Melodija Atosa - hodočašće na vrh
Svete Gore

Putujemo i posećujemo:

• Sveta Gora
• Penjanje na Atos iz skita Male Svete Ane
• Silazak u skit Kavsokaliviju

Došao je dan penjanja na vrh Atosa (2033 mnv). Kako smo se brodom približavali luci, planina je postajala sve veća, sve impozantnija u svojoj veličanstvenosti. Vrh joj je bio sve bliži, a adrenalin u meni sve jači. Putovao sam sa Milanom, bratom u Hristu, koga poznajem već dugo godina. Nedavno smo razgovarali o mogućnosti da posetimo Svetu Goru i da se popnemo na vrh Atosa. Plan smo brzo razradili. Sve pripreme su urađene u Beogradu – kupili smo opremu, štapove za planinarenje, nabavili smo vreće za spavanje i bili smo potpuno spremni. U međuvremenu stigao je dan penjanja na Atos, planini visoku 2033 metra.

Penjanje smo započeli iz luke skita Male Svete Ane, do koje smo stigli brodom. Uzbuđenje zbog ovog poduhvata bilo je na vrhuncu, i čim smo sišli sa broda, osetio sam da je stigao taj dugo očekivani trenutak. Ali, čim smo krenuli da se penjemo, Milan je uzviknuo da je zaboravio na brodu štapove za planinarenje. Brod je već bio otplovio iz luke, i bilo je prekasno da se vrati po njih. Pitao sam ga da li hoće jedan moj štap, kojeg je tek kasnije prihvatio, tako da smo se penjali sa po jednim štapom. Krenuli smo iz luke u 14:00 sati. Na putu smo sreli ljude koji su silazili sa planine, pozdravljali smo se – zajednička nam je želja osvajanje vrha Atosa. Pristali smo kod skita Male Svete Ane, gde mnogi planinari traže smeštaj i prespavaju pre nego što, nakon Svete Liturgije, koja se služi u ranim jutarnjim satima, krenu na svoj podvig penjanja. Mi smo ovde kratko zastali, bili smo posluženi rahtlukom, rakijom i hladnom vodom, odmorili smo se i tada oduševljeno pogledom upijali prizor Svete Gore i to sa veće nadmorske visine. Nastavili smo penjanje oko 15:00 sati. Na samom početku staze, naišli smo na dva magarca koji su nam blokirali put. Pokušali smo ih zamoliti da se sklone, ali bez uspeha. Milan je predložio da se popnemo na stenu i zaobiđemo ih, što smo i uradili. Kada smo ih prošli, magarci su nam na svoj način "poželeli" srećan put. Nastavili smo penjanje, ali tako da smo se razdvojili. Milan je bio brži u penjanju i otišao je napred, a ja sam bio sporiji i radio sam česte pauze. Sledeću zajedničku pauzu napravili smo kod krsta. To mesto se zove Stavros. Ovde sam osetio istinski mir i tišinu. Taj mir dao mi je mogućnost da se polako počnem duhovno vezati za prirodu, dok posle krsta priroda je postala moj voljeni saputnik. Osećao sam se prihvaćen od nje, jer mi je na svakom koraku davala svežinu, a iza svakog zavoja ili prevoja neprocenjivu lepotu putovanja. Međutim, nedaleko od krsta nastao je prvi nesporazum, jer smo naišli na račvanje puta, jedan jače utaban put išao je prema dole, a drugi uži, išao je prema gore. Milan i ja smo se pogledali i odlučili da krenemo napred, to je po našem mišljenju bio pravi put. Ovo prvo iskušenje me potaklo na razmišljanje da iz razloga što idemo prvi put i to samostalno bez profesionalnog vodiča, mapa ili bar potrebne mobilne navigacije, da polako ulazimo u rizična područja kada su u pitanju neoznačene planinarske staze. Nakon što smo nastavili, uskoro nam se javila sumnja da je ipak potrebno da istražimo onu stazu koju smo zanemarili da možda ona nije ispravna. Vratili smo se do te staze i nakon nekoliko minuta hodanja, naišli smo na staru monašku keliju, gde su nekada živeli svetogorski podvižnici. Prizor dvorišta i kelije nas je oduševio, pa smo odlučili da tu napravimo kraći odmor. Iako ova staza nije vodila na vrh, pejzaž koji smo otkrili bio je izuzetno lep. Vreme je brzo prolazilo. Bilo je već 17:00 sati kada smo se vratili na staru stazu i nastavili dalje. Oko 18:00 sati, stigli smo do novog račvanja, gde je jasno bila označena staza prema vrhu Atosa, kao i prema Kavsokaliviji. U povratku upravo na ovom račvanju biće potrebno da skrenemo prema skitu Kavsokalivija, gde smo dogovorili noćenje, ali to sledeći dan nakon silaska sa Atosa. Za sada smo morali da se fokusiramo na vrh Atosa.

Ljudi koji su silazili sa planine rekli su nam da do Panagije, do kapele i platoa na kojem treba da spavamo, ima još tri sata pešačenja, bio sam pomalo uplašen, jer sam već počeo gubiti kondiciju, dok je Milan bio puno jači u kondiciji i stigao je puno dalje od mene. Svakih desetak minuta smo se susretali i odmarali, ali uglavnom smo pešačili sami, jer je staza bila uska i na nekim mestima jako strma. Nosili smo dovoljno vode, ali je to tada predstavljao dodatni teret i dodatno mi je otežavalo penjanje. Sunce je još sijalo, priroda je bila prelepa. Tišina koja me okruživala omogućavala mi je da svoja čula usmerim na prirodu, i činjenicu da se krećem stazama svetogorskih molitvenika i isihasta koji su ovde upražnjavali isihastičku molitvu "Gospode Isuse Hriste pomiluj me". Upravo takvo okruženje u kojem sam se nalazio davalo mi je snagu da izdržim, iako mi je ponestajalo kondicije. Sledeći sat je bio ispunjen mirom i molitvom. A onda je moj mir narušio strah koji me počeo ispunjavati. Za moju fizičku istrajanost nekako sam se mogao boriti i iako spor u penjanju borio sam se da ne zaostajem puno. Međutim, kada je naišla bura pomisli da li ćemo stići do vrha pre nego što padne noć, tada sam postao slab u borbi. Kako je mrak padao, ušli smo u gustu šumu, a strah se dodatno pojačao. Izvadio sam bateriju iz ranca, ali sam bio svestan da ako se istroši, moramo stati i prenoćiti u šumi. Milan i ja smo se sada kretali zajedno, ali sam osećao da gubim snagu. Strah nas je dodatno obuzeo kada smo naišli na nova račvanja staze. U tom gustom mraku, razmišljao sam da možda treba da stanemo i prespavamo u šumi. Ipak, nastavili smo da se penjemo kroz mrak. Sve vreme napetost je rasla. Svaki put kada bih zastao zbog manjka kondicije, Milan bi postajao nervozan, što je povećavalo našu nesigurnost. Počeli smo preispitivati ​​naše misli i pričali smo o pogrešnoj odluci što smo uopšte krenuli na ovaj poduhvat. Tada smo se međusobno krivili za probleme u koje smo ušli. Panagija se nalazi na 1500 metara nadmorske visine, ali činilo se da je još daleko. Strah od noći u šumi bio je sve jači, a misli o šakalima (zverima), koji su poznati po svom zavijanju, dodatno su pojačale strah. U tom trenutku, Milan je počeo nervozno lupati štapom o zemlju. Savetovao sam ga da prestane, kako ne bismo privukli divlje životinje koje su se možda kretale oko nas. Vremenom, ne znam ni ja kako, konačno je strah otišao od mene, priroda je tada ponovo postala moj saputnik. Zvuci u šumi više nisu izazivali nelagodu, i osećaj mira se ponovo vratio. Tada sam primetio neobičnu svetlost u daljini – zvezdu koja je sijala, ali tako da je bila svetlija kako smo joj se približavali. Podelili smo radost što smo stigli do Panagije.

Kada smo prišli kapeli, na platou je već spavalo oko trideset ljudi, koji su bili umotani u vreće za spavanje. Bili smo tihi, raširili smo svoje vreće za spavanje i večerali ono malo hrane što nam je ostalo. Pre nego sam zaspao pod otvorenim nebom, gledao sam u zvezde, a iznad mene se prostirao osvetljeni Mlečni put. Tada su, poput šume, planine i prirode, i te zvezde i Mlečna staza takođe postali moji saputnici na osvajanju vrha Atosa. Osećao sam se potpuno povezan sa svetom oko sebe – bio je to trenutak istinskog duhovnog mira i radosti koju je nemoguće opisati, već ju treba doživeti. Ujutro, rano u šest sati, jedan monah nas je probudio i rekao da je vreme da krenemo. Još se nije razdanilo, ali smo spakovali stvari i zaputili se na penjanje da savladamo poslednjih pet stotina metara nadmorske visine, koji su nas delili od vrha. Vrh Atosa se video iz Panagije, a povremeno su se čula zvona koja se nalaze pored hrama Preobraženja Gospodnjeg koji se nalazi na samom vrhu planine. Okružen golim kamenom, uspon je postajao sve teži, a trebalo nam je još dva i po sata penjanja. Nakon ukupno 11 sati pešačenja, konačno smo se popeli na vrh. Pogled sa vrha bio je veličanstven, a osećaj postignuća ispunjavao je svaku poru mog bića. Kada sam stigao, Milan je već bio na platou, odmarao se u ovom predivnom ambijentu.

Prošetao sam po platou gde se nalazi crkva koja je bila zaključana, upijajao sam lepotu i veličanstvenost vrha Atosa. Ovde smo sreli grupu planinara iz Srbije, iz Velikog Gradišta. Milan im je ponudio jabuku, a oni su nam dali energetski keks kojeg sam ja sa velikim zadovoljstvom hteo uzeti, ali kada sam video da nije postan, malo sam se razočarao, jer trebalo mi je energije, a nisam je imao dovoljno. Taj keks mi je dao nadu da ću sa njim malo podići fizičku energiju koja mi je bila potrebna. Međutim, odbio sam keks. Zatim su rekli da imaju energetski gel i ja sam ga sa velikom radošću uzeo. Kada sam video na ambalaži da je sa okusom jabuke, nasmejao sam se i shvatio da je to upravo ono što mi treba. Taj trenutak zajedništva na vrhu svete planine Atos, bio je poseban. Legao sam kasnije da se i ja malo odmorim, dok je Milan nastavio da uživa u pogledu. Kasnije sam seo pored jednog mladića kojeg sam zatekao ovde na vrhu, i za koga sam isprva mislio da je deo grupe iz Srbije, ali sam ubrzo shvatio da je Gruzin koji već 19 dana i noći boravi na vrhu Atosa. Govorio je na gruzijskom i grčkom, ali smo se ipak uspeli sporazumeti. Njegova priča bila je posebna – šest meseci živi u jednoj keliji na Svetoj Gori, a na vrhu Atosa već dane i noći provodi u molitvi. Na moje pitanje gde spava, pokazao je prostoriju koja je izgledala kao ostava. Bio je to susret koji je na mene ostavio dubok utisak. Tokom razgovora, u jednom momentu spomenuo je Hristovo ime. Tada sam imao osećaj kao da se planina pomerila. Osetio sam i razumeo snagu koja se javlja u čoveku koji u srcu nosi Hrista, i iz srca izgovara Njegovo Ime. On je pričao da je Hristos imao prekrivene ruke i noge i opomenuo nas je. Odmah sam to ozbiljno prihvatio. Nepoznati mladić bio je jako lep. Imao je jako lepe bele zube, i veoma je bilo ugodno pričati sa njim. Setio sam se da kada sam došao na vrh, on je klečao na podu i nešto je radio na kamenu sa komadom čelične kratke šipke. Pitao sam ga šta je tada radio. On je rekao da je tada pripremao kamen da bi mogao da kresom kamena o kamen upali vatru. Izgleda da mu je tamo nakon provedenih 19 dana i noći bilo hladno, i spremao se da zapali vatru. Dok sam bar malo odmorio, pripremio sam dron i polako ga podigao u nebo. Kao da je dron postao moje produženo oko, zabeležio sam pejzaže iz svih pravaca Svete Gore. Bili su to proplanci i šume u kojima se nalazi dvadeset svetogorskih manastira i mnogi skitovi i monaške kelije. Snimio sam prelepe snimke koje će me podsećati na trenutak kada sam bio na vrhu Atosa, dok su ispod mene bili svetogorski manastiri. Na platou smo proveli otprilike dva sata, a oko jedanaest sati započeli smo naš povratak, noseći sa sobom nezaboravne uspomene.

Rekao sam Milanu da obuče duge hlače, ali on se na to nije obazirao. Silazili smo sa vrha, i odjednom se oko nas čula neverovatna melodija. Sa svakim naletom vetra melodija je bila prisutna, opisali smo je kao Melodiju Atosa. Slušao sam melodiju vetra sa planine. Bilo je to predivno iskustvo koje mi je ukrašavalo silazak do Panagije. Taj put nije bio ni malo jednostavan. Ovde je kamenjar bio oštar i morao sam se dobro skoncentrisati gde stavljam nogu prilikom silaska, kako ne bih iskrenuo nogu ili doživeo neku sličnu nezgodu. Silazak do Panagije nije bio kratak, trajao je oko dva sata. Zavoleo sam ovu deonicu planine, i često sam uzimao pauzu kako bih odmarao, ne samo fizički već i duhovno, upijajući lepotu Božijeg stvaranja ovih predela koje sam gledao. Prilikom zadnje pauze, seo sam na kamen, a štap za planinarenje je bio pored moje glave i na njega sam se oslanjao. Tada je puhnuo jaki vetar i ponovo se pojavila Melodija Atosa. Tada sam primetio da zvuk koji smo nazvali Melodija Atosa ne dolazi iz planine, već iz planinarskog štapa koji u sebi ima rupe za podešavanje visine, kao što frula ima rupe za biranje muzičke note. Ovo saznanje me nasmejalo i obradovalo. Ranije sam mislio da zvuk dolazi iz planine, čak sam iskreno govoreći u jednom trenutku mislio da to Anđeli Božiji sviraju. Sada sam se toj mojoj zabludi nasmejao. Međutim, jedno je sigurno, a to je da je Melodija Atosa grejala moje srce i pomagala da srce bude jače i da izdrži iskušenja planine. Sišli smo do Panagije. Ušli smo unutra gde smo otvorili konzervu ribe i bratski je podelili. Na stolu sam zatekao komad hleba i kada sam jeo prišao mi je otac Mihailo, i sa smeškom me pitao da li je hleb dobar. Odgovorio sam da jeste, a on je nastavio da se šali, govoreći da li je jako dobar? Iako je to stari hleb, za mene je bio to sladak hleb i deo prvog obroka nakon poslednjih dvadesetak sati boravka na planini. Tako da sam ocu Mihailu odgovorio da je to zaista jako dobar hleb. Sa nama je bio i jedan švajcarac, odličan planinar, koji je imao sve potrebne mape na telefonu. Razgovarali smo o putu do skita Kavsokalivije, gde smo planirali da prespavamo. Pokazao mi je rutu i objasnio gde da skrenemo kako bismo stigli na vreme. Po njegovim proračunima, trebalo nam je pet sati hoda. Bilo je tada 14:00 sati, i znali smo da moramo krenuti što pre kako ne bismo ponovo ušli u mrak. Pre nego što smo krenuli, prišao mi je otac Mihailo i rekao da ako budemo molili molitvu "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", stići ćemo za dva i po sata, a ako dodamo molitvu "Presveta Bogorodice, spasi nas", spuštanje će biti još brže. Rekao mi je da ovu tajnu ne kažem Milanu, sve dok se ne spustimo niže niz planinu. Ubrzo me otac Mihailo pitao: da li imam šibice. Bio sam iznenađen i upitao ga zašto mu trebaju. Nasmejao se na moje pitanje, i dodao da mu treba da upali kandila u crkvi. Meni je bilo čudno kako to da je otac Mihailo došao čak do Panagije na 1500 mnv da upali kandila, a da nije poneo šibice već da mene pita da li ih ja imam. Taj trenutak me podsetio na mladića sa vrha Atosa, koji je, kada sam stigao gore, pokušavao da kresanjem kamenja napravi vatru. No, nisam previše razmišaljo i sve dileme sam ostavio iza sebe. Otac Mihailo nas je blagoslovio i rekao da će se moliti za naše sigurno putovanje do skita Kavsokalivija.

Spuštali smo se niz planinu, a ja sam u sebi izgovarao Isusovu molitvu i molitvu "Presveta Bogorodice spasi nas". Primetio sam da sam postao brži od Milana. čekao sam priliku da poruku od oca Mihaila o molitvi prenesem Milanu. Spuštanje je bilo lako za mene, dok je Milan usporavao. Osetio sam koliko je molitva delovala, i u sebi sam je nastavljao ponavljati. Na putu smo sreli čoveka koji se sam penjao na vrh. Kada sam ga pitao da li je sam, odgovorio je sa osmehom da nije – Gospod je sa njim. Poželeli smo mu srećan put, i nastavili dalje. Hodao sam sa osećanjem mira, primećujući cveće i leptire i tada sam još snažnije bio povezan sa prirodom. U jednom trenutku, odlučio sam otkriti Milanu tajnu o molitvi o kojoj je pričao otac Mihailo. Objasnio sam mu šta mi je otac Mihailo rekao ako želimo sigurno i na vreme, pre zalaska sunca, stići u Kavsokaliviju. Ubrzo nakon toga, kada sam bio nekoliko metara ispred Milana, on je stao – povredio je koleno i nije mogao dalje. Bili smo tada u velikom iskušenju. Uspeo je nekako da nastavi da se kreće, ali tada smo se kretali puno sporije. Otišao sam do proplanka da vidim gde je kelija Svete Trojice, naš cilj. Iako je bila udaljena vazdušnom linijom samo 700 metara, za spuštanje nam je trebalo nekoliko sati. Sunce je ubrzo počelo da zalazi i mrak se spuštao. Ponovo sam se setio šakala i ponovo je moje misli ispunio strah i različite vrste misaonih borbi. Ponovo smo izvadili lampe, ali šuma je bila sve gušća, tako da smo se uskoro ponovo našli u mrklom mraku. Čuli smo šuštanje u šumi pored nas, ali nismo obraćali pažnju. Išli smo sporo, korak po korak. Otišao bih brže napred da izvidim stazu, i vratio bih se Milanu da mu dam podršku da izdrži jer smo blizu. Moja procena da smo na 700 metara vazdušne linije do skita Svete Trojice, Milanu je pomogla da dobije podstrek da izdrži, unatoš snažnom bolu u kolenu. Međutim ukupno od nezgode je prošlo već tri sata i Milan je u jednom trenutku seo i rekao da ne može dalje. Osvetlio sam mesto gde smo stali i shvatili smo da se nalazimo na samo nekoliko metara od kapije hrama.

Prišao sam kapiji i pokucao. Svetlo u hodniku se upalilo i izašao je otac Pahomije. Objasnio sam mu zašto kucamo tako kasno, i on nas je srdačno pozvao unutra. Pitao nas je da li smo gladni i da li želimo da spavamo, a mi smo, gotovo plačući od sreće, rekli da želimo. Nakon što smo seli u trpezariji da večeramo, čuli smo zavijanje šakala koji su bili ispred hrama. Otac Pahomije nas je umirio rekavši da šakali ne bi napali čoveka, ako nije sam, ali da bi u slučaju čovekove nezgode, mogli postati opasni. Osetili smo koliko je važno imati saputnika na putovanju kao što je osvajanje vrha Atosa. Prespavali smo u manastirskom konaku i prisustvovali smo Svetoj Liturgiji rano ujutro pre izlaska sunca. Posle Liturgije, ojačali smo se kafom i otišli da laganom šetnjom posetimo obližnju keliju Svetog Porfirija Kavsokalivita. Ovde sam u molitvi zablagodario Gospodu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Porfiriju Kavsokalivitu što su nam pomogli da izdržimo duhovni poduhvat, steknemo mnoga iskustva koja su važna ne samo za preživaljvanje u planini već i za svakodnevni život. Nakon 31 sat provedenih na planini i dodatnih 13 sati u skitu Svete Trojice, napustili smo taj deo Svete Gore i uputili se u Kareju - administrativno središte Svete Gore. Bio sam osnažen svetogorskim duhom i isihastičkom molitvom. Upravo zbog toga sam se uputio na ovaj duhovno-istraživački poduhvat. Svaki korak penjanja na planinu Atos bio je korak ka postizanju unutarnjeg mira, bliže ka povezanosti moje prirode, sa prirodom i Bogom. Isihastička molitva prožimala je stazu kojom sam se kretao i ona me vodila u teškim trenucima. Često sam se na ovom pothvatu setio mog duhovnog oca Arhimandrita Gavrila (Vučkovića) koji je trinaest godina proveo na Svetoj Gori i koji je znao za tajnu isihastičke molitve. Doživeo sam vrh Svete Gore odakle se pruža pogled ka svim svetogorskim manastirima i skitovima. Na vrhu sam doživeo da se nebo, zemlja i more spaja u jednu melodiju, u Melodiju Atosa. I sada, kada se osvrnem na ove trenutke, osećam da je Atos postao deo mene – njegovi vetrovi, stene, leptiri i molitve, zauvek. Hodočašće nije završeno, jer putovanje ka Bogu i Njegovom miru još uvek traje.