Čudesno krvotočenje na sanduku u mauzoleju
spomen područja iz Prvog svetskog rata - Jindrihovice u Češkoj

U Češkoj su naši domaćini bili Bojan i Sanja. Dogovorili smo se da se sretnemo na Svetoj Liturgiji u hramu Svetog Kirila i Metodija u Pragu. Pričestili smo se na Svetoj Liturgiji i posle otišli zajedno da se okrepimo toplom kafom. Dogovorili smo se da umesto obilaska Praga provedemo dan u poseti gradu Karlovi Vari koji se nalazi na zapadu Češke. To je turistički grad i o poseti ovom gradu pisao sam na ovom linku. Na kraju obilaska grada, Bojan je imao ideju da posetimo srpsko spomen područje Jindrihovice. Meni se ta ideja u početku nije svidela, jer je bilo već kasno. Međutim nakon što sam malo dubolje preispitao svoje odluke, shvatio sam da ipak ne želim propustiti ovu priliku. Mogu odmah da kažem da na kraju posete Češkoj i nakon povratka u Beograd, sada shvatam da je moj lični utisak boravka u Češkoj ponesen zahvalnošću Bojanu što me upravo podstakao da posetim ovo sveto mesto. Bojan je pozvao Dejana Ranđelovića, koji živi u Karlovim Varima i koji već 30 godina brine o spomen području Jindrihovice koji se nalazi na 25 kilometara od Karlovih Vari. Češka vlada poklonila je Republici Srbiji prostor na kojem se nalazi mauzolej u kojem je stradao veliki broj srpskih vojnika koji su zarobljeni tokom Prvog svetskog rata u borbama u kojima su od austrougara branili leđa srpskim vojnicima koji su se povlačili preko Albanske golgote. Ovaj logor je bio najveći u Austrougarskom carstvu, u kojem je bilo zarobljeno 40.000 ljudi, a život je izgubilo oko sedam i po hiljada ljudi. U ovoj grobnici zajedno sa Srbima i Rusima, sahranjeni su i Italijani, jer su Italijani bili srpski saveznici u Prvom svetskom ratu. Logor su gradili ruski zarobljenici dovedeni sa istočnog fronta, a kasnije su u njih dovedeni Srbi i Italijani. Najstariji među njima bio je pravoslavni sveštenik od devedeset i dve godine, dok je najmlađi koji je stradao bio njegov unuk, koji je imao samo osam godina. Groblje stradalih bio je podeljen na pravoslavni i katolički deo – na pravoslavnom su sahranjivani Srbi i Rusi, a na katoličkom Italijani. Kada je rat završen, 1918. godine, kraljica Marija Karađorđević je pokrenula inspekciju srpskih grobova iz Prvog svetskog rada širom Evrope. Kraljica je posetila sva mesta gde su bili srpski grobovi, uključujući i Češku. Nakon dogovora sa češkom vladom, odlučeno je da se srpski vojnici eshumiraju i sahrane na jednom mestu. Tako je još 1932. godine, nastala Spomen-kosturnica na mestu na kojem su tokom rata zarobljenici gradili svoj grob. Sve ovo smo saznali od Dejana, koga je Bojan zamolio da nam bude vodič u poseti mauzoleju.

Sve ono što nam je Dejan pričao, dok smo se vozili prema mestu spomen područja, toliko je uticalo na nas da smo se što duže hteli zadržati na tom svetom mestu. Takav utisak nismo imali samo mi, tako snažno ovo mesto je uticalo i na kraljicu Mariju Karađorđević kada je posetila ovo mesto. Tadašnji češki predsednik Tomaš Masarik odlučio je da se zemljište oko spomen područja poklone Kraljevini Jugoslaviji i mauzolej je završen 1928. godine i posmrtni ostaci su tada ekshumirani. Mauzolej je osvećen 1931. godine, a za taj čin je doneta voda iz sedam srpskih reka. Osvećenju su prisustvovali kralj Aleksandar Karađorđević, prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik, kao italijanski zvaničnici. Međutim, ono što me posebno iznenadilo je saznanje da su četiri vladike obavljali čin osvećenja. Jedan od njih bio je češki vladika Gorazd koji je stradao u Drugom svetskom ratu u hramu Svetog Kirila i Metodija u kojem sam upravo tog dana prisustvovao na Svetoj Liturgiji.

Vladika je studirao u Kraljevini Jugoslaviji i rukopoložen je u manastiru Krušedol. Češka pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao sveca. Drugi od prisutnih na osvećenju bio je niški vladika Dositej. Treći je bio ruski vladika Sergej, njih trojica su kanonizovani i sveti. Četvrti vladika bio je vladika Damaskin, predstavnik Karpatsko-ruske eparhije. Svi oni su prošli težak životni put i stradali u različitim okolnostima. Jedan je ubijen u Jasenovcu, drugi je poginuo u Rusiji, trećeg su nacisti ubili zbog davanja podrške češkim padobrancima, učesnicima operacije Anthropoid, u kojoj je ubijen jedan od vodećih ljudi u nacističkoj SS službi.

Kada smo stigli do mesta spomen područja, pao je mrak, bilo je veoma hladno, oko deset stepeni ispod nule. Vetar je bio hladan i snažan. Kada smo ušli u mauzolej Dejan je pričao o stradalim vojnicima koji su uspeli u Prvom svetskom ratu da zadrže austrougarsku vojsku i tako su zaslužni što je srpska vojska nastavila svoj Albanski put prema Krfu. Putopis o poseti mauzoleja na ostrvu Vido na Krfu pisao sam na ovom link i video reportaža. Upravo sada, nekoliko godina kasnije i više od hiljadu kilometara dalje od Krfa ponovo sam na mestu stradanja vojnika iz Prvog svetskog rata. Bili su to junaci koji su sami odlučivali o svom putu stradanja. Njihova žrtva je danas gotovo zaboravljena, a kako se čini sve brže odlaze u zaborav.

U šumi je postojala drvena crkva koju su izgradili srpski i ruski zarobljenici. Među njima je bilo i pravoslavnih sveštenika koji su svake nedelje služili Svetu Liturgiju, a svakog dana služilo se opelo za preminule, jer je ovde svakog dana umiralo oko 40 ljudi. Mrtvi su sahranjivani u masovne grobnice, jer nije bilo dovoljno sanduka. Često su isti sanduci korišćeni više puta – oni koji su prvog dana nosili svoje drugove da ih sahrane, već sutradan bi bili u tim istim sanducima. Jedina nada za njih bilo je to što je postojala mogućnost da vlasnici obližnjih šuma, jedna aristokratska porodica, potomci Habzburgovaca, deo svojih šuma proda ili pokloni logoru kako bi imali drvo za grejanje. Ali zarobljenicima se ta nada nikad nije ostvarila.

Ovaj logor nije bio poput koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata. Nije bilo gasnih komora, ali je stradanje bilo užasno. Logoraši su bili prisiljeni na najteže radove. Većina njih je umirala od iscrpljenosti, gladi i bolesti. Tifus se širio nekontrolisano, a zimi su zarobljenici umirali od hladnoće. Stanovnici okolnih mesta svedočili su da nikada nisu doživeli takve sibirske hladnoće kao što je bilo za vreme Prvog svetskog rata. Zarobljenici su radili najteže fizičke poslove kao što je rad u kamenolomu i hemijskoj fabrici za potrebe austrougarske vojne industrije, do tih tvornica zarobljenici su svakodnevno pešačili do gradilišta i nazad u logor, iscrpljeni i umorni. Logor je oslobođen nakon raspada Austrougarske, a Češka narodna armija, koju su činili češki legionari – dezerteri iz austrougarske vojske, preuzela je kontrolu.

Arhiva o logoru postoji u vojnom arhivu u Pragu, gde su vođene detaljne evidencije o svim umrlim. Ti podaci sadrže ime, prezime, datum rođenja, datum smrti, nacionalnost, veroispovest i zanimanje svakog zarobljenika. Nažalost, arhiva još uvek nije u potpunosti istražena. Dejana zovu ljudi koji žele da saznaju da li je njihov predak sahranjen ovde, ali on ne može to dovoljno brzo da istraži, jer je potrebno unapred zakazati termin u arhivi, a to ponekad zahteva mnogo vremena čekanja. Dejan se zalaže da se ovi podaci digitalizuju, kako bi bili lakše dostupni potomcima stradalih. Nadam se da će uspeti u tome i da će dobiti potrebno razumevanje od nadležnih organa.

Svake godine, udruženje Čeha i Srba organizuje komemoraciju i to uoči praznika Arhangela Mihaila. Tada se vernici okupljaju na parastos stradalima. Međutim, jedne godine, zbog velikog snega niko nije došao, Dejan je ipak sa suprugom odlučio da nastavi tradiciju. Pričao nam je da je tada, tokom čitanja molitvi za upokojene, doživeo jasan zvuk galopa konja. Kada je izišao iz podruma mauzoleja, nigde nikoga nije bilo u blizini, niti je bilo konja, niti tragova u snegu.

Napravio sam nekoliko zajedničkih fotografija i proveo nezaboravne trenutke upravo u podrumu grobnice u kojoj se oko mene nalazilo 7100 sanduka sa poslednjim ostacima srpskih vojnika i 189 sa ruskim vojnicima, koji su ovde stradali. Pomolio sam se ispred ikonostasa, i u molitvi zamolio duše ovih svetih ljudi da se i oni pomole za mene, jer njihove molitve su junačke, srdačne i siguran sam da one borave blizu Prestola Božijeg. Ovo su bili hrabri ratnici koji su ovde po najhladnijim zimama i u najtežim uslovima bili kažnjeni jer su se borili za slobodu koja pripada njihovom narodu.

Prošetao sam između njih i na svakom sanduku primetio sam broj vojnika koji se u arhivi vodi svojim imenom. Među mnoštvom sanduka, Dejan nas je posebno usmerio na jedan sanduk na kojem se jasno može videti krvotočenje. Iako bi ova pojava sa fizičkih zakona bila potpuno nemoguća, jer od kada su kosti u sanduku i nakon stotinu i više godina od njihovog stradanja nemoguće je objasniti kako je kroz pore drveta izašla na površinu sanduka. Danas, mauzolej zahteva rekonstrukciju, jer postoji veliki problem sa vlagom i podzemnim vodama. Rusi su već pomogli popločavanjem, ali potrebna je dalja sanacija. Ovde bi bilo najbolje, kako Dejan predlaže da se postave mermerne ploče umesto drvenih sanduka, i da se uradi digitalizacija arhive kako bi se sačuvala imena i podaci o sahranjenim vojnicima. Zahvalan sam Dejanu i Bojanu koji su mi omogućili da posetim ovo sveto mesto. Lično sam imao priliku da se uverim u svetost stadalih srpski vojnika iz Prvog svetskog rata, koji su ovde stradali samo zato, jer su želeli mir svome narodu. Uvek ću se sećati ovog svetog mesta, možda neću više imati priliku da dodjem lično ovde, ali nadam se i molim Boga da mi da mir kojeg sam osetio kada sam sišao u kosturnicu u kojem sam se našao među 7100 sanduka sahranjenih ratnika.