Miholjsko leto: Od Zagrebačke metropole
do Lepavinske mirotočive ikone

Putujemo i posećujemo:

• Poseta slikarki gospođi Deši.
• Hram Svetog Preobraženja u Zagrebu.
• Mirotočiva kopija ikona Čudotvorne Bogorodice Lepavinske.

Ovog Miholjskog leta mir i tišina su jako traženi životni resursi. Mir, danas gotovo da i ne postoji, a tišine ima samo u ponekim prirodnim oazama. Svakog trenutka ljudi žude za ovim životnim resursim koji su gotovo iščezli poput energetskih resursa: nafte i plina. Odlučili smo da se ovog Miholjskog leta prepustimo mestima na kojima upravo mir i tišina postoje u izobilju. Lidija i ja smo u manastir Lepavinu došli iz Zagreba. Stigli smo pred početak Svete Liturgije. Upravo su manastirska zvona zvonila kada smo ulazili u hram. U hramu je tada otac Vasilije kadio ikone kadionicom i tamjanom. Uspeli smo stati ispred njegove kadionice kada je kadio vernike. Miris tamjana kao i tišina ispunjavali su čitav hram. Imao sam osećaj da, bar potajno, otac Vasilije nije hteo krenuti sa “Blagosloveno Carstvo u ime Oca…" sve dok nismo ušli u hram. Nakon dužeg vremena ponovo smo došli u posetu manastirskoj monaškoj porodici, koja je svojevremeno bila pod duhovnim rukovodstvom, sada blaženopočivšeg arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Celo popodne proveli smo u Lepavinskoj oazi mira i tišine, u razgovorima sa bratijom, ocima i prijateljima.

Bilo je mnogo toplote na osunčanim livadama i pašnjacima. Divio sam se lepoti lepavinskog hrama koji je sam po sebi čudo. Sve ovde je pomalo čudesno. Nikako da nađem reči kojima bih opisao izraze lica ljudi koje susrećem ovde. Oni ovde dolaze bledi od iscrpljujućih poslova, a ovde se njihova lica nekako ispune rumenilom, istovremeno obnavljajući harmoniju duha i tela. Ipak posebno čudo doživeo sam kada sam video jednu od Bogorodičinih ikona. Bilo je to tako, da me je u jednom trenutku pozvao otac Vasilije da mi pokaže mirotočivu kopiju ikone Bogorodice Lepavinske (možete je videti među slikama u nastavku ove objave). Kada sam joj prišao u ikoni sam video miro koje se izražava na unutarnjem delu stakla, izmedju papira i stakla. Prisetio sam se tada mnogobrojnog naroda koji je od davnih devedesetih godina dolazio u lepavinski svetinju da se pokloni čudotvornoj ikoni moleći Bogorodicu Lepavinsku za isceljenje, za zdravlje, za mir. Bilo je to vreme u kojem je buktao rat na sve strane, baš kao i danas kada smo svedoci ratnih razaranja koja se dešavaju nedaleko od nas. Mirotočiva ikona daje nadu i uvek greje srca budeći u ljudima želju da damo svaki svoj doprinos za mir u svetu, bar našom što usrdnijom molitvom. To sam tada i učinio, pomolio sam se za mir u svetu, kao i davnih devedesetih kada sam takođe ispred čudotvorne ikone Bogorodice Lepavinske molio za mir u okruženju u kojem sam živeo.

Susretu sa mirotočivom kopijom Lepavinske ikone prethodi priča o čudesnoj ikoni koju smo videli kod gospođe Deše u Zagrebu. Prethodnog dana boravak u Zagrebu bio je takođe deo našeg ovogodišnjeg Miholjskog leta. Poziv na kafu kod gospođe Deše, koja se bavi sakralnim slikarstvom bio je ulepšan s obzirom na ugodni ambijent njenog stana u kojem smo posmatrali ikonu za koju nam je Deša pričala da je čudesno nastala, gotovo iz oskudnih pokreta ruke njenog muža koji se za života, takođe bavio sakralnim slikarstvom. Čuli smo priču da suprug gospođe Deše nije imao nameru da slika Bogorodicu sa Hristom, ali da se Bogorodičin lik na poseban način pojavio na platnu (pogledajte dole ikonu). Deša nam je ispričala detaljnu priču o nastanku ikone, ali toj priči je prethodila i priča o njenom suprugu koji se upokojio pre nekoliko godina. Njihov život ispunjen je bio ljubavlju i međusobnim poštovanjem do te mere da nikada nisu živeli u svađi. Kada ljudi žive u ovakvom skladu siguran sam da im dolaze Božije nagrade, a jedna od nagrada je oživotvorenje Bogorodičinog lika na čudesnoj ikoni. Gospođa Deša nas je savetovala da živimo u ljubavi. Njena priča vezana je bila o čudesnoj ikoni i o savršenoj bračnoj ljubavi. Kao dar dobili smo sliku koja će nas podsećati na reči kojima gospođa Deša podseća na ljubav i poštovanje bližnjih.

Kasnije smo se Lidija i ja uputili u centar grada, opustili smo se laganom šetnjom od zagrebačkog Glavnog kolodvora do Trga Bana Jelačića. Zatim smo otišli u hram Svetog Preobraženja Gospodnjeg i tamo smo, na naše iznenađenje, stigli da prisustvujemo večernjoj službi. Nakon molitve prošetali smo gradom i seli u kafić u Tkalčićevoj ulici. Tamo smo odmorili kako bi se pripremili za šetnju Gornjim gradom. Ovo je najlepši deo Zagreba i svakako svima preporučujem da vide lepotu ovog dela grada. Na kraju naše šetnje, odlučili smo da zanemarimo mnogobrojne stepenice, već da se sa Gornjeg grada do Ilice spustimo "ZET Uspinjačom". Mnogo ulica središta grada smo obišli u našoj šetnji koja je trajala sve do kasnih večernjih sati.

Pomislim da je nepotrebno otići daleko kako bi se doživela istinska lepota života. Svakodnevno nas Božija tvorevina, koja se nalazi oko nas ispunjava lepotom. Međutim, da bi se videla prava lepota Božijeg stvaranja, potrebno je otvoriti i duhovne oči. Istinska lepota se svakodnevno sve više sakriva od nas, i zato je važno da se sve više trudimo da je primetimo. Ona ne živi samo često pred našim očima, već se nalazi u duhovnim oazama. Mi se moramo potruditi da ta lepota uđe u naša srca i ispuni nas svojim postojanjem. Fotografisao sam mirotočivu ikonu Bogorodice Lepavinske i ona je istinski primer duhovne lepote. Vidljivo je iz prizora sa fotografije da je ikona nagrađena Božijim blagoslovom. Svi koji dožive ovo čudo mirotočenja nosiće u sebi oduševljenje i opravdan ponos zbog Božijeg dara kojim su obdareni. Ponosno će nositi lepotu u sebi, koja će biti ustostručena, jer su posetili posebno mesto, Lepavinsku oazu u manastiru Lepavini.

Ovo Miholjsko leto nosi za nas mnoge priče, a jedna od njih je čudesna ikona kod gospođe Deše koja, kao da je bila uvod u naš susret sa mirotočivom kopijom ikone Bogorodice Lepavinske koja nam je dala dodatnu snagu i inspiraciju za molitvu za mir u svetu i za potražnju tišine koju čovek sve teže pronalazi u sebi i oko sebe.