Nekoliko reči o Umno-srdačnoj molitvi sa jeromonahom
Vasilijem (Srbljanom) iz manastira Lepavine

Stigao sam tog dana u manastir Lepavinu i vodio sa ocem Vasilijem jedan zanimljiv razgovor na temu umno-srdačne molitve. Stigao sam nešto pre početka večernje službe. U hramu nije bilo mnogo ljudi, ali bila je jedna ptičica sjenica, i ona je sve vreme slušala molitvu Bogu. Posle Večernje službe otac Vasilije i ja smo seli u očevu keliju i razgovarali na temu molitve, Umno-srdačne molitve. Jeromonah Vasilije je od 1990. godine u manastiru Lepavini i sve vreme rata bio je uz igumana, arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Pročitajte naš zanimljiv razgovor:

Nenad Badovinac: Oče Vasilije, u manastiru si dugo vremena, imaš dug monaški staž, siguran sam da imaš i iskustva u tvorenju Umne molitve, reci mi nešto o ovoj molitvi?

Jeromonah Vasilije: Umno-srdačna molitva predstavlja najviši stepen duhovnog iskustva, u kojem čovek, kroz neprestanu molitvu i otvaranje srca Bogu, postaje jedno sa Božijom voljom. Ovaj proces zahteva posvećenost i usmerenost uma, srca i duše ka molitvi. Postoji mnogo toga što utiče na to kako umno-srdačna molitva postaje deo nas, kako um i srce dolaze u harmoniju, i kako se na kraju postiže jedinstvo sa Bogom. Kada čovek često upražnjava Umno-srdačnu molitvu, njena blagodat se pojavljuje u trenucima kada čovek to najmanje očekuje. Kada se blagodat molitve pojavi, ona od tada stalno živi u čovekovom srcu. Kako srce kuca, otkucaj za otkucajem, tako molitva nikada ne prestaje. Postoji više metoda upražnjavanja umno-srdačne molitve, jedna od njih je da ona ide sa disanjem, ali to može biti rizično, jer se može pomeriti ritam srca i srce se tada može razboleti. Ova molitva treba postepeno da uđe u srce tako što je čovek prihvata kroz vreme, ali ne kroz kratko vreme, već kroz duže vreme i tako ulazi u njega. Sve kreće od razuma i svesti koji su u glavi, ali um nije u glavi. Um je oko srca. Kad molitva uđe u um, koji je oko srca, um tada obuhvata srce i "filuje" srce sa rečima molitve: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me." To radi sve dok se srce ne otvori i ne prhvati reči molitve. Do tada je sve umna molitva, a dok srce otvori sebe i prihvati molitvu tada čovek postaje nešto što ga čini kao da je van ovoga sveta. Kada srce primi Boga, ono traži kontakt s Onim koji ga je stvorio. Taj kontakt sa Bogom naziva se Sozercanje – stanje u kojem čovek postaje jedno s Božjom voljom. Kad dodje u tu fazu, onda Bog spušta blagodat čoveku, onoliko koliko čovek može da primi. Čovek se prema primitku te blagodati menja. Tada postaje čudan za ovaj svet. Svet misli da je čovek lud, a jednostavno, čovek se tada sjedinio sa Bogom Koji zna sve i Ko je stvoritelj svega. Kroz vreme, Bog čoveku daje sve znanje, jednostavno čovek se menja, i njegovo srce se vraća u stanje u kojem je bilo pre pada. Starci su doživeli kontakt sa Bogom, oni nisu to učili iz knjiga već su doživeli susret sa Bogom. Takvi ljudi, poput Svetog Amvrosija ili Svetog Pajsija, koji su doživeli susret sa Bogom, mogli su iz vlastitog iskustva govoriti o tome drugima ljudima i tako im pomagati. Prosti monasi su doživeli kontakt sa Bogom kroz molitvu, ali oni izbegavaju bliskost i kontakt sa ljudima. Za mnoge ljude, međutim, život je usmeren na materijalno i često takvi ljudi zaborave na Boga, misleći da sve što rade, rade po Božjoj volji. No, sveto pismo kaže: "Šta vredi čoveku ako zadobije ceo svet, a izgubi dušu svoju?" Moramo sami sebe preispitati – da li smo uz Boga ili uz svet. Ako smo uz Boga, onda sledimo Njegove zapovesti: ljubav, strpljenje, poštovanje – sve ono što nas vodi ka Njemu. Na drugoj strani je sve suprotno, zavist, trčanje za napretkom u životom, trčanje za unapređenjem u životu na račun drugih. To je svet. Važno je znati da li želimo Gospoda ili želimo svet. Gospod će dati čoveku ono što njemu treba, ali ne onda kada čovek to želi, već kad je čovek speman da to primi. A čovek trči da dobije to onda kada on to želi, a ne kada je spreman za to, pa onda sve to ispadne naopako. Kada čovek uvidi tu grešku, onda trči ka Bogu, i traži od Boga da Bog to ispravi, ali čovek se sam brzopleto upetljao u takve probleme.

Nenad: Kako bi u praksi trebalo da se vrši molitva, a da pri molitvi ne trošimo pažnju na uzdisaj i izdisaj, da se ne bi, kako kažeš poremetio otkucaj srca?

Jeromonah Vasilije: Ne, Hristova molitva, to nije za tebe. Ti prvo trebaš da okrećeš brojanicu i ponavljaš: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj me" sve dok žena viče na tebe: "Gde si bio i šta si radio". :)

Nenad: Koliko vremenski se preko dana savetuje da se ponavlja Umno-srdačna molitva?

Jeromonah Vasilije: Molitva se vrši u svako vreme kada kod si slobodan. Ona nije dugačka. Moliti se možemo u svako vreme, gde god da smo – bilo da čekamo u redu ili putujemo autom. Molitva može biti i kraća, poput: "Gospode pomiluj". Zadrži tada misli na pozitivne stvari. Ako imas mogućnost izgovaraj celu molitvu, ako nemaš, onda izgovaraj kratku molitvu. Kroz jednostavnost i ponavljanje tih reči, čistimo um i držimo ga u stanju da prepozna šta je dobro, a šta loše. Molitva može početi glasom, sa jezika, ona i tada prolazi kroz razum, savest, i na kraju stiže do uma i srca. To je proces – od reči koje izgovaramo do dubljeg, svesnog osećanja Božje prisutnosti u našem biću.

Nenad: Kad izgovaramo molitvu, jel to radimo umom ili razumom?

Jeromonah Vasilije: Molitva prvo treba da se savlada sa njenog osnovnog nivoa, govorom, tako da se čuje, i onda kada se govor omolitvi, onda se omolitvi sluh, a onda se omolitvi i razum. Ti je onda tek shvatiš i postaneš svestan. Kad razum nje postane svestan, onda molitva se spušta u savest,

Nenad: Um pa savest?

Jeromonah Vasilije: Ne, ne nego razum pa savest. U savest sve ide na ispitivanje, sve što se nalazi u razumu, ali kod molitve Gospodnje nema ispitivanja i ona prolazi savest i dolazi u um,

Nenad: Ali kako dodje do uma, pošto molitvu ponavljam razumom?

Jeromonah Vasilije: Tako je, sa razumom ponavljaš molitvu i onda kada dođe trenutak, razum spusti molitvu u savest. Kada u savest dođe molitva, onda je savest propušta u um. Kada savest vidi grešne misli onda ih ne propušta dalje. Savest je ugrađena u čoveka kao vid zakona Božijeg. Nju je Bog stavio u čoveka da čovek postane svestan šta je greh, razumeš? Tako da greh ne prolazi savest već se vraća u razum i onda čovek dodje u stanje da mu savest ne da da spava.

Nenad: Vrlo zanimljivo, hoćeš reći da grešne misli ne prolazi do uma, a samim tim ni u srce, jer savest blokira greh?

Jeromonah Vasilije: Da, tako je, oslobađaš se toga samo preko ispovesti. Zato imamo Svetu Tajnu koju je Bog dao čoveku da ga štiti. Sveštenik koji je dobio blagodat od Boga može da to "obriše" iz čovekovog bića i onda tokom ispovesti savest se čisti.

Nenad: Ako sam dobro razumeo: molitva prolazi kroz savest i ulazi u um koji je oko srca i onda um molitvu na neki način "usađuje" u srce?

Jeromonah Vasilije: Tako je, celo unutarnje biće to radi, ali um je taj koji izravno uvodi molitvu u srcu, ali ti moraš da se omolitviš, tj. celo tvoje biće da se omolitvi, i jezik, i razum, i sluh... da bi molitva ušla u srce. Ne možeš biti sa jednim delom svog bića biti vezan za nešto drugo, a drugim delom za molitvu. Sav moraš biti vezan za molitvu.

Nenad: Kako misliš unutarnje biće?

Jeromonah Vasilije: Unutarnje biće, unutarnji Nenad su tvoja pomisao, tvoja misao, razum, savest, um i srce. To je unutrašnja strana čoveka. Razumeš?

Nenad: Mislim da razumem, bar malo. Reci mi koju ulogu ima um, ako razumom shvatamo svet oko nas?

Jeromonah Vasilije: U tom slučaju um nema ulogu. Tada koristimo razum, ono što shvatiš u svetu oko sebe, da li je nešto dobro ili loše. Ako je dobro onda pustis k sebi, ali ako pustiš greh u sebe onda greh u tebi stvara nemir i nelagodnost.

Nenad: U redu, ali sada mi nije jasan jedan drugi detalj. Naime, u slučaju kada ponavljamo umno-srdačnu molitvu, mi to radimo sa razumom, jel tako? A ti kažeš da mi umom unosimo molitvu u srce? Kako to?

Jeromonah Vasilije: E, pa dragi moj, trebalo bi ti bar 20 godina da ponavaljaš molitvu razumom da bi ti ona došla do uma. Mi krećemo sa razumom, vidiš da razumeš sve što pričaš. To je razumno shvatanje sveta.

Nenad: Jel to znači da mi ne koristimo um da bi shvatili svet ?

Mi um gotovo da uopšte ne koristimo. Koristimo na primer kada se razbolimo onda koristimo um kada vapimo u pomoć: "Bože pomozi", Ne znamo šta da radimo sa sobom. Tada koristimo um. Tražiš pomoć od Boga, ali tražiš ga kroz srce, razumeš?

Nenad: Zato što sam uključio srce?

Jeromonah Vasilije: Ne, na primer ako se razboliš, prekršio si zapovesti Božije. Prekršio si Zakon i onda dolazi do poremećaja. Napravio si gnev u sebi i dobio si temperaturu, uzrok toga je greh. Savest nam pomaže da prepoznamo greh i vraća nas na pravi put kroz pokajanje. Kroz ispovest, čovek može da se oslobodi tereta greha. Svaka bolest ima uzrok u grehu. Kada se suočimo sa bolešću često pokušavamo da se opravdamo pa kažemo da su uzroci na primer: bili smo na hladnoći ili na vetru. Međutim, ključ je u tome da treba da se okrenemo Bogu – umesto da se oslanjamo samo na razum, treba celokupnim bićem tražiti isceljenje od Boga. Reči poput "Bože, pomozi" nisu samo molba; to je poziv da uključimo svoj unutrašnji deo, srce i um, kako bismo dobili pravo isceljenje i unutrašnji mir. Molitva iz srca ima posebnu moć, jer uključuje celo naše biće. Sveti ljudi su se povlačili u samoću kako bi izbegli sve što bi ih omelo u vršenju molitve. Njihova borba bila je da zadrže čistotu misli i savesti, oslobađajući se svega što je opterećivalo njihov um i srce. Tek kada molitva iz uma pređe u srce, postiže se pravo jedinstvo sa Bogom – e, vidiš, to nazivamo umno-srdačna molitva, najviši stepen molitvenog iskustva.

Nenad: Mislim da razumem, ali isto tako razumem da je daleko umna molitva od nas svetovnih ljudi?

Jeromonah Vasilije: Nije daleko, ona je tu, pored tvoje brojanice, zatim ona može biti i na usnoj molitvi, samo je ponavljaj. Važno je da se um zadrži na imenu Božijem. A ne da na primer kad šetaš da razmišljaš kako je prošao sastanak na poslu.

Nenad: Tako nekako, retko kada šetam, a da mi ne prolaze razne misli o detaljima koje sam proživeo tog dana. Reci mi molim te kad da pređemo sa molitve koju izgovaramo usnama, na onu koju tvorimo umom?

Jeromonah Vasilije: Moraš prvo sa usnom molitvom da kreneš, to je prvi korak. Moraš omolitviti svoj glas i svoj sluh, a onda ideš na razum, i tek onda na um. Razum je deo ljudskog tela, smešten je u glavi i tamo postoji pomisao, misao, razum. Pomisli koje lete oko tebe, i one su kao ptice. Tada zavisi od tebe koju ćeš pomisao da prihvatiš. Koju prihvatiš o njoj i misliš i to ti je ušlo u razum i sa tim radiš različite kombinacije. To je večna čovekova borba. To je razuman deo unutrašnjeg čoveka. Kasnije kad molitva udje niže sa razuma na savest, e to već postoji borba čoveka sa samim sobom: zašto sam napravio ono ili ovo. Zašto sam napravio ono što je loše.

Nenad: Ako je pomisao sišla, i mislimo o njoj, i ako je ona dobra, šta u tom slučaju savest radi?

Jeromonah Vasilije: Slušaj, razum prima stvari iz vanjskog sveta. Sveti ocu su ulagali veliki napor da ne primaju loše pomisli. Oni su zato bežali od ljudi u pustinju kako ne bi bili u kontaktu sa ljudima. Hteli su da kontrolišu sami sebe i to o čemu razmišljaju. Kada su u tome uspeli, onda su naišli na problem sa savešću. Savest nosi zapise o svemu od početka do kraja njihovog života. Traže iskusnog duhovnika koji će im reći šta treba da urade, to zavisi o njihovom nivou duhovnosti. Duhovnik im tada kaže da čitaju Psaltir ili određene molitve kako bi očistili svoje biće od primesa prošlosti. Onda kada to savladaju onda ih duhovnici puštaju da idu na Umno delanje. To je delanje koje čoveka čini čovekom. Razumeš? Iz uma proizlaze sva osećanja. Savest, razum, pomisao. Savest ne propušta ništa što nije čisto i pušta u um samo čiste misli. Molitva se tada prilagođava kroz vreme da uđe u srce i onda tamo počne da deluje umno-srdačna molitva. Ona ne dolazi kroz jedan dan, već kroz mnogo godina, mnogo znoja, patnje i napora. Nisu sveti oci zadobili molitvu jednostavno, već su prošli kroz mnoga iskušenja i mnoge patnje. Na kraju su doživeli jedinstvo sa Bogom, a to je kad molitva iz uma pređe u srce, kada molitva uđe u srce, e to se zove Umno-srdačna molitva. Molitva, kada se u potpunosti prenese iz uma u srce, vodi do umno-srdačne molitve. Apostol Pavle je rekao: "Ja spavam, a srce moje bdi". Kako bdi? Ima molitvu u njoj. Molitva kroz vreme, ponekad ne stalno, kod nekih koji napreduju, dolaze u fazu Sozercateljne molitve, u tom momentu događa se direktan kontakt sa Bogom. Ovakva molitva dolazi povremeno i nije stalna, ali je znak duhovnog napretka. Neki sveti ljudi su dostigli ovaj nivo u kojem osećaju božansku svetlost, kao da sunce sija iznutra. Čovek je tada Bog po blagodati. To sunce ih preobražava, ali taj osećaj ne može trajati dugo, jer bi duhovna snaga i intenzitet bili preveliki za čoveka, izgoreo bi. Sveti oci su, kroz molitvu i odvojenost od svetovnih misli, uspeli da dožive taj blagosloveni trenutak jedinstva sa Bogom, koji im je davao snagu da nastave sa svojim skromnim, duhovnim životom. Sveti oci da bi to zdržali oni su nastavili da žive normalnim duhovnim životom, koji je sličan životu monaha, ali u određenim trenucima im se javlja ta blagodat i oni postaju ozareni njome i daju onome kome treba, postaju kao provodnici Božije blagodati. Svetom Serafimu Sarovskom dolazili su ljudi i svetitelj je sa njima pričao ili kraće ili duže, ali uvek bi otišli ozareni svetlošću Božijom.

Nenad: Veoma je teško razumeti kako molitva ulazi iz uma u srce kad mi sa tim procesom ne upravljamo?

Jeromonah Vasilije: Ne možeš to razumeti, ti živiš svetovnim životom i tvoj razum je vezan za svet. Ti radiš na kompjuteru, razmišljaš o firmi, klijentima, šta će ti reći u firmi, razmišljaš o životu, o porodici. To je drugi svet, a za svet molitve moraš biti izdvojen iz svetovnog života, izdvojen od sveta. Kako si sada ukopčan za svet, tako za ovu molitvu moraš biti "iskopčan" iz sveta. Potrebno je reći ja sam ništa. Ili ja jesam ono što mislim.... Tada svet ostaje iza tebe, ne poznaješ nikog u svetu. Tada se ulazi u umnu moltivu. Um mora biti čist. Ne sme biti opterećen sa ničim.

Nenad: Odlično, polako mislim da shvatam, ali kako da um ostane čist?

Jeromonah Vasilije: Tako što nedozvoljavamo negativnim mislima da uđu unutra. Kažemo: Gospode ja želim biti Tvoj. Čitamo jutarnje i večernje molitve. Ujutro se mirimo sami sa sobom, a naveče na večernjim molitvama sa svim ostalima. Kažemo u molitvi: Bože, očisti moj um, moj razum, moje srce od svih mojih želja koje mi nisu na spasenje. Duhovna težnja ka Bogu često zahteva oslobađanje od svetovnih vezanosti, što se posebno vidi kod monaha koji su se povukli u pustinju. Oni su kroz molitvu i usamljenički način života tražili blizinu Božiju. Svetogorski oci su svojim životima svedočili o Božjoj ljubavi i svetlosti. Njihovo prisustvo donosilo je mir, a njihova molitva osvežavala je i umirivala duše ljudi koji su ih posećivali. Duhovni napori, kao što su molitve, pokajanja i odricanja, bili su sredstvo kroz koje su ovi oci postizali jedinstvo sa Bogom. Živeli su jednostavno, u neprestanom razgovoru sa Bogom, pokazujući da su telesni i svetovni uspesi prolazni, dok je duhovna svetlost nešto što traje večno. Duhovni život otaca sa Svete Gore često je bio ispunjen neprestanim molitvama i dubokim razmišljanjima o Bogu. Starci poput Josifa i drugih svetogorskih podvižnika posvećivali su svoje živote molitvi, udaljeni od svakodnevnih briga i svetovnih distrakcija. Oni su se predavali Hristovoj molitvi, ponavljajući je bezbroj puta, dok su njihovi umovi i srca tražili Boga. Njihova predanost bila je toliko jaka da su se menjali do te mere da ih bližnji nisu mogli prepoznati. Oni koji su ih sretali osećali su se lakšim, kao da im je skinut teret s duše. Takvo jedinstvo sa Bogom omogućavalo im je da deluju kao posrednici Božije blagodati i ljubavi. Bog je ljubav, ali ne svetovna ljubav. To je ljubav koja drži ovaj svet u postojanju.

Nenad: Divno rečeno. Vraćam se na svoje nesuglasice kako bih bolje razumeo suštinu Umno-srdačne molitve. Ima još jedan detalj za koje te molim objašnjenje. Kada mi na primer mislimo o nekim stvarima koje su fizički udaljene od nas, da li mi to radimo umom ili kako?

Jeromonah Vasilije: To nije um to je razum. Ti razmišljaš sa razumom. Sa umom osećaš. A srce je daleko, mnogo daleko. Razum često hoće da prevari um. To radi sa svojim idejama. Razum je podložan đavolu, jer često dobiva pomisli od đavola i nije sposoban sam da ih klasifikuje i on ih prihvata ili odbija. Ali onda ideja ide na savest. Ali savest nije moguće prevariti i onda ako je ideja ili pomisao koju je čovek prihvatio nečisti, tada savest ne da čoveku da mirno spava.

Nenad: Gde se fizički nalazi Duh i Duša, jel se može reći da su u srcu?

Jeromonah Vasilije: Duša živi u celom telu. U svakom delu tvog tela je duša, a duh je u srcu i duh razgovara sa Bogom i zato je teško doći do srca. Tu u srcu nema nikakve manipulacije. Ako kažemo da je čovekova savest crna, to znači da savest nije uništena, jer loša dela uništavaju čoveka, ali ne i savest. Savest ostaje neokrnjena, ali čovekov razum je tada smušen i zaprljan. Duh je u srcu i duh razgovara sa Bogom. Molitve u crkvi su priprema za dublje umne molitve. Nekada su se pustinjaci ceo život bavili samo sa umnom molitvu kako bi došli do kontakta sa Bogom. Oni su imali večni kontakt sa Bogom, Bogom su razmišljali. Kod njih kada bi došao ti bi se preobrazio i to radi Blagodati Božije. Starci su tada provodnici blagodati. Bio si na Svetoj Gori, video si starce?

Nenad: Jesam, jednog na vrhu Atosa, ne znam ni ko je ni šta je bio, ali ostavio je jak utisak na mene. Jel ti otac Gavrilo pričao svoje iskustvo sticanja Umne molitve u manastiru Filotej na Svetoj Gori?

Jeromonah Vasilije: Jeste, da, Filotej je imao stalnu Umnu molitvu. Sve vreme su tvorili Umnu molitvu i tako su održavali sebe i duhovno stanje. Otac Gavrilo kada je došao od njih u Hilandar, on se promenio toliko da ga nisu prepoznali u Hilandaru. Tamo je doživeo trenutke Hristove molitve i starca Josifa. Hteo sam da izvučem više od oca Gavrilo o njegovim iskustvu u Filoteju, ali nije hteo da priča o tome. Pričao bi da nije to za mene. Rekao bi samo da uzmem brojanicu i ponavljam: "Gospode Isuse Hriste pomiluj me". Sada čitam knjigu starca Dimitrija Rostovskog. On je došao kao mlad monah kod starca i ovaj ga je učio tri godine kako da se moli Bogu. Kasnije se starac upokojio i ostao je ovaj bez svog duhovnog rukovoditelja. U toj molitvi moraš imati duhovnog rukovoditelja i ne možeš sam da se moliš. Moguće je da padneš u prelest, jer đavo ti prenosi osećaj da si nešto postigao i onda, ako nešto i postigneš onda to i izgubiš. Potrebno je imati nekog ko je prošao tu duhovnu školu.

Nenad: Ali vi koji služite Svetu Liturgiju snagu ove molitve osetite u Oltaru?

Jeromonah Vasilije: Možete je i vi osetiti, ali nećete da je osetite, jer treba da učestvujete molitveno u Liturgiji. kad kaže sveštenik Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, tada ovaj svet nestaje, ovog sveta više nema, već samo ostaje carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Tada treba da odmaknemo misli i razmišljanja i tako treba biti kad traje Liturgija i onda smo učesnici u Liturgiji, a ne posmatrači. Kad sveštenik daje blagodat narodu, on je daje svima, ali oni ga ne primaju, jer ne učestvuju u Liturgiji. Ako imaš nešto što ti muči savest, zapiši to pa ispovedaj. Treba da se trudiš u stilu: Bože budi milostiv meni grešnom. Umno-srdačna molitva, kao vrhunac duhovnog života, vodi nas ka potpunom jedinstvu sa Bogom. Ona nije samo tehnika, već stanje u kojem se celokupno naše biće predaje Božjoj volji. To je trenutak kada razum, srce i duša postaju jedno sa Stvoriteljem. Takvo stanje nije lako postići, ali to je cilj kojem težimo. Ti pokušaj, ali da nešto uspeš, nema šanse.

Razgovor vođen 08.11.2024. u manastiru Lepavini.
Razgovor sa jeromonahom Vasilijem (Srbljan) vodio Nenad Badovinac.