«Promocija filma na Miholjskoj Prevlaci - Ostrvu cvijeća» - 2/2. deo

Drugi deo: Tog dana u manastiru Svetog arhangela Mihaila, Svetu Liturgiju služio je iguman, arhimadrit o. Benedikt (Jovanović). Na Liturgiji je bilo mnogo ljudi od kojih je većina kasnije popodne prisustvovala projekciji filma "Kako sam sreo svog duhovnog oca". Mnogi od njih su deo zajednice pri ovom manastiru i oni su duhovno vezani za svog duhovnika, oca Benedikta. Primetio sam da sa njima imam mnogo sličnih iskustava koja su me podsetili upravo na odnos mog duhovnog oca i mene. Upravo sam taj odnos opisao u knjizi po kojoj je i režiran film "Kako sam sreo duhovnog oca". Kao tema knjige, je odnos mladog čoveka koji želi da upozna zaboravljenu duhovnost i u tome mu pomaže njegov duhovnik.

Posle Svete Liturgije svi su sišli u trpezariju gde je posle ručka bila organizovana projekcija filma. Kroz 30 minuta, prikazana je video projekcija koja sadržajem prolazi kroz 30 godina mog života pored duhovnog oca. Tokom filma je opisan život oca Gavrila, njegov odlazak u manastir, boravak na Svetoj Gori, dolazak u manastiru Lepavinu i njegovo misionarsko delo. Nasuprot priči iz filma, u knjizi je opisan odnos autora kao duhovog čeda i duhovnog oca. U knjizi postoje odgovori na pitanja onih koji žele razvijati svoj duhovni odnos sa svojih duhovnim ocem. Projekciji filma prisustvovali su mnogi mladi ljudi kojima je otac Benedikt duhovni otac. Oni su posebno pohvalili film i komentarisali da upravo oni sa mnom dele isto, duboko poštovanje i jaka osećanja prema svom duhovnom ocu. Posle projekcije filma svi oni su me ohrabrili pozitivnim komentarima i utiscima.

Prevlaka u doba apostola Pavla i Rimske dominacije

Nakon projekcije filma, imao sam nekoliko dana da bolje upoznam ovo sveto ostrvo i da saznam nešto više o istoriji i prirodnim bogatstvima ovog mesta. Naime, saznao sam da su domoroci iz oblasti Prevlake rano uspostavili odnose sa Grčkom (VI i V vek pre Hrista). Stalno građenje hrama oko časne trapeze, na istom mestu tokom vekova, a ne na nekom povoljnijem i prostranijem mestu na samoj Prevlaci, dokazuje da je tu veoma rano uspostavljen hram unutar rimske građevine. To je bilo, svakako, iz nekog posebno važnog razloga, pretpostavlja se da je na tom mestu možda apostol Pavle ostavio svoj trag. Dosadašnja iskopavanja otkrila su ispod Manastira južno krilo nekog većeg zdanja, verovatno konaka iz VI veka, koje se na istoku završavalo malom odajom sa podnim grejanjem. Kao ključnu godinu istoričari, ali i narodni pripovedači zabeležili su 1445. i činjenicu da je kotorska starica, mati dućandžije Marina Druška, na samrti ostavila sinu sto dukata i amanet da za njih kupi dva zvona za manastir na Prevlaci, koje on nije ispunio. Prema narodnom predanju, ali i čuvenoj pripoveci "Prokleti kam" Stefana Mitrova Ljubiše, prokleti Marin Druško uspeo je ubedi svog prijatelja Vraćena, "vlastelinskog pronjara", da kaluđeri rade protiv vlastele i navodno nagovaraju kmetove da ne plaćaju dažbine. U prvi mah Druško nije ostvario svoje planove, ali dobi od kotorskog providura, koji mu dade zvona da odnese na Prevlaku i obeća mu plemstvo i vlasništvo nad četvrtinom ostrva. Međutim, Druško je trebalo za dobijeno da učini jednu malu uslugu, da na dan manastirske slave svetog arhangela Mihaila, u manastirski kazan sa čorbom – uspe kesicu otrova Arsena. Kada su, nakon pola sata-sat, monasi stradali od otrova, Druško skoči i, poče da viče: "Kuga! Kuga!" U to mletački brodovi koji su bili spremni oko ostrva počeli su da uništavaju manastir sa topovskim udarima, navodno, da bi se tako odbranili od kuge". Pojava kuge bila je zamisao, koja je poslužila kao psihološka priprema za uništavanje manastira i monaha na Prevlaci.

Ova priča o trovanju (mnogi su je osporavali), ali nedavno je dobila i zvaničnu potvrdu, zahvaljujući savremenoj nauci (toksikološkim analizama na VMA). Od 1996. godine, prevlački manastir počeo je da se obnavlja – mošti prevlačkih mučenika mirotočili su sveto miro. Danas, iz otkopanih kostiju vrlo često pojavljuje se prijatan bogouhaoni miris i izlazi tekućina izuzetno prijatnog mirisa (lavande, bosiljka, limunovog cveta, šafrana, cimeta …).

Ekatarina Vlastelinović je odlučila da svoj imetak uloži za obnovu Prevlačkog manastira...

U prvoj polovini 19. veka, ona je obnovila manastir. Otkupila je trećinu Prevlake, sa namerom da obnovi manastir i podigne hram. Uspela je u tome i podigla je svoju zadužbinu – hram Svete Trojice, na temeljima starog hrama. Zbog ovoga je bila mnogo stradala i pretučena tako nemilosrdno da je posledice osećala do kraja života.

Na kraju, nađena je mrtva 1847. godine pod veoma sumnjivim okolnostima. Paroh prevlački je u Matici umrlih zabeležio da je Ekaterinu sahranio „na 22 ure" i to bez pogrebne pratnje. Prilikom ekshumacije njenih zemnih ostataka, 1987. godine, u predelu stomaka pronađeno je olovno zrno ručnog vatrenog oružja. Na izlizanom natpisu na njenoj grobnici piše: „Ovde počiva kontesa Ekaterina Vlastelinović, pokoj njenom pepelu".

Nekoliko puta smo obišli ostrvo, prošetali smo i pronašli nekoliko lokacija na kojima smo osetili čudesni miomiris svetih moštiju
ubijenih monaha. Tu smo se zadržali kako bismo što duže osetili ovaj miomiris. Kako bi što više doživeli ovo ostrvo, svakodnevno smo prisustovali svetim liturgijama, i to ponekad vani ispred hrama, a ponekad, za vreme kišnog vremena, unutra u hramu. Jednog jutra toliko je padala kiša da je Vladimiru koji je zvonio, povlačeći uže zvona, bilo nemoguće da bez kišobrana bude ispred hrama. U tom trenutku sam Vladi dao jedan, a ja uzeo drugi "kineski" kišobran i zajedno smo ispred hrama povlačili užad i tako zvonili na manastirska zvona.

Kroz četiri dana boravka na Miholjskoj prevlaci, upoznali smo mnoga prirodna bogatstva, prisustovali smo prelepim zalascima sunca, ali smo jedno popodne otišli u stari grad Kotor, i prošetali njegovim prepoznatljivim uskim ulicama. Na jednom od trgova ovog starog grada posetili smo hram Svetog apostola i evanđeliste Luke i poklonili se česticama njegovih svetih moštiju. Naš višednevni boravak na Miholjskoj prevlaci tokom kojeg sam predstavio svoj film i knjigu ulepšan je blagoslovima svetih arhangela Mihaila i Gavrila, a kao najveći doprinos i posebne blagoslove dobili smo od igumana ove svete obitelji, arhimandrita Benedikta, koji je svojim prisustvom na promociji uveličao značaj priče o kojoj sam posvetio knjigu i film, a to je odnos duhovnog oca i njegove duhovne dece. U nadi da ćemo ponovo doći na ovo zaista božanstveno mesto, pozdravili smo se sa svetinjom i ljudima koje smo ovde upoznali i sa kojima smo se družili kroz nekoliko dana.