Manastir Stanjevići i zavetna biblioteka mitropolita Amfilohija

Putujemo i posećujemo:

• Manastir Stanjevići
• Biblioteka blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija (Radovića)

Na kraju posete svetom manastiru Cetinjskom i istorijskom gradu Cetinje, pre polaska, još jednom smo celivali Svetu Desnicu, ruku Svetog Jovana Krstitelja, Koja je krstila Gospoda Isusa Hrista. Zanimljivo je kako smo dan pre dolaska u Cetinje, sreli sveštenika iz Moskve po imenu Jovan, a onda u Cetinju celivali Svetu Desnicu Svetog Jovana, i na kraju, u manastiru Stanjevići dočekao nas je otac Jovan. Da li je tolika pojava imena Jovan u ovim putopisima slučajnost ili ne, prosudite sami.

Našu posetu manastiru Stanjevići dogovorio sam sa sabratom manastira monahom dr Pavlom Kondićem, koji u manastiru Stanjevići podiže i brine o zavetnoj biblioteci Mitropolita Amfilohija. Otac Pavle i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Obojica imamo životni blagoslov što smo odrastali uz velike duhovnike, on uz Mitropolita Amfilohija (Radovića), a ja uz Arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Otac Pavle je doktorirao teološke nauke, a ja informacione tehnologije. Obojica svoje životne staze usmeravamo ka svetu duhovnosti poput naših duhovnika.

Manastir Stanjevići podignut je oko 1724. godine i posvećen je Svetoj Trojici, a osnivač manastira je veliki vojvoda Nikola Stanjević. Kada smo sa glavnog puta, koji vodi od Cetinja prema Budvi skrenuli prema selu Stanjevići, vozili smo u brdo i opet se penjali na Lovćen do nadmorske visine od oko 800 metara. Put je veoma strm, i bilo je jako iskustvo voziti ovim putem. Kada smo stigli, prvo smo primetili hrast Svetog Petra Cetinskog kojeg je upravo Petar I Petrović Njegoš ovde posadio. Kada sam se telefonom čuo sa ocem Pavlom, rekao mi je da po dolasku u manastir uđem u crkvu i nakon Večernje molitve da se javim ocu Jovanu. Kada smo stigli do hrama, čuli smo pojanje iz hrama. Uputio sam se da pronađem ulaz u hram, ali nisam bio siguran na koja vrata da uđem. Bilo je nekoliko vrata za ulazak u hram. Nisam uspeo da skupim hrabrosti i da proverim za svaka vrata da li su otključana, već sam išao od vrata do vrata, kružio oko hrama i razmišljao na koja vrata da uđem u hram. Prošetao sam nekoliko puta oko hrama, mislići da je ulaz u hram ipak sa suprotne strane. Tek kada sam se iscrpeo u nedoumici, otvorio sam jedna vrata i pokazalo se da je to bila ispravna odluka. Ušli smo u hram i pridružili smo se ocu Jovanu u Večernjoj molitvi.

Posle molitve nas je otac Jovan pozvao na posluženje u manastirsku kulu sa koje se pruža veličanstven pogled i to sa jedne strane prema planini Lovćen, a sa druge strane prema moru. Otac Jovan nas je poslužio hladnom lubenicom i čašicom dobre manastirske rakije. U ugodnom razgovoru sa ocem Jovanom, čuli smo mnogo duhovnih pouka, i priču o Hristovom boravku na Gori Preobraženja, gde su Sveti Petar, Sveti Jakov i Sveti Jovan bili sa Hristom i tada izgovorili čuvenu rečenicu: "Gospode, dobro nam je ovde biti". Tako smo se i mi osećali u manastiru Stanjevići. U moru duhovnih pouka, otac Jovan nas je podsetio na priču o Solomonovoj mudrosti, bogatstvu i moći. Bog je Solomonu sve to, i više od toga dao. I pored svih bogatstava koje je Solomon imao on je rekao da je život: "taština, taština, i samo taština". Dugo smo pričali na temu čovekovih životnih briga, želje za neprestanim bogaćenjem i želje za sve većom moći, i na kraju duhovnih razgovora koje smo vodili sa ocem Jovanom, zaključili smo da Solomonove reči o životu ne smemo zaboraviti već da uvek imamo na umu njegovu misao da je život taština o kojoj čovek zaključi tek u starosti, pred kraj svog života.

Manastirska kula u kojoj smo sedeli nekada je služila za odbranu manastira od neprijatelja, a danas služi da bismo u njoj odmarali i razgovarali na dušekorisne teme. Do kasno smo sedeli u kuli, a onda smo se povukli u sobe kako bismo se mogli rano ujutro probuditi i krenuti na Jutarnju molitvu koja počinje u 6 sati.

Manastirska zvona su zvonila u šest sati ujutro. Bio je to poziv na molitvu. Kada sam došao u hram, otac Jovan je već služio Jutranju. Još sunce nije izašlo i u hramu je bila prigušena dnevna svetlosti koja je ostavljala mističnu notu pomažući nam da se usrdnije, u miru, pomolimo Bogu. Prepustio sam se svom unutrašnjem prizivu molitve u kojoj sam pominjao svoje bližnje i upokojene i u kojoj sam pribrao svoje misli i usmerio ih na blagodarenje Bogu što se nalazim na ovom predivnom mestu. Nebo tada nije bilo nedostižno, već kao da se spustilo u Oltar hrama, gde je otac Jovan služio Jutarnju molitvu i gde je i mene pozvao da učestvujem u čitanju Jutarnjih molitvi i Psaltira. Pripala mi je velika čast, jer se tokom čitanja molitvi i Psaltira i moja duša sjedinila sa Gospodom.

Nakon Jutarnje molitve, nadahnut duhovnom hranom, sa ocem Jovanom sam popio limunadu u dvorištu hrama, a zatim smo otišli u manastirsku kulu gde nam se uskoro pridružio otac Pavle i gde smo svi zajedno popili jutarnju kafu. Zatim smo se iz kule spustili u trpezariju na doručak. Ovde sam upoznao još jednu dimenziju ovog svetog mesta koja prikazuje očuvane detalje nasleđa dinastije Stanjević. Otkrio sam tada da ovo uzvišeno mesto i duhovno bogatstvo manastira ne bi postojalo, da se nekada ljudi nisu borili da bi očuvali svoju slobodu, svoj manastir i svoju veru. Poštovali su slobodu koju su imali i znali su dobro da je slobodu moguće očuvati samo ako bi očuvali veru. Sa druge strane, ako čovek želi da čuva veru, potrebno je da liturgijski i molitveno brine o svom duhovnom uzrastanju.

Otac Pavle nas je pozvao u biblioteku-zadužbinu blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, o kojoj brine kao monah i sabrat manastira. Dr Pavle Kondić je bio blisko duhovno čedo Mitropolita Amfilohija koji je 2017. godine odlučio da se njegova biblioteka organizuje upravo u ovom manastiru u kojem će se sabrati njegovo intelektualno i duhovnog nasleđe. Nasleđe mitropolita Amfilohija u biblioteci broji oko 5.000 knjiga, ali to je samo jedna trećina ukupnog fonda knjiga koji će uskoro biti kompletno dostupan. Ovde ima i mnogo mitropolitove pisane zaostavštine i mnogo priznanja koje je mitropolit skupio tokom profesorske i arhijerejske službe,

Video sam mitropolitove diplome, kao i indeks sa Atinskog bogoslovskog fakulteta, zatim diplomu sa doktorskih studija. Video sam njegove počasne doktorate iz Sanktpetersburške duhovne akademije. Počasni doktorat sa Bogoslovije iz Moskovske Patrijaršije je takođe izložen, kao i počasni doktorat sa Bogoslovskog instituta Svetog Sergija u Parizu. Primetio sam da je tu i priznanje "Izvinjska Njegoševa" za mitropolitov celokupni književni rad. Otac Pavle ulaže veliki trud da izloži važne predmete i detalje iz života mitropolita Amfilohija, tako su izložene čak i olovke sa kojima je Mitropolit Amfilohije pisao svoje radove. Tu su i skromne naočare, i razne uspomene sa Svete Gore Atonske, njegove beležnice, ordeni, medalje i mnoge nagrade. Ovde je pisaća mašina na kojoj su pisane mnoge mitropolitove knjige, pisma, među kojima i odgovori na pitanja vernika.

U biblioteci je izložen i kofer koji je bio uz Mitropolita tokom mnogih putovanja Evropom, od Berna, preko Rima, Beograda, Atine, Pariza i drugih mesta. Nastavio sam da gledam izložbene predmete i primetio mnoga pisma koja je razmenjivao sa njegovim duhovnog ocem Svetim Justinom Ćelijskim. Tako veliki broj izloženih pisama su me podsetila na pisma koje je moj duhovni otac, arhimandrit Gavrilo Vučković dobijao od svojih duhovnih čada širom sveta, ali pretežno putem interneta. Bilo je to u vreme kada su se ljudi upoznavali sa svetom interneta i kompjuterskim tehnologijama. Ljudi su se ocu Gavrilu javljali sa svih kontinenata i tako su od oca Gavrila putem interneta dobijali potrebne pouke i savete o svom duhovnom životu. Vodio sam tada brigu da otac Gavrilo ima svu potrebnu tehničku podršku u radu sa računarom kako bi mogao da bude u kontaktu sa svojim duhovnim čedima širom sveta.

Poslove oko katalogizacije duhovne zaostavštine Mitropolita Amfilohija obavlja sa velikim trudom otac Pavle. Otac Pavle ima veliko razumevanje za potrebu očuvanja duhovnog nasleđa Mitropolita Amfilohija. Postali smo prijatelji i braća u Hristu, a ocu Pavlu sam se poverio da želim da uredim monografiju oca Gavrila. Otac Pavle me posavetovao kako da krenem u pisanje monografije, a posebna važnost za mene je i ta, što sam upravo u manastiru Stanjevići pored biblioteke mitropolita Amfilohija dobio inspiraciju za pisanje monografije o mom duhovnom ocu, o arhimandritu Gavrilu (Lepavinskom).

Manastir Stanjevići je vekovima bio porušen, a njegova obnova je počela devedesetih godina 20. veka. Upravo u to vreme i ja sam načinio svoje prve duhovne korake pored oca Gavrila, u manastiru Lepavini. Otac Pavle nas je pozvao na još jedno posebno mesto. Spuštali smo se kroz hodnike manastirske tvrđave i stigli u radionicu za izradu sveća. Videli smo ceo proces proizvodnje sveća, od livanja voska do pakovanja. Postoje različite veličina sveća koje se pakuju u raznim težinama. U trenutku našeg obilaska pakovale su se količine od jednog kilograma. Nekoliko desetina sveća već je bilo na vagi kada smo prišli. Tada je Lidija, gotovo nesvesno, uzela jednu sveću sa hrpe i spustila na vagu. Na naše iznenađenje vaga je pokazala tačno 444 grama.

Vreme našeg boravka u manastiru Stanjevići je brzo prolazilo. Uskoro je došlo vreme da se pozdravimo sa našim domaćinima, ocem Pavlom i ocem Jovanom. Čudesno je kako se braća u Hristu brzo povežu i teško rastaju.

Iako je vreme našeg druženja bilo kratko, bogougodni razgovori ostavili su dubok trag u meni. Međutim, najveći utisak je bio onaj kada je otac Pavle rekao da nas sobe čekaju i sledeće godine, želeći tako reći da smo i naredne godine dobro došli u njihovu veliku svetinju. Za uspomenu, pred odlazak, fotografisali smo se u pećini pored manastira, u kojoj se povremeno služi Sveta Liturgija, želeći da tako ostavimo poruku da nas se naši dragi oci sete i pomenu na Liturgijama.