Nenad Badovinac: Detaljno ste upoznali mnoge svetske religije i na kraju ste se vezali uz Pravoslavlje. Iz vašeg iskustva šta biste poručili mladima u Srbiji koji žive u blizini, i u svakodnevnom okruženju sa blagodaću Pravoslavne vere?Klaus Kennet: Postoji velika, velika opasnost, jer nažalost imamo sveštenike koji su samo formalno sveštenici. Studirali su teologiju i sada su sa narodom, pušteni su među narod, i sada teraju ljude od crkve, jer sve u crkvi pretvaraju u zakone. Čine veru analitičkom. Naravno, znamo da je pravoslavlje jedina prava vera. Katolicizam je izmenjen. Luter je zaista mnogo uništio. Tako da, ako mladima u Srbiji kažemo da je pravoslavlje jedina istinita vera, i da im kažemo da morate ići u crkvu, inače ćete biti izgubljeni, to nije ispravno. Ne možemo tako govoriti. Istina je, ali moramo biti oprezni sa pristupom mladima. Sveti apostol Pavle kaže "Za Rimljane, ja sam Rimljanin, za Grke, ja sam Grk. Za Jevreje... ja sam Jevrejin". Za mlade, sveštenik mora biti mlada osoba. To znači da moramo govoriti njihovim jezikom. Inače nas neće razumeti. Ponovo se vraćam na Svetog Sofronija. Da mi je on govorio sa visine o pravoslavlju, otišao bih od njega. Ali on je sišao na moj nivo. Kao što je Hristos učinio, i On je sišao na naš nivo. Došao je k ljudima, jer ljudi nisu znali gde je Bog. Stari Feničani, stari Egipćani, stari Grci, nisu znali gde je Bog. Nije bilo moguće uspostaviti kontakt sa Bogom, jer ljudi su se veoma udaljili od Boga. Zato moramo doći na taj njihov nivo. To je tajna i u mom primeru, oci su došli na moj nivo i tako treba da sveštenici razgovaraju sa mladima u Srbiji, i da ih pitaju: "Gde si ti, mladiću? I da tada razgovaraju licem u lice. To treba biti dijalog. Dok sveštenik propoveda i drži predavanje, to je monolog. Mladi znaju da sveštenik govori istinu, ali ih to ne dotiče. Zato sveštenici treba da dotaknu srce mladih ljudi. To je ono što je Sveti Sofronije učinio sa mnom. U susretu sa mnom, zaboravio je na sebe. Postao je kao Klaus. Spustio se na moj nivo i onda je nastao dijalog, jer me je ukrotio kao divljeg lava. Vidite, to nije bio monolog. Nije mi propovedao.
Dakle, moramo ući u njihov svet, u svet mladih ljudi i razumeti ih. Tada im dajemo dijalog, a ne monolog. Sokrat je rekao "
Znam da ništa ne znam" i to je mudrost. Kada sretnem ljude, i kad pričamo o veri, znam da je Pravoslavlje istina, ali to ne govorim, jer to odbija druge. Tako da kažem "
ne znam ništa", i tada postajem drugi ja. I tada u sebi izgovaram molitvu, "
Gospode Isuse Hriste pomiluj nas", i mene i njega, tako da razumemo jedno drugo. I tada ti drugi daje poruku šta zaista želi. Tada osvojamo srce i gradimo mir. To je naš cilj, osvojiti srca, a ne teološki ubediti ljude u ispravnost Pravoslavne vere. To je poenta, vidite. Dakle, mladima u Srbiji bih rekao:
istražite Pravoslavno otkrovenje. Ako mislite da pravoslavna religija nije za vas, onda probajte istražiti Pravoslavno otkrovenje, i videćete da je to isto. Šta pravoslavlje može da nam pruži? Ono nas čini bogatijim, jer smo bez blagodati koje nudi Pravoslavlje siromašni. Treba to sve istražiti zbog vlastitog iskustva. Dakle, budite radoznali, budite otvoreni, ne osuđujte. Ako sveštenik nije po vašoj meri, ne osuđujte ga, sveštenik je svejedno sveštenik. Ako imate sveštenika alkoholičara, ili sveštenika koji više voli novac nego Boga, on je i dalje sveštenik i dalje propoveda Sveto Pismo. Ali vi tražite drugog, vi molite Hrista da vam pošalje sveštenika koji je duhovnik i bićete na strani istine do kraja života. Čak i za večnost. Tada dolazi reč 'Aliluja'. Ljudi čak ne znaju šta znači 'Aliluja' i to govore iz navike. "Aliluja" znači "Hvalite Jahve", dakle, "Hvalite Gospoda". I kada to uradite iz iskustva znam, da tada dolazi sila Božija. Naučite da kažete "Gospode pomiluj", ali ne iz navike, već iz srca. E to je velika razlika, zar ne?
Razgovor vođen u Beogradu 22.01.2024.