Sremski Karlovci - Tajlandsko ostrvo na Dunavu

Putujemo i posećujemo:

• Novi Sad - Tajlandsko ostrvo na Dunavu

Postoje mesta na koja čovek dospe slučajno, ali mu se zauvek urežu u sećanje. Jedno takvo iskustvo doživeli smo Lidija i ja tokom našeg putovanja u Novi Sad, kada smo, gotovo bez plana i prethodnog saznanja, otkrili jedno skriveno mesto na Dunavu koje nosi neobično ime – Tajlandsko ostrvo.
Naša avantura je počela u Beogradu, odakle smo krenuli prema Sremskim Karlovcima, mestu koje odiše istorijom i duhovnom tradicijom. Dolazak u Karlovce uvek budi posebna osećanja – kao da vreme sporije protiče, a Dunav, večiti svedok svih zbivanja, spokojno teče u svom ritmu. Ubrzo nakon dolaska, našli smo se na obali Dunava, gde nas je dočekala široka plaža sa sitnim peskom i mirisom vode koji podseća na neka davna leta.

Na plaži su stajala dva mlada para. Bili su opušteni, u letnjoj garderobi, i čekali su prevoz malim čamcem. Nismo ni znali da s druge strane obale postoji ostrvo, a još manje da je poznato pod imenom Tajlandsko ostrvo. Spontano smo ih pitali da li možemo s njima da se prevezemo, jer nismo imali nikakvu predstavu ni o tome kako doći ni šta nas tamo čeka. Sa osmehom i srdačnošću kakva se retko sreće, odmah su nas prihvatili.
Kada je čamac stigao, sve nas je pokupio i velikom brzinom poveo preko reke. Vetar nam je hladio lice, a kapljice Dunava razbijale se o bokove čamca. U tom trenutku, dok smo napuštali obalu i približavali se zelenilu koje se naziralo ispred nas, osećao sam kao da ulazimo u neku drugu dimenziju – prostor izdvojen iz svakodnevnice.
I zaista, kada smo zakoračili na ostrvo, pred nama se otvorila slika pravog malog raja. Tajlandsko ostrvo, kako ga ljudi zovu, uopšte ne podseća na našu predstavu o klasičnim dunavskim adama. Ovde vlada specifičan duh – egzotičan, slobodan, opušten. Kao da je neko deo dalekog Tajlanda preselio baš ovde, na obale Panonskog mora.
Prvi utisak bio je osećaj oaze: drvene kućice i improvizovani šank, ležaljke na pesku, palete pretvorene u stolove, miris hrane koji se širio iz jednog ugla i muzika u pozadini koja nije remetila spokoj, već ga je dopunjavala. Ostrvo je nosilo prizvuk nesputane slobode, kao mesto gde vreme staje i gde čovek može da odahne.
Lidija i ja smo se udobno smestili u blizini šanka i naručili pivo. Uz osvežavajući ukus hladnog pića i razgovor sa mladim parovima koje smo upravo upoznali, osetili smo da pripadamo tom trenutku, kao da smo već dugo deo ovog mesta. Priča je spontano tekla, od svakodnevnih sitnica, preko putovanja, pa sve do naših interesovanja. Otkrili smo da svi delimo ljubav prema prirodi i radu u IT sektoru, što je stvorilo još jaču povezanost među nama.
Posle druženja uz šank, odlučili smo da odemo do same plaže. Pesak pod nogama bio je topao, a pogled na Dunav koji se lenjo pružao pred nama pružao je osećaj neizmerne širine. Sedeli smo dugo, posmatrajući prirodu: galebove kako preleću površinu reke, odsjaj sunca koji se lomio na talasima, i krošnje drveća koje su pravile prirodan hlad. U tim trenucima nije bilo ni potrebe za previše reči – sama priroda je pričala priču tišine i sklada.
Kako se dan bližio kraju, ostrvo je poprimilo još čarobniji izgled. Sunce je počelo da zalazi, boje na nebu prelazile su iz narandžaste u crvenu, a na površini Dunava sve se preslikavalo poput velikog platna. Taj prizor ostao mi je duboko urezan, jer je u sebi nosio spokoj i obećanje – da ovakvi trenuci ostaju zauvek deo nas.
Kasno popodne proveli smo u razgovoru o životu, duhovnosti, planovima i željama. Ostrvo kao da je imalo moć da probudi iskrenost i otvorenost. Osećali smo da se tu spajaju ljudi, ideje i priroda u jedinstvenoj harmoniji.

Kada se spustila noć, stigao je poslednji čamac koji je vraćao posetioce na obalu. Sa izvesnom tugom napustili smo ostrvo, ali sa obećanjem sebi da ćemo se vratiti. No, druženje se tu nije završilo – nastavili smo ga u jednom restoranu na obali, uz ribu i dobro vino. Zvuk Dunava, miris sveže pečene ribe i razgovori ispunjeni toplinom i smehom učinili su veče savršenim završetkom dana.
U tom trenutku shvatili smo da ovo putovanje nije bilo samo poseta još jednom mestu, već pravo duhovno iskustvo. Tajlandsko ostrvo nas je podsetilo koliko je važno provoditi vreme u prirodi, biti blizu reke i dopustiti sebi da se povežemo i sa ljudima i sa sopstvenim mislima.
Za mene, ostrvo je ostalo simbol slobode i zajedništva. Nije to samo običan prostor za odmor i zabavu; ono je dokaz da i u srcu Evrope, na obalama Dunava, može postojati kutak koji podseća na egzotične predele sveta.

Na kraju, dok smo se vraćali u tišini kroz noć, osećao sam zahvalnost. Ne samo za to što smo otkrili novo mesto, već i za trenutke koje smo delili – sa Lidijom, sa novim prijateljima, i sa samim sobom.
Tajlandsko ostrvo na Dunavu ostaje za nas više od destinacije. To je podsećanje da lepota često leži u neplaniranom, da se prava putovanja ne mere kilometrima, već dubinom doživljenog. A ovo iskustvo, bez sumnje, nosi obeležje putovanja koje će nas inspirisati još dugo.