Putovanje u Afriku (5.deo) -
Uvod u jednostavniji način života

Putujemo i posećujemo:

• Život na selu, Afrika, Zanzibar.

Boraveći u podsaharskoj Africi, upoznali smo drugačiji svet, svet drugačiji od našeg evropskog u kojem evropljani žive u potrošačkom društvu. Živi da bi zarađivao i trošio. Kupuje ono što mu marketing stručnjaci predstavljaju da mu je potrebno. Bacaju pred njega šargarepu koju nikako ne može da uhvati. Čim pomisli da je kupio auto koji ga u potpunosti zadovoljava, oni već izbace u prodaju novi model i tumače da nam je baš taj model automobila potreban. Čovek nema drugog izbora, neko da radi još više da bi zaradio više za svoje nove nestvarne potrebe. Želja za moći je preuzela belog čoveka. Čini se da će ga to pokopati. Beli čovek nastavlja da živi ne za svoj razvoj, već rekao bih za samouništenje. Sa druge strane sveta, upoznao sam crnog čoveka: on je svestan da mu je priroda dar, ima veoma izražen princip suživota sa prirodom. Radi da bi prehranio porodicu, i da mu deca i porodica budu centar života.

U džungli sam upoznao domorodačkog čoveka kojeg smo zamolili da izvede performans penjanja na veoma visoko stablo i da otpeva tradicionalnu afričku pesmu. On se u početku postavio veoma strogo prema meni i pitao me da li sam iz Japana, ako sam iz Japana ne bi hteo da uradi performans za nas. U početku mi nije bilo jasno zašto je važno da li sam iz Japana. Rekao sam mu da dolazim iz Srbije i da nisam iz Japana. Tada je održao svoj program, kasnije sam primećivao da se pretežno japanska auta kreću po ostrvu. Povezao sam to sa nezadovljstvom domorodačkog stranovništa da ne vole što automobili voze po njihovom ostrvu. Ne vole modernizaciju njihovog ostrva. Kao da nije dovoljno što su vekovima njegovi preci i sunarodnjaci bili robovi belom čoveku, nego i sada zbog "blagodati" koje donosi savremeni način života opet njegovi sunarodnjaci gube bitku nad načinom života kojeg promoviše beli čovek.

Kako bismo provirili u njihov način života, odlučili smo se za pešačenjem po ostrvu. Šetnja šumom otvorila nam je vidike i to one koje se odnose na život u prirodi. Iz hotela smo pošli rano ujutro. Tokom šetnje, prvo su nas dočekala dva dečaka i ponudili nam se da će na m pokazati važna mesta. Prolazili smo kroz guste šume koje su popunjene debelim stablima. To su bila stabla banane, manga, papaje i ostalog voća. Pešačili smo i pratili smo dečake kojima se pridružio stariji čovek. Bio je to lokalni stanovnik koji je želeo da nas odvede do pećine. Šetali smo kroz šumu i stigli smo do udaljene pećine, a na putu smo sreli dve starije žene. Jedna je stajala, a druga je sedela uz drvo, vadila je nešto iz torbe i to je grickala. Objasnio nam je čovek da ona ovde sedi i skuplja priloge od ljudi koji žele da vide pećinu. Pitao sam koja je cena, a on je rekao da je kod bake "ulaz" u pećinu 10.000 šilinga (oko 3 eur) po osobi i da je to dobra cena, jer u velikoj pećini koja se nalazi oko dva kilometar pešačenja, cena je 20.000 šilinga po osobi.

Rekli su nam da tamo državni službenici naplaćuju ulaz. Predložio nam je da je bolje da ovde uđemo i platimo baki, jer je tu jeftinije. Mi smo hteli videti obe pećine, ali hteli smo ispoštovati baku. Rekao sam: "Dobro, može, ali nas dvoje za 10.000 šilinga". Tada je nešto baki pričao i ja sam rekao da odlazimo, pozdravljali smo se s njima. Video je moju reakciju i rekao nam da ipak možemo proći pored bake prema pećini. Spustili smo se u duboku brazdu šume i tamo naišli na hladno jezero. Ovde smo odmorili. Kada smo se vratili do staze, dečaci su nas i dalje čekali, a bake više nije bilo. Dečacima je smešak bio stalno na licima. U nama su prepoznali prijatelje, drugare, možda bi se poigrali sa nama. Skakutali su oko nas. Bili su to naši najmlađi drugari sa ostrva, naši prijatelji iz džungle u kojoj je lako doživeti lepotu i miris istinske prašume koja je vrednija od svake gradske ulice, bulevara ili gradskog parka. Pozdravili smo se sa drugarima, i ostavili smo ih pomalo tužne. Ispratili su nas na put, kako bismo nastavili da pešačimo do sledeće prirodne oaze.

Šetali smo neko vreme do druge pećine i tamo smo naišli na muzej. Nismo imali mnogo volje da se zadržavamo. Produžil smo prema hladnom jezeru koje nas je rashladilo na ugodnih 23 stepena. To je prijatno u odnosu na Indijski okean u kojem je preko dana temperatura vode 28 stepeni. Ugodno je kupati se u Indijskom okeanu, ali teže je rashladiti se, jer ovde su februarske temperature preko dana retko spuštaju ispod 31 stepen. Bili smo neko vreme sami u pećinskom jezeru, a onda su došli posetioci iz Nemačke, Tanzanije i Rusije. Tema naših razgovora je bila poseta gradu Kazanj, ali i najvećem nacionalnom parku Serengeti o kojem nam je pričao čovek koji je rodom iz Tanzanije, i koji se oženio sa nemicom sa kojom živi u Tanzaniji. Pričao nam je o životu u Tanzaniji, o načinu kako ovde tradicionalo odgajaju decu. Držao je svoju bebu u naručju i pričao nam tradicionalnom odgajaju decu, želeći da njegovo dete bude odgojeno u duhu njegovih predaka.

Nakon prepodnevnog izleta i upoznavanje ovog dela ostrva, oko podne smo se vratili u hotel. Bilo je važno da dođemo pre vrućine. Tek u popodnevnim satima nastavili smo prema okeanu u kojem smo se okupali i osvežili u njegovim tirkizno plavoj boji. Na obali okeana koristio sam vreme za razmišljanje o domorodačkom načinu života, drugačijim ljudima i njihovim opravdano kritičnim pogledima na savremenu civilizaciju belog čoveka.