«intervjui sa zanimljivim ljudima» sa nenadom badovinac

Umno-srdačna molitva: Iskustveni put Klausa Keneta
(prvi deo intervjua)

Klaus Kenneth je rođen 1945. godine u Čehoslovačkoj. Nakon teškog detinjstva, krenuo je u snažnu duhovnu potragu koja ga je vodila kroz različite religije i filozofije, uključujući hinduizam, budizam, islam i okultizam. Tokom svojih putovanja, susreo je ličnosti poput Majke Tereze i Andreasa Baadera. Godine 1986. pronašao je duhovni mir u pravoslavnom hrišćanstvu, pod duhovnim vodstvom oca Sofronija iz Eseksa (Engleska). Svoja iskustva opisao je u autobiografiji "Born to Hate, Reborn to Love". Klausa sam zamolio da napravimo intervju koji sam podelio u tri dela. Prvi deo je pred vama. Želim vam da ga pročitate u miru i sa pažnjom.
Gospodin Klaus Kenneth i moja malenkost
Nenad Badovinac: Kada sam čitao vaše knjige, primetio sam da ste na vašem duhovnom putovanju naučili tajne Isusove molitve: 'Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.' Možete li podeliti jedno duhovno iskustvo koje ste doživeli nakon što ste ovladali ovom molitvom?

Klaus Kennet: Mnogo puta, kad poželim da se maknem iz ovog sveta, koji, kako znamo, predstavlja dolinu patnje i tuge, setim se da mnogi trpe. U patnjama ljudi se okreću različitim duhovnim pravcima poput joge ili budizma. Kada se okrenu ka Crkvi, to često rade iz navike, a manje iz prave želje za povezanošću sa Hristom. Međutim, svi traže način da se oslobode patnje. Kao neko ko je bio budistički monah, znam da Buda kaže da je život patnja i da patnja čini život. Stoga, problem je jasan. Pitanje je: šta je rešenje? Kako možemo pronaći mir? Mir se nalazi u Svetoj Liturgiji. Sveštenici često govore "Mir vam", ali gde možemo zaista naći taj mir? Tu dolazimo do Umno-srdačne molitve - Isusove molitve. U budizmu smo meditirali koristeći mantru kako bismo pronašli unutrašnji mir, ali na kraju smo se osećali prazno. Upoznao sam kasnije oca Sofronija koji me uputio na Isusovu molitvu, i tada sam shvatio da je ova molitva odgovor na moje prethodno pitanje. U ovom svetu ćemo uvek trpeti nepravdu i patnju, ali moramo "izaći" iz ovog sveta. U tome pomaže Isusova molitva. Pitao si me za jedan primer u kojem se prepoznaje dejstvo Isusove molitve, ali gle, svakodnevno imam primere. Kada god naiđem na iskušenje - alkohol, seks, nasilje. Tada se mogu obratiti Isusovoj molitvi, jer znajući iz iskustva, da samostalno, bez ove molitve ne mogu pronaći mir u svetovnoj mudrosti kao ni u duhovnosti poput budizma ili joge. Trenutak kada u molitvi napustite ovaj svet i pređete u svet Isusa Hrista, za koji On kaže: "Moje carstvo nije od ovoga sveta", tada ulazite tamo gde jedino postoji mir. Odlazim često u Manastir Svetog Jovana Krstitelja u Esseksu, blizu Londona. Tamo je Isusovoj molitvi posvećeno vreme od dva sata ujutru i dva sata uveče. Kada izađete iz molitve, iz crkve, vratite se na aerodrom, u gradsku vrevu Londona ili slično, iskušenja ponovo počinju. Um se rasejava. Počinjete razmišljati o reklamama, želite ovo, slušate stvari, mirišete ovaj svet. Svih pet čovekovih vrata percepcije - vid, sluh, opip, miris i okus - svet ih sve puni smećem i zato na kraju trpite. U trenutku kada to shvatite, okrenete se Isusovoj molitvi i odmah ste izvan iskušenja. Recimo da imate problema sa alkoholom, što je, naravno, problem mnogih. Želite flašu, često pijete da biste pronašli mir. Ljudi koji imaju ono što nazivamo strastima, uvek traže nešto bolje. Ali u strastima, koje su odgovor za patnju u svetu, ne nalaze rešenje. Onda se čovek okreće Isusovoj molitvi (Umno-srdačnoj molitvi - Gospode Isuse Hriste pomiluj me) i tada kaže "ja ništa ne mogu". Trebam milost. Milost znači "priznajem svoju slabost". Mnogi zbog ponosa i gordosti misle da su iznad toga. U društvu gde se boriš, moraš biti jak: Ja sam heroj. Ja sam kralj. Ja sam broj jedan. To je ponos, ali ponos odbija Duha Svetoga od čoveka, odbija Njegovu blagodat. U trenutku kad kažemo "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", to znači da smo ponizni, slabi, sebični i grešnici. I onda, u toj poniznosti, po blagodati Duha Svetoga, i po molitvi, dolazi odgovor sa Neba koji nas štiti. Imamo mnogo primera tokom dana, kad izlađemo iz kuće, čak i unutar našeg stana, imamo fantazije, različite ideje, želje. Odakle dolaze te želje? Uglavnom su to uticaji demona, koji nas navode da trčimo za zadovoljstvom i da se vezujemo za svetovne, materijalne vrednosti. Što duže praktikujemo Isusovu molitvu, to više shvatamo šta svet nudi. Može biti lepo - idete u bioskop, pozorište, na koncert. Nema ništa loše u tome. Ako uživate u dobroj večeri sa prijateljima u restoranu, naravno da nema ništa loše u tome, ali to je ograničeno. Molitva je iznas toga. Molitva je večna, dok su sva ostala zadovoljstva kratkotrajna. Bog nije protiv tih stvari, On je protiv toga da vi postanete zavisni o tome, o tim svetovnim prolaznim stvarima. To nazivamo strastima. U toj borbi mi pomaže ime Isusa Hrista. Ne bih mogao reći "Kosmetički Budo, pomiluj me". To nema smisla, jer Buda nije preuzeo krst patnje. Buda nije preuzeo nikakvu patnju u svom životu. On je dao moralne, etičke, psihološke recepte, koji nisu pogrešni, ali to je svetovna mudrost. Dakle, ne bi Buda od vas tražio da volite svog neprijatelja ili Buda nikada ne bi rekao "blago siromašnima duhom". Želite li biti siromašni duhom? Niko to ne bi želeo, jer ljudi vole biti veliki, vole biti kraljevi. Vidite, kad kažemo: "Nisam siromašan duhom", to je svetovna mudrost.
Budizam, Hinduizam, Islam, Jevrejska religija, čak i mnoge sekte, i komunizam, svi oni žele poboljšati svet, ali niko ne želi poboljšati i promeniti sebe. To je velika greška. Sada imamo Svetski ekonomski forum u Davosu, u Švajcarskoj, tamo gde ja živim. Svi lideri sveta žele napraviti bolji svet, ali na način da žele promeniti druge ljude, a ne žele promeniti sebe. Opet, tu dolazi do izražaja Isusova molitva, jer sa njom shvatam da ne mogu promeniti svet. Ne mogu čak ni sebe promeniti, jer sam zavisan od alkohola ili na primer, nečega drugog. Čak ni to ne mogu. Tada shvatate Hristove reči: "bez Mene ne možete ništa".

Shvatate da je to istina, da je to stvarnost, i to vas čini malim, zavisnim o Isusu Hristu. Pošto je On ljubav, ljubav ulazi u vaše srce i pokazuje vam svet koji nude demoni za razliku od sveta koji vam nudi Hristos. Hristos nudi i krst. Jer činjenica da vidimo da smo slabi, i da znamo da nam je potreban sveštenik za ispovest, tada osećamo sramotu što smo slabi. Sa druge strane Joga skriva sramotu. Joga je... To je velika laž. To je otrov za vaš duh, vašu dušu i vaše srce. Joga i sve te svetovne ponude. Zato imamo iskustvo da vidimo sebe očima Boga, da vidimo našu slabost, što je krst, krst nas poziva na ispovest, da na ispovesti kažemo svešteniku, koji je predstavnik Hrista, da se kajemo. Imamo sveštenike koji su samo formalno sveštenici, ali imamo sveštenike koji su zaista nadareni Duhom Svetim. Tada vidite koliko je sramotno, koliko je bolan greh, i to je ono što nazivamo krstom. Hristos nudi krst. Ali ta bol je poslednja bol. Dok u svetu, kada imate bol zbog alkohola, ili da se vratim na primer zavisnosti o novcu, nikada niste zadovoljni. Što više imate, to više želite, i zbog toga uvek ćete trpeti. Dok kada uzmete krst, bol je bol koja završava i zatim se zamenjuje se mudrošću Duha Svetoga i to je snaga Isusove molitve. Korisno je što Isusovu molitvu možete upražnjavati bilo kada, čak i kada ste u autu na semaforu i čekate da se upali zeleno svetlo.

Tada se često dogodi da na primer, vidite drugog vozača u automobilu pored vas i kažete: on je glup.On ne ume ispravno da vozi. Tada pokušajte da ponavljate Isusovu molitvu i da kažete: ja sam taj koji je glup, jer ga osuđujem. Gubim živce, gubim energiju što sam ljut na njega. Ali kad sam ljut, ja uništavam sebe, a ne drugog. Dakle, Isusovu molitvu možete praktikovati na primer, dok stojite u pošti, gde god da ste, čak i u toaletu, ona vas prati svuda i što je više praktikujete, to će biti praktičnije da imate brojanicu koja je samo podsetnik da ostanete u prisustvu Hristovom. Ako ste u Njegovom prisustvu, izvan ste patnje ovog sveta, izvan onoga što Buda kaže: "život je patnja, patnja je život". Jer tada patimo zbog sebe samih, to je sloboda, to su vrata kroz koja izlazimo. To je divno. Zato je Isusova molitva veliki, veliki dar od Boga, jer nosi ime Isusa Hrista. Niko nam drugi to ne može dati.
Nenad Badovinac: Detaljno ste upoznali mnoge svetske religije i na kraju ste se vezali uz Pravoslavlje. Iz vašeg iskustva šta biste poručili mladima u Srbiji koji žive u blizini, i u svakodnevnom okruženju sa blagodaću Pravoslavne vere?

Klaus Kennet: Postoji velika, velika opasnost, jer nažalost imamo sveštenike koji su samo formalno sveštenici. Studirali su teologiju i sada su sa narodom, pušteni su među narod, i sada teraju ljude od crkve, jer sve u crkvi pretvaraju u zakone. Čine veru analitičkom. Naravno, znamo da je pravoslavlje jedina prava vera. Katolicizam je izmenjen. Luter je zaista mnogo uništio. Tako da, ako mladima u Srbiji kažemo da je pravoslavlje jedina istinita vera, i da im kažemo da morate ići u crkvu, inače ćete biti izgubljeni, to nije ispravno. Ne možemo tako govoriti. Istina je, ali moramo biti oprezni sa pristupom mladima. Sveti apostol Pavle kaže "Za Rimljane, ja sam Rimljanin, za Grke, ja sam Grk. Za Jevreje... ja sam Jevrejin". Za mlade, sveštenik mora biti mlada osoba. To znači da moramo govoriti njihovim jezikom. Inače nas neće razumeti. Ponovo se vraćam na Svetog Sofronija. Da mi je on govorio sa visine o pravoslavlju, otišao bih od njega. Ali on je sišao na moj nivo. Kao što je Hristos učinio, i On je sišao na naš nivo. Došao je k ljudima, jer ljudi nisu znali gde je Bog. Stari Feničani, stari Egipćani, stari Grci, nisu znali gde je Bog. Nije bilo moguće uspostaviti kontakt sa Bogom, jer ljudi su se veoma udaljili od Boga. Zato moramo doći na taj njihov nivo. To je tajna i u mom primeru, oci su došli na moj nivo i tako treba da sveštenici razgovaraju sa mladima u Srbiji, i da ih pitaju: "Gde si ti, mladiću? I da tada razgovaraju licem u lice. To treba biti dijalog. Dok sveštenik propoveda i drži predavanje, to je monolog. Mladi znaju da sveštenik govori istinu, ali ih to ne dotiče. Zato sveštenici treba da dotaknu srce mladih ljudi. To je ono što je Sveti Sofronije učinio sa mnom. U susretu sa mnom, zaboravio je na sebe. Postao je kao Klaus. Spustio se na moj nivo i onda je nastao dijalog, jer me je ukrotio kao divljeg lava. Vidite, to nije bio monolog. Nije mi propovedao.

Dakle, moramo ući u njihov svet, u svet mladih ljudi i razumeti ih. Tada im dajemo dijalog, a ne monolog. Sokrat je rekao "Znam da ništa ne znam" i to je mudrost. Kada sretnem ljude, i kad pričamo o veri, znam da je Pravoslavlje istina, ali to ne govorim, jer to odbija druge. Tako da kažem "ne znam ništa", i tada postajem drugi ja. I tada u sebi izgovaram molitvu, "Gospode Isuse Hriste pomiluj nas", i mene i njega, tako da razumemo jedno drugo. I tada ti drugi daje poruku šta zaista želi. Tada osvojamo srce i gradimo mir. To je naš cilj, osvojiti srca, a ne teološki ubediti ljude u ispravnost Pravoslavne vere. To je poenta, vidite. Dakle, mladima u Srbiji bih rekao: istražite Pravoslavno otkrovenje. Ako mislite da pravoslavna religija nije za vas, onda probajte istražiti Pravoslavno otkrovenje, i videćete da je to isto. Šta pravoslavlje može da nam pruži? Ono nas čini bogatijim, jer smo bez blagodati koje nudi Pravoslavlje siromašni. Treba to sve istražiti zbog vlastitog iskustva. Dakle, budite radoznali, budite otvoreni, ne osuđujte. Ako sveštenik nije po vašoj meri, ne osuđujte ga, sveštenik je svejedno sveštenik. Ako imate sveštenika alkoholičara, ili sveštenika koji više voli novac nego Boga, on je i dalje sveštenik i dalje propoveda Sveto Pismo. Ali vi tražite drugog, vi molite Hrista da vam pošalje sveštenika koji je duhovnik i bićete na strani istine do kraja života. Čak i za večnost. Tada dolazi reč 'Aliluja'. Ljudi čak ne znaju šta znači 'Aliluja' i to govore iz navike. "Aliluja" znači "Hvalite Jahve", dakle, "Hvalite Gospoda". I kada to uradite iz iskustva znam, da tada dolazi sila Božija. Naučite da kažete "Gospode pomiluj", ali ne iz navike, već iz srca. E to je velika razlika, zar ne?

Razgovor vođen u Beogradu 22.01.2024.
Novembar, 2024.