Svetleće ptice nad manastirom Kumanica

Putujemo i posećujemo:

• Manastir Kumanica

Kada smo se vozili iz Beograda za Crnu Goru put nas je vodio u Manastir Kumanicu. Išli smo preko grada Sjenice i planine za koje znam da su zimi najhladnije u Srbiji. A Sjenica je grad gde se svake zime meri najniža temperatura vazduha. Mi smo odlučili da idemo ovom rutom jer smo želeli da vidimo veličanstvene darove prirode ovog planinskog okruženja. Kada smo se spuštali niz planinu prema manastiru Kumanica, zbog velike nizbrdice i potrebnog kočenja, kočnice na točkovima auta su se pregrijale i morao sam da stanem pored ceste da bi se ohladile. Imao sam u autu šest flaša punih vode tako da sam kočione diskove hladio vodom. Kada sam ih dovoljno zalio vodom i ostavio da se ohlade, nastavili smo da se spuštamo niz planinu do manastira Kumanica.

U susret nam je dolazio auto i stao je pored nas. Mladić i devojka koji su bili u autu su nam rekli da se ovuda ne može doći do graničnog prelaza, jer policija vraća sve aute (osim onih sa Sjeničkim tablicama) da se vrate preko Sjenice do Nove Varoši i da nastave drugim putem prema graničnom prelazu sa Crnom Gorom. To znači da su se njih dvoje vozili naredna tri sata da bi došli na granični prelaz sa Crnom Gorom. Mi smo zamolili policajce da nas puste kako bismo posetili manastir. Oni su rekli da možemo videti manastir, ali da nas ne mogu pustiti da dođemo na granični prelaz, već da ćemo se isto morati vratiti do Sjenice i Nove Varoši. Zamolili smo policajce da nas puste, jer smo imali problem sa pregrijavanjem kočnica vozeći se ovim planinama. Njihov komentar je bio da ostavimo auto da se ohlade kočnice i da se kasnije vratimo istim putem kojim smo došli.

Bili smo šokirani, jer znamo da nas u nastavku našeg putovanja prema Cetinju u Crnoj Gori čeka težak put. Ušli smo u manastir, u hramu je bilo mnogo ljudi, jer je je sveštenik vršio obrede Svete Tajne Krštenja. Mi smo pažljivo da ih ne ometamo celivali mošti Svetog Grigorija Kumaničkog. U hramu se krstio mali dečak koji je dobio krsno ime Lav. U hram je ušla jedna starija žena obučena u crno, prvo sam pomislio da je monahinja i zamolio sam je da nam kaže nešto o manastiru Kumanica, i ona nam je ispričala priču da je ovo manastir verovatno zadužbina Nemanjića. Turci su ga razrušlili u 17. veku. Iako je manastir bio uništen, narod je i dalje dolazio, jer je verovao da je ovo mesto velika svetinja. Dolazili bi verujući ljudi i prespavali bi ovde ispod stena, baš kao i u manastiru Ostrog. Ovde su dolazili podjednako i muslimani i hrišćani. Prespavali bi noć ispod stene, pili bi vodu sa manastirskog izvora koja izvire iz ovih stena i dobijali bi isceljenje za bolesti. Postoji predanje koje kaže da su na ovom mestu gde je crkva bila naslonjena na stenu noću izlazile "svetleće ptice". Zaista nije čudo što smo čuli da iguman ove svetinje takođe pokazuje veliko poštovanje prema ovoj steni. Inače taj deo planine kada se gleda iz daljine ima oblik bunkera koja je prekrivena šumom, a stena na koju je naslonjen hram kao da predstavlja vrata tog bunkera prekrivenog šumom.

Kada je obnovljena svetinja, pronađene su svete mošti Svetog Grigorija Kumanskog i mnogo kostiju koje su vraćene u zemlju i dan-danas se nalaze u temeljima hrama. Narod koji ovde dolazi veruje da još nije vreme da se sazna o svemu onome što čuva manastir Kumanica.

Pošto je hram sagrađen na način da je između hrama i stene uski prolaz, mi smo tuda prošli i približili se čudnovatoj steni. Na nas je priča o "svetlećim pticama" koje izlaze iz stene ostavila jak utisak i nismo ni malo posumnjali u nju, već smo sa velikom verom celivali čudesnu stenu. Ako priča potiče iz ranijih vekova, od tada je prošlo mnogo vremena i moguće je da su svetleće ptice nestale. Moguće je da su svetleće ptice opis za anđele koji su leteli i bili viđeni kako izlaze iz ove planine. U tom slučaju moguće je da će ih nekada ponovo ljudi sresti, jer anđeli Božiji su besmrtni i njihova krila mogu da prolaze kroz stene i kroz svu čvrstu materiju. Možda će proći vekovi dok se ponovo ne ukaže potreba za njihovom ulogom u spasenju čoveka.

Kada smo htjeli da krenemo, žena sa kojom smo pričali nas je uputila da odemo na izvor sa čudotvornom-isceljujućom vodom koji se nalazi neposredno ispod manastira, za koji smo se kasnije uverili da izvire iz čudotvorne stene iz koje su izlazile "svetleće ptice". Međutim, da bismo došli do tog izvora potrebno je bilo da siđemo ispod manastira stazom koja vodi preko policijske stanice i carinske kontrole. Tada bismo se mogli uključiti na magistralni put i nastaviti prema granici Srbije sa Crnom Gorom.

Zamolili smo policajce da nas puste, kako bismo sišli do izvora i nastavili naše putovanje, ali oni su komentarisali da su nam se kočioni diskovi do sada sigurno ohladili i da možemo da se vratimo preko planine prema Sjenici. Međutim, jedan policajac kada je čuo našu priču pomislio je da smo bili na Krštenju malog dečaka Lava, i tada je ušao u opširniji razgovor sa nama. Primetio je da smo ovde došli da se poklonimo hrišćanskoj svetinji, i on, iako je imao muslimansko ime, pustio nas je da prođemo.

Došli smo do čudotvornog izvora da napunimo naše flaše sa vodom. Ispraznili smo vodu još dok smo hladili kočione diskove, tako se u autu našlo šest praznih flaša koje smo napunili sa čudotvornom vodom. Voda je bistra i finog okusa. Lako je poverovati da ova voda u unutrašnjosti planine izlazi iz jezera u kojem se kupaju "svetleće ptice". Mi tu vodu pijemo kod kuće znajući da su u nju svetleće ptice zaronile svoja anđeoska krila.

Kada smo hteli da napustimo manastir, stali smo ispred uskog mosta preko reke Lim. Sa druge strane prilazilo nam je nekoliko ljudi na čelu sa jednim sveštenikom. Kada je prešao na našu stranu, tražili smo blagoslov od njega. Bio je to otac Jovan koji je iz Moskve vodio grupu hodočasnika u manastir Kumanicu i obližnja sveta mesta. Otac Jovan nam je dao blagoslov za nastavak putovanja, a naša sledeća stanica bila je grad Cetinje i manastir Cetinjski u kojem se izmedju ostalih svetih relikvija nalazi Sveta Desnica, ruka Svetog Jovana Krstitelja koja je krstila Gospoda Isusa Hrista.