Solun - Thessaloniki

Putujemo i posećujemo:

• Hram Svetog Dimitrija
• Hram Svetog Grigorija Palame
• Solun - Aristotelov trg

Solunsku avanturu započeli smo posetom hramu posvećenom Svetom Dimitriju Solunskom koji je živeo u Solunu početkom 4. veka i koji se proslavlja kao zaštitnik Soluna. Kada smo stigli u Solun uputili smo se prema hramu, tražeći parking u blizini. Činilo se nemoguće parkirati, ali upravo ispred hrama i to ispred samog ulaza u hram, pojavilo se jedno slobodno mesto. Tu smo parkirali zahvaliviši se Svetom Dimitriju što nas je udostojio da što lakše dođemo do hrama. Do hramovnih vrata imali smo svega desetak metara i nakon ulaska uputili smo se odmah do kamenog kivota u kojem se nalaze svete mošti Svetog Dimitrija Solunskog. Na ovom mestu se često pojavljuje sveto miro, i to na mestu gde je mitra Svetog Dimitrija iz koje izlazi miro i to sa toliko jakom čudesnom tečnošću mirisne forme za koju naučnici ne znaju poreklo. Upravo ovo čudo hrišćanskog sveta nas je prizvalo da dođemo i da se poklonimo svetitelju i ovom svetom mestu. Pored nas uz kameni kivot bila je jedna žena koja je u tom trenutku počela čitati Akatist Svetom Dimitriju. Osetili smo se pozvani da se zajedno sa njom pomolimo svetitelju. Nakon Akatista još jednom sam prišao svetitelju i zahvalio mu što nas je pozvao da mu dođemo na poklonjenje. Nije nam bilo lako rastati se od svetitelja tako da smo ostali još neko vreme u hramu obilazeći unutrašnjost i diveći se bogatstvu ovog mesta.

Tako smo stigli do kivota sa svetim moštima Svete mučenice Anisije koja je takođe rođena u Solunu. Ona je rano ostala siroče i nakon toga rasprodala je svu svoju imovinu i rešila da živi isključivo od svog rada. U njeno vreme car Maksimijan je izdao naredbu da svako može da ubije osobu za koju posumnja da je hrišćanin, bez suda i osude. Stradala je mučenički Sveta Anisija i njene svete mošti danas su poznate u hrišćanskom svetu. Hram Svetog Dimitrija neprestano posećuje veliki broj ljudi koji dolaze da se poklone svetiteljevim moštima tražeći od svetitelja zastupništvo pred Bogom. Stojeći ispred kivota i ikona, čoveku se otvori srce i želja da upravo svetitelj bude zastupnik pred Bogom. Iako mnogo naroda dolazi, siguran sam da svetitelji nikoga ne ostavljaju i da svakom poklanjaju svoje zastupništvo pred Bogom. Mi im uvek blagodarimo za to.

Krenuli smo dalje u obilazak Soluna i to tako da smo se uskim gradskim ulicama spustili do gradske rive odakle se pruža pogled prema Solunskom zalivu i dalje prema Egejskom moru. Veliki morski talasi su nas prizvali da sednemo na jednu restoransku terasu odakle smo imali predivan pogled prema moru i to sa same rive odakle smo doživeli solunski morski vetar koji nas je približio toplom Egejskom moru. Spoznali smo da je Solun odličan grad za odmor i beg od svakodnevne brzine života. Ovde smo proveli vreme uživajući u blagodatima mediterana, jednostavno se pripremajući za sve ono lepo što Grčka nudi. Popili smo popodnevnu kafu i planirali drugi deo obilaska Soluna i to na onu stranu gde se nalazi središnji Aristotelov trg. Nastavili smo da upoznajemo Solun šetnjom kroz gradski trg i vožnjom gradskim autobusom do posebno meni važnog hrama, do hrama Svetog Grigorija Palame u kojem se čuvaju njegove svete mošti. Autobus nam je stao tačno ispred ulaska u hram. Sveti Grigorije Palama živeo je početkom 14. veka i bio je vizantijski teolog, svetogorski monah i solunski arhiepiskop. Poznat je po učenju o isihazmu, tvorenju Isusove (umne) molitve i po božanskim nestvorenim energijama. Grigorije je kao dete dolazio u dodir sa svetogorskim monasima i mističkim pustinjacima. Godine 1318. u svojoj 21. godini otišao je na Svetu Goru gde je sagradio keliju i tamo živeo strogo isposničkim životom okružen sa nekoliko pustinjaka. Bio je isihasta i veliki deo života je proveo u potpunom ćutanju. Boravio je pet dana tokom sedmice sam u svojoj keliji a izlazio bi samo subotom i nedeljom kako bi otišao u manastir Veliku Lavru na Liturgiju da bi se tamo pričestio. Prvi put sam za Svetog Grigorija Palamu čuo od svog duhovnika arhimandrita Gavrila Lepavinskog koji je trinaest godina živeo na Svetoj Gori i koji je takođe krenuo putem isihastičke molitve i asketskog načina života, boraveći jedno vreme u poznatom manastiru Filotej koji je bio poznat kao rasadnik asketskih monaha. Evo što je Arhimandrit Gavrilo (Lepavinski) na temu svog asketskog načina života zapisao u svom dnevniku:

"Setih se mog monahovanja na Svetoj Gori, na kojoj sam se i ja trudio u tvorenju Isusove (umne) molitve. Tih godina mog života u manastiru Hilandaru sam u biblioteci posuđivao knjige i mnogo čitao, pa sam između ostalih pročitao i knjigu "Kazivanje jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu", u kojoj se opisuje duhovno napredovanje jednog ruskog hodočasnika u bavljenju umnom molitvom. U to vreme je u Hilandar stigao brat Nikola Vitas iz Hrvatske, iz ličkog sela Medaka, s kojim sam počeo zajedno da upražnjavam Isusovu molitvu. Nastojao sam da mi um uvek bude zaposlen molitvom. Postoje tri stepena takve molitve: usna, umna i srdačna. Prvo se po blagoslovu duhovnog oca vrši usna molitva, sve dok je um sasvim ne usvoji, pa se onda, dok monah obavlja svoja poslušanja, um sam bavi molitvom dok usne miruju. Na sledećem stepenu molitva se spušta u srce i tada celo biće tvori molitvu. Kada legnemo i spavamo naše telo se moli, kad se probudimo molitva nastavlja da teče. Isusova molitva je kao očišćujuća reka koja sapire sve delove naše duše i tela, očišćuje naš um i srce tako da celi prebivamo u ljubavi i dobroti, koje i u svim stvorenjima Božijima prepoznajemo i osećamo. Osetivši svoja novootkrivena monaška stremljenja, tražio sam blagoslov svoga starca Nikanora da odem u grčki manastir Filotej, koji je bio poznat po strogom monaškom ustavu i po mnogim podvižnicima koji tvore Isusovu molitvu. Tada je tamo bilo oko 80 monaha. Ustajalo se u 11 sati naveče, kada su počinjala kelijna pravila svakog monaha u trajanju od dva časa, a ona su se uglavnom sastojala od tri brojanice po 300 Isusovih molitava, jedne brojanice po 300 molitava „Presveta Bogorodice spasi nas" i dodatnih molitava za posebne potrebe, zatim se čitala jedna glava iz Evanđelja, jedna glava iz dela apostolskih i duhovne pouke svetih otaca. U dva časa služena je polunoćnica, zatim jutrenje i časovi. Na bogosluženje se nije smelo kasniti. Svako jutro se tražio blagoslov igumana, a u crkvi se stajalo po zvanju (jeromonasi, jerođakoni, monasi), gde se svoj red zauzimao prema vremenu provedenom u manastiru. Po završetku časova tipikar bi podelio monahe na grupe po 15 i svaka bi grupa u paraklisima služila Svetu Liturgiju, na kojoj su se monasi svakog drugog dana pričešćivali. Kada se završi Liturgija, obično oko pet časova ujutro, ide se na ručak, s tim da ponedeljkom, sredom i petkom nema ručka, nego se samo može popiti čaj. I ja sam, kao i ostali filotejski monasi, u takvom monaškom poretku živeo po blagoslovu igumana, da bi jedno jutro stojeći na svome mestu iznenada bez razloga pao u nesvest - to je bio prelom u mom monaškom životu – prelazak u moju monašku zrelost. Za mene više nije postojao ovaj svet, postojalo je samo nebo, more i svetogorske šume, manastiri i monasi, i ja među njima. Moje celo biće je stremilo Bogu, a u mom srcu se stalno izlivala Isusova molitva. Nakon dvadeset dana provedenih u Filoteju vratio sam se nazad u manastir Hilandar. Nakon opisanog duhovnog iskustva ja sam se i fizički promenio - vratio sam se kao drugi čovek. U Hilandaru su svi odmah osetili i videli veliku promenu na meni. Sve kao da je bilo isto, ali ništa više nije bilo isto. Vratio sam se na svoje poslušanje gostoprimca, a molitva je stalno tekla u srcu. Kada legnem, zaspao bih s Isusovom molitvom i svako jutro se s njom probudio. Ako bi zaspao u vreme odlaska u crkvu, u snu bih čuo neko neobično lupkanje, koje bi me probudilo da ustanem. Po blagoslovu svoga starca odlazio bih često na Karulje, gde su boravili najstrožiji podvižnici, i tamo razgovarao sa starcima (s ruskim ocima Serafimom i Nikodimom i našim o. Stefanom Srbinom), koji su me upozoravali na silinu iskušenja što napadaju monaha koji se bavi umnom molitvom, a da bi monah odustao od podviga. Hvala Gospodu što sam izdržao i nisam pokleknuo. Zapravo, i sam život na Svetoj Gori je veliko duhovno iskušenje. To je Gradina Presvete Bogorodice, tu je svaka stopa osvećena, i vazduh i priroda. Na njoj se nalazi dvadeset manastira, nebrojeno kelija i skitova, gde se svakodnevno vrše Svete Liturgije i uznose molitve Gospodu. Živeo sam u bogomisliju podvižničkim životom. I dalje sam mnogo čitao, najradije o ruskim podvižnicima 19. veka. Popodne kad bi me znao obuzeti san snevao bih o njihovim životima i kao da sam ih posećivao u njihovim manastirima. Probudivši se osećao bih radost i blagodat što me posetila ljubav Božija. Zašto sam vam sve ovo napisao? Zato da bih s vama podelio doživljaj koji sam davno već proživeo na Svetoj Gori." Uzor mom duhovniku, arhimandritu Gavrilu bio je Sveti Grigorije Palama čijim svetim moštima sam došao da se poklonim.

Pročitajte i ove reči Svetog Grigorija Palame koje sam pronašao: "Samu molitvenu tehniku Nikifora Isajskog detaljno opisuje Mitropolit Jerotej Vlahos, u jednom radu o Grigoriju Palami: „Da bi um stupio u srce, on preporučuje da se, nakon njegovog usredsređivanja, um povuče prema nosnom prolazu kojim vazduh ulazi u srce, i da se zatim um podstakne i primora da sa udisanjem vazduha siže u srce. Um će tada osetiti radost i nasladu, slično čoveku koji se izdaleka vraća kući i susreće ženu i decu. Kad um jednom stupi u srce, mora se boriti da ne izađe brzo odatle. Um se najpre oseća stešnjeno zbog ograničenog prostora srca. Međutim, kad se jednom na njega navikne, ne može više podneti da luta izvan njega jer se unutra, u srcu, nalazi Carstvo Nebesko. Kad se um nađe u srcu, ne bi trebalo da tamo ostane bez dejstva, nego bi trebalo da neprestano izgovara molitvu Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Na taj način um biva nerasejan i zaštićen od raznih iskušenja, dok svakodnevno uvećava svoju ljubav i čežnju za Bogom" (Mitropolit Jerotej Vlahos, 2003, 101)." Sveti Grigorije Palama je umro u Solunu, a njegove svete mošti se čuvaju upravo u ovom hramu.

U ovaj hram me uputio moj prijatelj Andrej koji studira na Teološkom fakultetu u Solunu. On zna da veoma poštujem Svetog Grigorija Palamu, jer ga je poštovao i moj duhovnik i zato mi je predložio da se po ulasku u hram javim crkvenjaku i da ga zamolim da mi otvori prostoriju u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja. Kada sam se obratio crkvenjaku on je rekao da su vrata otvorena i da slobodno uđem i poklonim se svetiteljevim moštima. To sam i uradio i nakon toga ponovo se obratio crkvenjaku sa molbom da mi otvori kivot sa moštima koji se tamo nalazi. Crkvenjak me čudno pogledao i odgovorio da ne može da mi otvori kivot, jer to se radi samo uz prisustvo vladike. Međutim, bio sam siguran da mi je Andrej rekao da je dovoljno da zamolim crkvenjaka i da će on otvoriti kivot. Bio sam uporan, jer nisam razumeo Andreja koji je ustvari rekao da je moguće samo da se dođe do kivota ne spominjujući otvaranje kivota. Kasnije mi je Andrej objasnio da je veoma retko otvorena prostorija u kojoj se nalazi kivot i da mogu biti zahvalan crkvenjaku, a to što sam tražio od njega da još dodatno otvori kivot je gotovo nemoguće. Dobro sam prošao, s obzirom na moju upornost, jer mogao sam zbog pravila hrama biti izbačen iz hrama unatoč mojoj velikoj ljubavi i poštovanju prema ovom svetitelju.

Bio sam srećan i zahvalan crkvenjaku, jer mi je dopustio da se poklonim svetim moštima Svetog Grigorija Palame. Uopšte, bio sam posebno blagodaran Bogu, jer iako mali i ništavan udostojio sam se dodira mnogobrojnih Solunskih svetitelja. Solun od tog dana u mom srcu ima posebno mesto, jer sam primljen i ugošćen od svih velikih svetitelja i duhovnih zaštitnika ovog grada. Nadam se da ću ponovo imati mogućnost da posetim ovaj prelepi grad, celivam kivote svetitelja i da pijem kafu i odmaram na gradskoj rivi sa pogledom prema Egejskom moru. Naše putovanje se nastavilo ka upoznavanju solunske regije koja je bogata kako gostoprimstvom tako i mirisom mora i toplotom mediteranskog sunca.