Poseta manastiru Vatoped i manastiru Zograf

Putujemo i posećujemo:

• Manastir Vatoped
• Pešačenje od Vatopeda do Zografa
• Manastir Zograf

Po dolasku na Svetu Goru, 05. septembra, predložio sam da se naša grupa od četvorice hodočasnika podeli u dve manje grupe. Stamenko i Radivoje bili su jedna, a Milan i ja druga grupa. Oni su otišli u Kareju, a mi na podvig penjanja na Atos (putopis možete čitati ovde). Nakon dva dana boravka na Atosu, stigli smo u Kareju i tamo smo se susreli sa našom bratijom. Kada smo se videli, oduševljeno smo se zagrlili. Bili smo dva dana fizički razdvojeni, ali u molitvi smo bili jedni sa drugima. Oni su iz Kareje često gledali prema vrhu Atosa i razmišljali da sli uspeli da se popnemo na vrh. Mi smo sa vrha gledali prema Kareji znajući da se naša bratija nalaze tamo i da nas sa nestrpljenjem čekaju. Tada smo seli u autobus i iz Kareje zajedno krenuli u nastavak svetogorskog istraživanja. Krenuli smo u manastir Vatoped.

Kada smo stigli u manastir Vatoped, osetili smo veličanstvenost ovog drevnog manastira. Primljeni smo u gostoprimnicu, gde su nas monasi počastili tradicionalnim rahtlukom i grčkom rakijom (cipuro). Atmosfera je bila prijatna, a ja sam ušao u kancelariju u kojoj sam za našu četvoročlanu grupu dogovorio jednodnevni boravak. Dobio sam ključeve od sobe koja je bila prava hotelska soba. Međutim ovo nije hotel, već manastirski konak, tako da u skladu sa tim smo se ponašali. Radivoje je u šali komentarisao kako je smeštaj poput onog u najboljim hotelima, ali podsetili smo se monaha zaduženog za smeštaj hodočasnika, koji je komentarisao: "Samo nemojte koristiti lift, jer ovo nije hotel". Nakon kratkog odmora provedenog u sobi čiji prozor je okrenut do jezera u kojem je na žuborila voda koja nas je dodatno opuštala, uputili smo se ka hramu. Čim smo izašli iz sobe, bili smo pozvani na ručak. O vremenu početka ručka nismo imali pojma, i bilo nam je interesantno, kako smo u pravi trenutak izašli iz sobe, tačno pre ručka. Manastirski ručak bio je bogat ukusnom i zdravom hranom. Za ručak sam tiho i molitveno zahvaljivao, pogotovo iz razloga što sam prethodna dva dana boravio u kršu i divljini planine Atos, a već danas sedim za najlepšom trepezom. Nakon dvodnevnog planinarenja i boravka u šumi i na planini, ova trpeza mi je puno značila. Posle ručka, svi hodočasnici su se okupili u hramu kako bi se poklonili i celivali mnogobrojne svete relikvije, među kojima je najvažnija Pojas Presvete Bogorodice. Dok sam celivao Pojas Presvete Bogorodice, osećao sam se kao da u tom trenutku stojim ispred nečeg mnogo većeg i važnijeg nego što je ceo ovaj hram koji svojom veličanstvenošću prevazilazi svetske lepote. Manastir Vatoped, jedan je od najstarijih na Svetoj Gori, osnovan je u drugoj polovini 10. veka, a nalazi se na temeljima manastira koji datiraju još iz 4. veka. Kroz vekove, manastir je bio proširivan, posebno tokom vizantijskog perioda i u 18. i 19. veku. Danas je poznat širom sveta po svojoj arhitekturi i po važnim svetim relikvijama koje se ovde čuvaju. Pojas Presvete Bogorodice, koji je nosila Bogorodica privlači hodočasnike iz svih krajeva sveta, tražeći isceljenje za sebe i svoje bližnje. Uz njega, u Vatopedu se čuva i glavu Svetog Jovana Zlatoustog, koja je takođe poznata po čudotvornim iscelenjima. Kada smo izašli iz hrama, vodič nam je ispričao istoriju manastira i otišli smo na grob Svetog Josifa Vatopedskog. Ovde je sahranjen jedan od velikih duhovnika 20. i 21. veka, starac Josif Vatopedski (1921-2009) koji je proveo 13 godina kao učenik čuvenog Svetog Josife Isihaste (obnovitelja isihastičke molitve na Svetoj Gori). Starac Josif Vatopedski ostao u Novom Skitu nakon upokojenja svog starca 1959. godine, boraveći tamo još 28 godina. U manastir Vatoped, preselio se 1987. godine, gde je ostao do upokojenja 1. jula 2009. godine. Kada smo u hodniku konaka seli da se odmorimo, imali smo vremena da razmenimo lična iskustva koja smo stekli u manastiru Vatoped. Sutradan smo ustali jako rano kako bismo prisustvovali Svetoj Liturgiji. Tada, u našoj sobi čuo se samo žubor vode iz vodopada koji se uliva u veštačko jezero. Bila je noć i dok smo ušli u hram tamo se videla jedino svetlost sveća koje su osvetljavale hram. Miris tamjana i zvuk klepetala označio je početak Svete Liturgije. Duša se tada osvežavala i obnavljala, kao da se ponovo rađala u pokajanju. Dodatno je jačao osećaj povezanosti sa monasima, ali i sa svim hodočasnicima i vernicima koji su i sada, ali i kroz prošle vekove posećivali ovaj hram. Nakon liturgije, proveli smo vreme u tišini, posmatrajući svete ikone i freske na zidovima hrama. Sve jači bio je osećaj koji nas je poveo u svet duhovnosti, svet u kojem duša može da pronađe svoj istinski dom. Ovo nije samo mesto gde se traži mir, već je ovo mesto gde se taj mir pronalazi, gde Božija ljubav ispunjava svaki kamen i svaki trenutak. Tako trenutak, po trenutak došlo je vreme da se pozdravimo sa svetinjom. Okupili smo se ispred manastirske kapije i pešice krenuli preko brda na drugu stranu Svete Gore u manastir Zograf.

Sledeća tačka posete bio je manastir Zograf. Još jedan od svetionika pravoslavne duhovnosti na Svetoj Gori. Pešačili smo stazom koja prolazi guste svetogorske šume. Tada smo imali prilku da još dublje osetimo ovu svetu zemlju. Naš put bio je dug oko sedam kilometara, ali zbog terena koji se pruža preko strmih planinskih staza, sa jedne strane Svete Gore na drugu, pešačili smo gotovo tri sata. Ipak, nije nam bilo teško, jer to je bio deo naše duhovne avanture, deo potrage za duhovnim prisustvom u našim životima. Dok smo hodali, upijali smo prelepe pejzaže, a osećaj mira nas je sve vreme pratio. Nismo tada brinuli o ničemu, kao da smo prevazilazili svakodnevne brige i materijalni svet. Osećali smo umor, ali duše su bile osvežene svakim korakom, dok smo se kretali prema manastiru Zograf. Manastir Zograf, poznat je po tome što pripada bugarskom monaštvu. Ovde se takođe čuvaju neprocenjive svetinje, a najpoznatija je čudotvorna nerukotvorena ikona Svetog Georgija. Priča o ikoni govori da se na drvetu pojavio lik Svetog Georgija, i to je pomoglo monasima da shvate da je to znak od Boga koji im je rekao kome da posvete manastir. Kada smo stigli u manastir, nismo odmah mogli da uđemo u smeštaj i da se odmorimo od putovanja. Tada smo se našli u nedoumici, ali ubrzo smo saznali da ćemo biti primljeni nakon večernje molitve. Prisustvovali smo večernjoj molitvi, i nakon molitve, poslužena nam je večera. To je bilo pravo bogatstvo za nas – ne samo zbog hrane, već zbog gostoljublja monaha. Nakon večere, kada smo pomislili da ćemo se povući u naše sobe, bili smo pozvani na povečerje, molitvu kojoj smo dodatno prisustvovali. Tek tada smo se povukli u našu sobu, gde smo se pripremali za sutrašnju svetu liturgiju koja će početi pre izlaska sunca. Sutradan ujutro, pre zore, ušli smo u hram, zakoračili smo u drugi svet u kojem nas je vodio blagoslov Svete Liturgije. Čini se da iz razloga što smo prisustvovali gotovo svim molitvama, svaki deo mog bića doživeo je jednu vrstu duhovnog uzrastanja i na tome sam i dan danas, blagodaran Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Georgiju. To je bio trenutak susreta sa istinskom duhovnom hranom. Tada nam se pojavila misao da odmo ko isposnice prepodobnog Kozme Zografskog koja je udaljena oko sat vremena pešačenja. To je bilo pravo iskušenje za nas. Želeli smo da idemo, ali nije bilo dovoljno vremena. Preračunavali smo vreme dolaska broda u luku, sa kojim treba da se vratimo na kopno, i potrebno vreme pešačenja do isposnice, ali s obzirom na umor zaključili smo da ne bismo stigli na vreme. Tako da smo posetu isposnici ostavili za drugu priliku, kada će naša mala, složna i srčana četvoročlana grupa ponovo posetiti Svetu Goru. Posle ručka, koji je bio služen u podne, organizovan je prevoz do luke (svetogorske arsane) u kojoj smo čekali brod za povrtak u Uranopolis. To je ujedno bio i povratak u sadašnjost, u našu svakodnevnost u kojoj caruje savremena civilizacija.

Ovo putovanje na Svetu Goru nije bilo samo fizičko putovanje, već i putovanje u unutrašnjost naših bića. Bilo je to hodočašće koje je otvorilo vrata srca i duše, donelo mir i osveženje koje ćemo nositi sa sobom kroz izazove svakodnevnog života. Svaka staza Svete Gore, svaka molitva, i svaki susret sa monasima i hodočasnicima ostavili su neizbrisiv trag u nama, trag vere, nade i ljubavi. Penjanje na Atos, a potom poseta Kareji i manastirima Vatoped i Zograf, od sada zauzimaju posebno mesto u mom srcu, koje je od sada osvetljeno još jednim svetionikom vere i dodatno obogaćeno duhovnom snagom sa svetogorskog izvora duhovnosti.