Sedmi deo putopisa iz Gruzije - Poseta manastiru Jvari
i povratak preko Istanbula za Beograd

Putujemo i posećujemo:

• Poseta manastiru Jvari (Mcheta)
• Poslednje veče u Tbilisiju
• Aja Sofija u Istanbulu.

Vozeći se teksijem iz Mchete, stare prestolnice Gruzije, došli smo do vrha planine na kojoj se nalazi manastir Jvari (Džvari). To je crkva iz VI. veka, koja se nalazi na ušću reka Mtkvari i Aragvi, na stenovitom planinskom vrhu. Čuli smo od poznanika preporuke o manastiru Jvari. Nije nam trebalo puno vremena za odluku da posetimo ovo sveto mesto. Tada ništa nismo znali o važnosti ovog mesta. Tokom boravka u Gruziji doznali smo detalje o istoriji, da je po dolasku Svete Nine u Gruziju i po prihvatanju hrišćanstva od strane gruzijskog naroda, gruzijski kralj Mirian na ovom mestu podigao visoki drveni krst, koji su poštovani i drugi kavkaski hrišćanski narodi. Kasnije je Guaram, vladar Kartlija, sagradio malu crkvu pored krsta, a njegov sin, Stephanoz, je na tom mestom između 585. i 604. godine sagradio manastir Jvari. Dok crkva njegovog oca više ne postoji, Stepanozov impresivni hram stoji hrabro čuvajući tajanstveni krst.

Lidija i ja smo ostali duže vreme u hramu zanimajući se za mnoge detalje iz daleke istorije ovog hrama, ali uopšteno i celog gruzijskog naroda. Po izlasku iz hrama odmorili smo na litici sa koje se pruže neopisiv pogled prema ušću dveju reka i prema starom gradu Mcheti. Taksista nas je sve vreme čekao. Kasnije, tokom vožnje prema Tbilisiju taksista nam je pričao o životu u savremenoj Gruziji i o njegovom životu u bivšoj socijalističkoj Gruziji. Uvek se radujem kad imam mogućnost da razgovaram sa lokalnim stanovnicima. Oni su neopisiv izvor znanja o mestu koje posećujem, jer pričaju o svojim iskustvima života u nekom drugom okruženju koji je meni nepoznat.

Po dolasku u grad i posle kraćeg odmora u hotelu, ponovo smo iskoristili mogućnost da veče provedemo šetajući ulicama
Tbilisija. Večernje šetnje starim gradom su nas ispunjavale do te mere da smo svako veče dobili sve veću volju da iznova istražujemo restorane, kafiće i da birajući mesta pronađemo nama najzanimljivija za otkrivanje novih tradicionalnih gruzijskih
jela, kao i gruzijskih vina i domaćih piva. Pronašli smo mnogo interesantnih mesta, parkova, prodavnica voćem, ali i zanimljive metro stanice koje imaju priziv socijalističke Gruzije.

Nakon punih osam dana boravka u Tbilisiju upoznali smo ovaj grad dovoljno dobro sa svih strana da smo se ispunili iskustvima i bogatim osmesima, sa kojima se vraćamo za Beograd. Pozdravili smo se sa Tbilisijem i Gruzijom i kasno uveče krenuli u hotelsku sobu da spakujemo stvari za noćni let za Beograd. Avionom letimo preko Istanbula tako da ćemo imati nekoliko sati vremena za boravak u Istanbulu. Rano ujutro, taksijem smo pošli na aerodrom i krenuli za Istanbul. Po dolasku u prestolnicu Turske koja se proteže na dva kontinenta, imali smo priliku da sa aerodroma metroom, ispod mora, pređemo iz azijskog dela u evropski deo. Po izlasku iz metroa, nije nam puno trebalo da se orijentišemo prema čuvenoj Aja Sofiji.

Pomalo iscrpljeni od višednevnog obilaska Gruzije i Tbilisija imali smo još malo snage, gotovo zadnje atome snage iskoristili smo da dođemo do Aja Sofije. Ovaj hram, ova prestolnica hrišćanstva koju je sagradio Justinijan 537. godine, sve do 1453. godine bila je najveća hrišćanska crkva Vizantijskog carstva, služila je kao sedište Vaseljenskog patrijarha. Aja Sofija, sa svojim impresivnim istorijskim značajem i neverovatnom arhitekturom, predstavlja pravu riznicu hrišćanskog duhovnog nasleđa. Iako je Aja Sofija poznata po svojoj grandioznosti, impresioniran sam njenim duhovnim kontekstom. Ovaj velelepni hram i dalje predstavlja duhovno nasleđe hrišćanstva. Danas je prekrivena islamskim simbolima, ali na jednom mestu na stropu hrama, primetili smo kako iz zida izbija krst - simbol Hrišćantva. Ovo je još jedno u nizu nezaboravnih iskustava koje smo doživeli na ovom putovanju. Bilo je ovo zaista veliko iznenađenje za nas, i tada dobili smo dodatnu snagu i veru da gde god dođemo i koju god državu da posetimo, uvek nas prati osećaj da smo okruženi onime što je naše. Uvek nas okružuju najlepše i najradosniji trenuci ispunjeni porukom da je Bog uvek sa nama i uvek među nama.