«intervjui sa zanimljivim ljudima» sa nenadom badovinac
Treći deo razgovora sa Klausom Kennetom na temu duhovnosti i transhumanizma
Razgovarao sam sa gospodinom Klausom Kenetom koji kaže da Pravoslavna vera uči da bolji život postižemo sa unutrašnjim duhovnim mirom, koji dolazi kroz odnos sa Hristom, a ne kroz tehnologiju i transhumanizam. Nauka može olakšati život, ali istinsko isceljenje dolazi kroz pripremu duše za večnost.
Gospodin Klaus Kenneth i moja malenkost, Beograd, 2024. godina.
Nenad Badovinac: Započinjemo treći deo našeg intervjua, u kojem ćemo se baviti temom duhovnosti i savremenih tehnologija. Da li je strah prisutan u hrišćanskoj zajednici opravdan kada je reč o razvoju tehnologije u pravcu transhumanizma? Ovaj pravac tehnologije nastoji da unapredi ljudsku prirodu – omogućavajući, na primer, poboljšanje zdravlja, proširenje intelektualnih i fizičkih sposobnosti, kao i veću kontrolu nad mentalnim stanjima i raspoloženjima.
Klaus Kennet: Da, kao i sve, tehnologija može imati i pozitivne i negativne strane. Na primer, atomska energija može biti korišćena za dobrobit čovečanstva, ali i za razaranje, poput atomske bombe. Slično je i s novcem – može doneti blagostanje, ali i izazvati pohlepu. Tehnologija je prolazna i u velikoj meri zavisi od načina na koji se koristi. Kada govorimo o kompjuterskim programima za detekciju bolesti, oni omogućavaju da dobijemo uvid u medicinska znanja iz celog sveta – iz Indije, Kine, Amerike, Srbije – sve na jednom mestu. Takvi alati mogu biti izuzetno korisni za dijagnostiku i lečenje bolesti. Međutim, kada je reč o duhovnosti, tu tehnologija dolazi do svojih granica. Tu se, kao u slučaju Chat GPT-a, radi o robotizaciji – to nisam ja, to je alat. Slično bih rekao i za transhumanizam. Sećam se vremena kada sam praktikovao Transcendentalnu meditaciju, verujući da ću dostići više stanje bića. Međutim, ispostavilo se da je to sekta i završilo se loše. Mislim da transhumanizam nosi sličan rizik. Hristos je rekao da se moramo ponovo roditi – to, iz Njegovih reč vidim kao pravi transhumanizam – prelazak u novo duhovno telo. Filozofi su to nazivali hipostazom, hipostatičkim bićem. Bog nas poziva da napustimo starog čoveka i postanemo novi, kroz milost, molitvu i uz pomoć Crkve. Što se tiče fizičkog zdravlja, tu medicina može pomoći, ali u duhovnim pitanjima treba biti oprezan. Plašim se da nas neki ljudi kroz transhumanizam žele pretvoriti u robote kako bi stekli kontrolu nad našim unutrašnjim bićem. Smatram da je to satanski. Hristos, kada uđe u dubinu našeg bića, pokazuje nam pravi Božji plan i našu slabost. Tu se javlja sukob – radujemo se Hristu, ali u isto vreme postajemo svesni sopstvene nesavršenosti. Grešnici smo, ali ljubav prema sebi često prevagne nad našim ličnim pokajanjem i skromnošću. Transhumanizam vidim kao poziv da napustimo starog Adama i obučemo novog, ali onako kako Biblija kaže. To nije reinkarnacija, kako veruju Hindusi i Budisti – smatram da je to zabluda. Eto, to bi bio moj odgovor. Nisam se mnogo bavio transhumanizmom, ali ovo je moj osećaj i stav o toj temi.
Nenad Badovinac: Kada se, na primer, govori o transhumanizmu i ideji nove osobe sa unapređenim osobinama – poput veštačkog oka koje vidi bolje ili robotske ruke – često se ističe kako to može biti korisno i pomoći ljudima. Neki veruju da je to napredak koji može poboljšati naše živote. Međutim, u Pravoslavnoj crkvi mnogi smatraju da to nije ispravno, jer to nije ono što čovek u svojoj suštini jeste.
Klaus Kennet: Ako je neko paralizovan i ugradi mu se uređaj koji mu omogućava da ponovo hoda – to je divno, zar ne? Takva osoba ne gubi dušu. Duša je ono što je važno. Hristos gleda na srce i dušu, dok je telo prolazno. Ako je takva pomoć prihvatljiva i korisna, zašto da ne? Sećam se razgovora s ocem Sofronijem o isceljenju: Pomenuo sam mu svetitelje poput Svetog Porfirija Kavsokalivita i Starca Pajsija, koji su često isceljivali ljude. On je također često isceljivao ljude. Pitao sam ga zašto još više ne pomaže oko fizičkog isceljenja, a on mi je odgovorio: „Klaus, ako izlečim paralizovanu osobu, ona će svakako umreti kada napuni 80 ili 90 godina. Pravo isceljenje je kada se duša otvori za Hrista. To je večno. Telo traje samo određeni broj godina, a zatim nestaje.“ Rekao mi je da fizičko isceljenje ima velik značaj, ali ono što je zaista važno jeste isceljenje duše.
Ako se osoba muči u krevetu i ne može na primer da se kreće, a nauka joj može pomoći da joj se olakša život – naravno, to je dobro. Ali, s druge strane, mnogi su kroz patnju pronašli Hrista. Patnja nas uči da se više molimo i da se tako približimo Bogu, dok ih zdravlje često udaljava i navodi da zaborave na Hrista. Ljudi ponekad nauku uzimaju kao zamenu za Boga. Kažu: „Bog mi je dao novu ruku“ ili „Ponovo mogu da hodam zahvaljujući nauci.“ To je u redu – zašto da ne. Ali, ono što je zaista važno je to što imamo dušu koja čeka svoj susret sa Bogom.
Klaus Kennet: Da, kao i sve, tehnologija može imati i pozitivne i negativne strane. Na primer, atomska energija može biti korišćena za dobrobit čovečanstva, ali i za razaranje, poput atomske bombe. Slično je i s novcem – može doneti blagostanje, ali i izazvati pohlepu. Tehnologija je prolazna i u velikoj meri zavisi od načina na koji se koristi. Kada govorimo o kompjuterskim programima za detekciju bolesti, oni omogućavaju da dobijemo uvid u medicinska znanja iz celog sveta – iz Indije, Kine, Amerike, Srbije – sve na jednom mestu. Takvi alati mogu biti izuzetno korisni za dijagnostiku i lečenje bolesti. Međutim, kada je reč o duhovnosti, tu tehnologija dolazi do svojih granica. Tu se, kao u slučaju Chat GPT-a, radi o robotizaciji – to nisam ja, to je alat. Slično bih rekao i za transhumanizam. Sećam se vremena kada sam praktikovao Transcendentalnu meditaciju, verujući da ću dostići više stanje bića. Međutim, ispostavilo se da je to sekta i završilo se loše. Mislim da transhumanizam nosi sličan rizik. Hristos je rekao da se moramo ponovo roditi – to, iz Njegovih reč vidim kao pravi transhumanizam – prelazak u novo duhovno telo. Filozofi su to nazivali hipostazom, hipostatičkim bićem. Bog nas poziva da napustimo starog čoveka i postanemo novi, kroz milost, molitvu i uz pomoć Crkve. Što se tiče fizičkog zdravlja, tu medicina može pomoći, ali u duhovnim pitanjima treba biti oprezan. Plašim se da nas neki ljudi kroz transhumanizam žele pretvoriti u robote kako bi stekli kontrolu nad našim unutrašnjim bićem. Smatram da je to satanski. Hristos, kada uđe u dubinu našeg bića, pokazuje nam pravi Božji plan i našu slabost. Tu se javlja sukob – radujemo se Hristu, ali u isto vreme postajemo svesni sopstvene nesavršenosti. Grešnici smo, ali ljubav prema sebi često prevagne nad našim ličnim pokajanjem i skromnošću. Transhumanizam vidim kao poziv da napustimo starog Adama i obučemo novog, ali onako kako Biblija kaže. To nije reinkarnacija, kako veruju Hindusi i Budisti – smatram da je to zabluda. Eto, to bi bio moj odgovor. Nisam se mnogo bavio transhumanizmom, ali ovo je moj osećaj i stav o toj temi.
Nenad Badovinac: Kada se, na primer, govori o transhumanizmu i ideji nove osobe sa unapređenim osobinama – poput veštačkog oka koje vidi bolje ili robotske ruke – često se ističe kako to može biti korisno i pomoći ljudima. Neki veruju da je to napredak koji može poboljšati naše živote. Međutim, u Pravoslavnoj crkvi mnogi smatraju da to nije ispravno, jer to nije ono što čovek u svojoj suštini jeste.
Klaus Kennet: Ako je neko paralizovan i ugradi mu se uređaj koji mu omogućava da ponovo hoda – to je divno, zar ne? Takva osoba ne gubi dušu. Duša je ono što je važno. Hristos gleda na srce i dušu, dok je telo prolazno. Ako je takva pomoć prihvatljiva i korisna, zašto da ne? Sećam se razgovora s ocem Sofronijem o isceljenju: Pomenuo sam mu svetitelje poput Svetog Porfirija Kavsokalivita i Starca Pajsija, koji su često isceljivali ljude. On je također često isceljivao ljude. Pitao sam ga zašto još više ne pomaže oko fizičkog isceljenja, a on mi je odgovorio: „Klaus, ako izlečim paralizovanu osobu, ona će svakako umreti kada napuni 80 ili 90 godina. Pravo isceljenje je kada se duša otvori za Hrista. To je večno. Telo traje samo određeni broj godina, a zatim nestaje.“ Rekao mi je da fizičko isceljenje ima velik značaj, ali ono što je zaista važno jeste isceljenje duše.
Ako se osoba muči u krevetu i ne može na primer da se kreće, a nauka joj može pomoći da joj se olakša život – naravno, to je dobro. Ali, s druge strane, mnogi su kroz patnju pronašli Hrista. Patnja nas uči da se više molimo i da se tako približimo Bogu, dok ih zdravlje često udaljava i navodi da zaborave na Hrista. Ljudi ponekad nauku uzimaju kao zamenu za Boga. Kažu: „Bog mi je dao novu ruku“ ili „Ponovo mogu da hodam zahvaljujući nauci.“ To je u redu – zašto da ne. Ali, ono što je zaista važno je to što imamo dušu koja čeka svoj susret sa Bogom.
Nenad Badovinac: Da, ali mnogi naučnici danas ne govore samo o boljem, već i o dužem životu. Kada čitam tekstove o transhumanizmu, često nailazim na ideje o ljudima koji, zahvaljujući tehnologiji, žele da žive i do 500 godina.
Klaus Kennet: Svi sanjaju o večnom životu, ali zaboravljaju da ga već imamo – u Hristu. Umesto toga, mnogi se čvrsto drže za materijalni svet. Čak i ako tehnologija omogući život od 500 ili 1000 godina, na kraju će telo nestati, ali večnost je nešto sasvim drugo. Nauka, naravno, odgovara na tu ljudsku želju za večnim životom, ali ako neko živi dugo, a ostane grešnik – šta je svrha toga? Pravi vernik zna da, bez obzira na to kako i kada umre – u saobraćajnoj nesreći sa 25, od raka sa 60 ili u starosti sa 95 godina – večni život mu je moguć u Hristu. Problem je što ga često ne osećamo, jer smo obuzeti materijalnim stvarima koje nas odvlače od prave pripreme za večni život. Glavni tok medija nas uči da težimo uživanju i produžetku života, umesto da se pripremamo za susret s Hristom u večnosti. Pravoslavna vera daje pravi odgovor – pripremajte se. Ne znamo šta nas čeka za deset minuta, da li će doći bolest ili nesreća. Smrt je neminovna, a svest o tome nas poziva da ne trošimo vreme na nebitne stvari – previše televizije, bioskopa ili luksuza. Nije problem u tim stvarima, već u tome koliko im pridajemo značaj. Na kraju ćemo odgovarati pred Bogom za to kako smo koristili vreme – da li smo ga posvetili svetu ili večnosti. Ako bih bio sveštenik, često bih govorio o tome – o večnom životu koji nas čeka.
Transhumanizam neće promeniti činjenicu da smo smrtni. Ako volimo samo sebe i živimo u egoizmu, kakva je korist od produženja života? Istorija nas uči da ni moćnici poput Staljina ili Hitlera nisu pronašli mir. Možda su se pokajali, možda nisu – to ne znamo. Ali znamo da je bolje pripremiti se na vreme, jer tada nas čeka nebeski raj. Ljudi, pogotovo na Zapadu često žele bolji, udobniji život. Pravoslavni, s druge strane, teže Hristu. Te dve civilizacije žive na istoj planeti. Ako tehnologija krene putem transhumanizma, Pravoslavni ne mogu da ratuju s tim. Možemo se samo moliti i raditi na tome da poboljšamo svoj duhovni život. Na kraju, šta zaista znači bolji život? Je li to Mercedes, jahta ili bogatstvo? Naravno, to može biti udobnije, ali pravi bolji život je unutrašnji mir – mir koji Hrist donosi. Taj mir ne može biti oduzet, čak ni u patnji ili bolesti. Ljudi u bolnicama često vrište od bola, ali oni koji imaju Hristov mir, čak i u tom stanju, nalaze utehu. To je bogatstvo koje svet ne može dati. Zapad često teži naučnom Bogu – želi da osvoji Mesec, Mars ili asteroide, misleći da će tamo pronaći bolji život. Ali čovek ostaje isti, sklon ratu i sukobima. Nema koristi od naseljavanja novih svetova ako ne promenimo sebe. Pravi bolji život nalazi se u unutrašnjem miru.
Hristos nam ne daje samo zakon, već pre svega ljubav. Ljubav dolazi kroz mir s Njim. Bez toga, postajemo poput Staljina ili drugih svetskih moćnika koji misle da mogu poboljšati svet, ali zaboravljaju da moraju promeniti sebe. Pravoslavlje nas uči da, kada promenimo sebe, svet oko nas se menja. Sveti Serafim Sarovski je govorio: „Stekni mir, i hiljade oko tebe će se spasiti.“ To je ključ – promena dolazi kroz ljubav i lični primer. Mladim ljudima u Srbiji bih poručio: postanite primer drugima. Menjajući sebe, menjate i svet oko sebe. Ljubav privlači, dok fanatizam i moć odbijaju. Što više ljubavi dajemo, više ćete je i primiti.
Razgovor vođen u Beogradu 22.01.2024. godine.
Klaus Kennet: Svi sanjaju o večnom životu, ali zaboravljaju da ga već imamo – u Hristu. Umesto toga, mnogi se čvrsto drže za materijalni svet. Čak i ako tehnologija omogući život od 500 ili 1000 godina, na kraju će telo nestati, ali večnost je nešto sasvim drugo. Nauka, naravno, odgovara na tu ljudsku želju za večnim životom, ali ako neko živi dugo, a ostane grešnik – šta je svrha toga? Pravi vernik zna da, bez obzira na to kako i kada umre – u saobraćajnoj nesreći sa 25, od raka sa 60 ili u starosti sa 95 godina – večni život mu je moguć u Hristu. Problem je što ga često ne osećamo, jer smo obuzeti materijalnim stvarima koje nas odvlače od prave pripreme za večni život. Glavni tok medija nas uči da težimo uživanju i produžetku života, umesto da se pripremamo za susret s Hristom u večnosti. Pravoslavna vera daje pravi odgovor – pripremajte se. Ne znamo šta nas čeka za deset minuta, da li će doći bolest ili nesreća. Smrt je neminovna, a svest o tome nas poziva da ne trošimo vreme na nebitne stvari – previše televizije, bioskopa ili luksuza. Nije problem u tim stvarima, već u tome koliko im pridajemo značaj. Na kraju ćemo odgovarati pred Bogom za to kako smo koristili vreme – da li smo ga posvetili svetu ili večnosti. Ako bih bio sveštenik, često bih govorio o tome – o večnom životu koji nas čeka.
Transhumanizam neće promeniti činjenicu da smo smrtni. Ako volimo samo sebe i živimo u egoizmu, kakva je korist od produženja života? Istorija nas uči da ni moćnici poput Staljina ili Hitlera nisu pronašli mir. Možda su se pokajali, možda nisu – to ne znamo. Ali znamo da je bolje pripremiti se na vreme, jer tada nas čeka nebeski raj. Ljudi, pogotovo na Zapadu često žele bolji, udobniji život. Pravoslavni, s druge strane, teže Hristu. Te dve civilizacije žive na istoj planeti. Ako tehnologija krene putem transhumanizma, Pravoslavni ne mogu da ratuju s tim. Možemo se samo moliti i raditi na tome da poboljšamo svoj duhovni život. Na kraju, šta zaista znači bolji život? Je li to Mercedes, jahta ili bogatstvo? Naravno, to može biti udobnije, ali pravi bolji život je unutrašnji mir – mir koji Hrist donosi. Taj mir ne može biti oduzet, čak ni u patnji ili bolesti. Ljudi u bolnicama često vrište od bola, ali oni koji imaju Hristov mir, čak i u tom stanju, nalaze utehu. To je bogatstvo koje svet ne može dati. Zapad često teži naučnom Bogu – želi da osvoji Mesec, Mars ili asteroide, misleći da će tamo pronaći bolji život. Ali čovek ostaje isti, sklon ratu i sukobima. Nema koristi od naseljavanja novih svetova ako ne promenimo sebe. Pravi bolji život nalazi se u unutrašnjem miru.
Hristos nam ne daje samo zakon, već pre svega ljubav. Ljubav dolazi kroz mir s Njim. Bez toga, postajemo poput Staljina ili drugih svetskih moćnika koji misle da mogu poboljšati svet, ali zaboravljaju da moraju promeniti sebe. Pravoslavlje nas uči da, kada promenimo sebe, svet oko nas se menja. Sveti Serafim Sarovski je govorio: „Stekni mir, i hiljade oko tebe će se spasiti.“ To je ključ – promena dolazi kroz ljubav i lični primer. Mladim ljudima u Srbiji bih poručio: postanite primer drugima. Menjajući sebe, menjate i svet oko sebe. Ljubav privlači, dok fanatizam i moć odbijaju. Što više ljubavi dajemo, više ćete je i primiti.
Razgovor vođen u Beogradu 22.01.2024. godine.
Decembar, 2024.
«Multimedijalni projekti»
Autorski radovi, knjige i filmovi
Nenada Badovinca
Nenada Badovinca