snagu vulkanskih stena koje svojim neobičnim bojama i oblicima nikako ne pripadaju ovom kraju. Stene kao da je neko razbacao po ovoj planini. Nastojatelj manastira je otac Kalist koji ovde živi oko 15 godina. Kada sam upoznao oca Kalista primetio sam da je on veoma gostoljubiv prema nama i mnogo toga o manastiru mi je ispričao. On živi sam ovde na vrhu ove planine, u mističnom manastiru koji podseća na svet sa druge planete. Otac Kalist je svakodnevno u kontatku sa arheolozima i ostalim naučnicma koji dolaze da proučavaju ovo zagonetno mesto. Stoga on najbolje zna istoriju ove svetinje. Zanimljivo je bilo kada nas je pitao koji vek istorije ovog Svetog mesta nas zanima, i tada nam je govorio o istoriji manastira iz tog veka za koji bi se interesovali. Razgovorom smo putovali kroz vreme, sve od 4. veka pre Hrista do danas.
Pričao je o istoriji manastira koja potiče još iz antičkog vremena, iz vremena kada se ovde nalazio paganski hram posvećen bogu Apolonu i antički grad Kolobajs. Oko ovog paganskog hrama se u ono vreme širio grad. Zanimljivo da grad nije bio u nizini kao sada, na mestu gde se danas nalazi Prilep, već se nalazio visoko na padinama ove planine. Grad Kolobajs su kasnije razrušili Avari koji su odneli sve vredno iz njega. Na ovom mestu živela je bogata i napredna civilizacija koja je kasnije iščezla. To se primećuje po predmetima koja se nalaze u iskopinama i građevinama iz tog ranog vremena. Posle rušenja grada, Avari su ostavili malu hrišćansku crkvu. Sve kasnije gradnje koje se odnose na hram, nisu mogle da dosegnu lepotu onog malog hrama koji je ovde bio pre napada avarskih plemena.
Današnji hram datira iz sredine 14. veka i podignut je na mestu paganskog hrama koju je u središtu imao ploču sa suncem koje je označavalo boga Apolona. Kamena ploča ugračena u središnji deo današnjeg hrama i sada se ovde nalazi. Ovaj hram je kroz vekove nadograđivan od strane poznatih ktitora tog vremena, vizantijskih imperatora, bugarskih careva, srpskih kraljeva, rumunskih i vlaških vojvoda. U manastiru su ostavljali velike priloge i zbog toga je ovaj manastir veoma bogat i uvek je imao poseban status kao što su ga imali samo sinajski i svetogorski manastiri. Taj status je zadržao kroz viševekovno tursko doba, jer Turci su poštedeli ovaj manastir tako što on nije morao da plaća danak. Čuvali su ga i poštovali.
Otac Kalist nas je poveo kroz pripratu, kroz naos i kroz narteks hrama, kao i do samog oltara. Zanimljvo je bilo kada smo došli u južni deo hrama gde se na mestu skinutog maltera nalaze kameni blokovi sa paganskim znakovima. Otac Kalist nam je pričao kako je malter koji se koristio u antičkom vremenu tokom gradnje ovog hrama bio kvalitetan da je njegovu čvrstoču i dan danas teško postići i uz korištenje savremene tehnologije.
Po izlasku iz hrama, popeo sam se na obližnju stenu kako bih doživeo svu stvarnost ove neobične planine koja je stvorila utisak kao da je boravak na njoj istovremeno boravak u drugom svetu u kojem je lakše doživeti blaženstva Nebeskog carstva. Iz tog razloga nije ni čudo što ovaj hram stoji čvrsto na steni kao da ga je ovde neko postavio, a ne podigao, jer je činjenica, kako kaže otac Kalist, da ovaj hram nema temelje u steni, već samo stoji kao postavljen na planinu.

PRE PROJEKCIJA FILMA "RUSIJA -VELIKA TAJNA" ZABELEŽEN RAZGOVOR SA SUZANOM RISTESKI O ISKUSTVU ISCELjENjA ISPRED LEPAVINSKE IKONE
Date: November 29, 2019Author: Nenad
Zvonko i Suzana Risteski, vlasnici hotela "Kristal Palas", Petar i Dejana Pop-Antoski i ostali gledaoci filma.
U hotelu "Kristal Palas" u Prilepu (Severna Makedonija) održana je projekcija dokumentarnog filma "Rusija – Velika tajna, reportaža iz Svete i Carske Rusije", 24.11.2019. godine. Film je emitovan u organizaciji hrišćanskih vernika iz Prilepa. Na projekciji je bilo oko stotinu posetilaca. Posle projekcije publika je aplauzom nagradila film koji je ispunio njihova očekivanja. Film je emitovan sa makedonskim titlom kojeg je uradila Marjana Antovska iz Tetova.
Autor filma sa grupom gledalaca iz Prilepa.
Suzana Risteska, vlasnica hotela Kristal Palas je sa svojim suprugom Zvonkom Risteski, velikodušno pristala da se projekcija filma održi u njihovom hotelu. Zamolio sam gospođu Suzanu da podeli sa nama njeno iskustvo o tome kako je ona došla u kontakt sa Arhimandritom Gavrilom iz Manastira Lepavine i sa filmom "Rusija – velika tajna, reportaža iz svete i carske Rusije."
U mom razgovoru sa Suzanom, ona je rekla: "Drago mi je što se večeras okupljamo u ime Hristovo i verujem da je Hristos među nama. Ispričaću vam moje iskustvo: Pre 20 godina, naš sin je bolovao od alergije na sve lekove, a u Makedoniji nema centar koji to ispituje i tada je njegovo zdravlje bilo ugroženo. Zato smo odlučili da se leči u Ljubljani, u Sloveniji. Ovde u Prilepu, moja sestra u Hristu koja se isto zove Suzana, mi je tada preporučila da u Ljubljani potražim sestru Ljubicu koja je radila kao laborant u Kliničkom centru u Ljubljani. Rekla mi je da je Ljubica velikodušna i da će mi pomoći oko mog deteta i njegovog lečenja. Kada sam otišla u Ljubljanu i potražila Ljubicu, ona je stala uz mene i kao verujuća žena, rekla mi je da će sa mojim sinom sve biti u redu, jer postoji Bog.
Ljubica je zatim rekla, da često ide u Manastir Lepavinu koji se nalazi u Hrvatskoj i da tamo posećuje svog duhovnog oca, Arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Ljubica je rekla da će ga ona odmah pozvati i da će ga zamoliti da se moli za mog sina. Rekla mi je tada da budem sigurna u to da neće biti nikakavih problema sa mojim detetom, jer će se otac Gavrilo moliti za njega. Biće ispitivanja, primat će lekove, ali pošto će moj sin biti zaštićen očevim molitvama, neće ništa ružno da mu se dogodi. Tada nisam bila u veri i bilo mi je veoma čudno kako može, da tamo jedan monah, pročita ime mog deteta ispred neke ikone i da moje dete bude zdravo.
Ipak, reči sestre Ljubice su mi pružile sigurnost, hrabrost, nadu i uverenje da će moj sin ozdraviti. Sledećih 15 dana redovno su vršena ispitivanja i lečenje mog sina. Nije bilo nikakvih problema sa njegovim zdravljem i on je pušten kući u odličnom zdravstvenim stanju. Sestra Ljubica je svakodnevno obilazila mog sina Hristijana i mene. Hrabrila nas je i davala svaku podršku. Ona nas je upoznala sa bratom Stanislavom koji je radio u službi hitne pomoći koji je bio verujući čovek. Njih dvoje su zajedno brinuli o nama i našem smeštaju u Ljubljani. Nismo očekivali u nepoznatoj zemlji da nam nepoznati ljudi daju tako mnogo utehe i ljubavi. Počela sam da verujem da molitve oca Gavrila, igumana manastira Lepavine, pomažu mom sinu.
Nažalost, do danas nije bila mogućnost da idemo u Lepavinu i da se zahvalimo Presvetoj Bogorodici i ocu Gavrilu. Od tada sam počela da se interesujem za manastir Lepavinu i oca Gavrila. Koristila sam internet da bih što više saznala o tom svetom mestu. Često sam slušala besede oca Gavrila na internetu i čitala njegove internet objave. Slušala sam emisije sa njegovim odgovorima na pitanja koja su mu postavnjala njegova duhovna čeda. Ali nikada nisam imala priliku da ga uživo upoznam.
Petar i Dejana Pop-Antoski, autor filma, Suzana i Zvonko Risteski.
Od lečenja mog sina do danas prošlo je oko 20 godina, ja sam zaboravila i za oca Gavrila i za manastir Lepavinu. Sada posle 20 godina kada me Dejana kontaktirala sa pitanjem da se u našem hotelu "Kristal Palas" organizuje projekcija filma: "Rusija – velika tajna", Dejana mi je rekla da bi u goste došao autor filma Nenad Badovinac, koji je duhovno čedo blaženopočivšeg oca Gavrila iz manastira Lepavine. U tom trenutku sam bez razmišljanja pristala, neka prijatna radost me je dotakla u srce. Međutim, nisam se odmah setila o kome se radi. Vraćajući se tog dana kući, u jednom trenu, setila sam se oca Gavrila koji se pre 20 godina u manastiru Lepavina, ispred ikone majke Božije Lepavinske, molio za mog sina.
Čast mi je i veliko zadovoljstvo što ste danas ovde u našem hotelu i što ću i ja biti učesnik ove projekcije. Što će upravo moj hotel biti domaćin projekcije filma o Ruskim carskim novomučenicima. Radujem se što će biti mnogo ljudi, jer je napisano: "Gde su dvoje ili troje okupljeni u Moje ime, tamo Sam Ja među njima." (Matej 18:20). Očekujem jedan mali zrak, tanak kao konac, Božijeg blagoslova, da siđe na sve nas koji ćemo gledati i slušati o Svetim i carskim mestima velike Rusije, o Ruskim novomučenicima, jer na taj način slavimo ruske svetitelje i Svetu porodicu Romanov. Kada govorimo o obeležavanju 100-godišnjice njihovog stradanja, mi proslavljamo njihov odlazak na Nebo. Moja iskrena želja je da svi prisutni dobiju blagoslov Božiji. To je najveće bogatstvo koje očekujem".
Suzana Risteska.
***
Nenad i Kiril (unuk Danila Trajkovića).
Posle projekcije filma, upoznao sam gospodina Kilira koji je unuk Danila Trajkovića iz Prilepa (Makedonija). Deda Danilo je doživeo razna duhovna iskustva, najviše sa demonskim silama. Priču o dedi Danilu i njegovim duhovnim iskustvima je pre desetak godina na Lepavinski veb sajt objavio o.Gavrilo. Preporučujem vam da odvojite vreme i pročitate ovo životno iskustvo koje se nalazi na ovom linku: "ISTORIJA JEDNOG STRADANjA". "Navršio sam bio punih 28 godina u duhovnom slepilu. Do tog vremena, na moju veliku sramotu, nisam imao nikakvih zrelih pojmova o Bogu i veri. Godine 1914. svršio sam Osmi razred gimnazije u Skoplju. Gotovo za sve vreme moga školovnja osećao sam veliki strah kad se govorilo o smrti, kad sam prolazio pored groblja i kad sam ulazio u crkvu…", g. Danilo Trajković. Jednoga dana, pred zalazak sunca, sedeo sam u kancelariji sa starcem po imenu Kuzman Veselinović i čitao novine. Na jedanput okrenem se na stranu, i vidim moga oca ide po vazduhu s jednog ćoška sobe na drugi i nestade ga. Ja se uplaših, novine mi ispadoše iz ruke. Na to mi čiča Kuzman reče "šta to radiš". Ja mu rekoh da je moj otac prošao kroz sobu, i da li ga je on video. On mi odgovori "Nemoj učitelju, to misliti i verovati; nikakav ti otac nije dolazio, već tako ti se čini". Ja mu odgovorih da će se to sutra čuti. Od toga viđenja nisam mogao cele noći zaspati. Tek sada sam poverovao da mora imati i nevidljivi svet, i da čovek ne svršava svoj život telesnom smrću". (Isečak iz teksta).
Nenad Badovinac,
Prilep (Severna Makedonija).
Novembar, 2019.

02.06. Manastir Bodbe i David Garedžijska pustinja – Napuštajući hotelske sobe, ujutro smo krenuli prema manastiru Bodbe u kojem smo se poklonili čudotovrnim moštima Svete ravnoapostolne Nine. Imali smo priliku da se spustimo niz 620 stepenica koje vode od manastira do istočnika u kojem smo se pogruzili. Nazad sa istočnika smo se vratili taksijem i onda kada smo se okupili pred autobusom, krenuli smo za manastir Davida Garedžijskog koji se nalazi u pustinji na samoj granici sa Azerbejdžanom. Kada smo stigli, tamo smo se poklonili grobu Svetog Davida i njegovog učenika Svetog Lukijana Garedžijskog. Ovaj manastirski kompleks nalazi se na oko 70 km od Tbilisija. U njemu se nalaze i pećinske monaške kelije do kojih se mora dodatno pešačiti. Manastir je iz 6. veka. Pustinju su osnovali 12 sirijskih otaca. Prilikom povratka iz David Garedžijske pustinje, videli smo malo slano jezero i prošli kroz neuobičajen mali stočarski gradić. Manastir se nalazi u regiji vrlo bogatoj kvalitetnim vinima koja se zove Kakheti. Tako da smo ovde kupili i po bocu vrlo kvalitetnog gruzijskog vina. Iz ovog ugodnog, ali vrlo vrelog, gotovo pustinjskog ambijenta krenuli smo u popodnevnim satima i nakon 2,5 sata vožnje stigli smo nazad u Tbilisi.