U IZRADI

U februaru ove godine navršilo se dve godine od majčinog upokojenja. Tata se i dalje oporavlja od majčinog odlaska i mislim da će taj oporavk još dugo trajati. Otac je smešten u Domu za starije osobe u Bjelovaru. Majka koja je brinula o njemu sada više

https://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/srbi-izvan-rs/189-srbi-bele-krajine?showall=1&limitstart

Između 1530. i 1540. godine iz Srbije i Bosne preko 3000 Srba, bežeći ispred Turaka, stiže u Gorski Kotar i Belu Krajinu, na prostor između srpskih manastira Gomirja, Marče i Lepavine. (Marču je 1578. osnovao srpski mitropolit dabrobosanski Gavrilo (Avramović ), kod Ivangrada blizu Zagreba.) Ove Srbe Beč je, kao dobre borce, primio u vojnu službu, da Habzburšku monarhiju brane od Turaka.
kartaGodine 1611, Srbima u Vojnoj Krajini (Vretaniji) patrijarh Jovan Kantul (sveštenomučenik, tri godine kasnije ubijen od Turaka) postavlja episkopa Simeona, koga zagrebački biskup i habzburška državna vlast primoravaju da ode u Rim i pred papom izjavi da prihvata uniju (unija podrazumeva očuvanje spoljašnjeg obreda Pravoslavne Crkve uz prihvatanje papske vrhovne vlasti). Štetne posledice Simeonove delatnosti uklanja episkop Maksim Predojević, koji odbija naređenje cara Ferdinanda da ide u Rim po hirotoniju, i prima je od patrijarha pećkog Pajsija. Povela se velika borba srpskog naroda za očuvanje svog identiteta: godine 1626. zagrebački biskup izveštava o tome da su žumberački Srbi pounijaćeni, ali da ih ima još koji se bune, zato što ih na to podstiču kaluđeri, koji su zbog toga pretučeni i proterani.
Beč na to odgovara da su i oni za uniju, ali da je opasno primenjivati silu, jer su Srbi graničari prema Turskoj, i mogli bi sekarta zumberka opet odmetnuti Turcima. (Srbi su, u ovim dokumentima, nazivani Rašani ili Raci, a drugačije i Vlasi.) Godine 1642, posle smrti vladike Maksima, papski nuncije u Beču pokušava da Srbima na Žumberku i u okolini nametne za episkopa latinskog fratra i srbomrsca Rafaela Levakovića, ali Dvor, plašeći se pobuna Krajišnika, ipak prihvata srpskog kandidata, za koga papisti vele da je „najveći antikatolik od svih tamošnjih šizmatika". Godine 1668, pod pritiskom zagrebačkog biskupa Petra Petretića, austrijski car Leopold oduzima srpskom episkopu marčanskom Gavrilu Mijakiću vladičanstvo, i na presto dve godine kasnije dovodi unijatu Pavla Zorčića. Svi pravoslavni kaluđeri marčanski su pohvatani i odvedeni u ropstvo na Maltu, da budu veslači na galijama, da bi tako, posle dugih muka i robovanja, bili umoreni. Zbog navodnog učešća u zaveri Zrinskog i Frankopana, episkop Gavrilo biva bačen u tamnicu da bi 1686. godine bio umučen od papističke vlasti Habzburga.
Srbi su se opirali koliko i kako su mogli. U martu 1742. pisali su patrijarhu svome, Arseniju Četvrtom Šakabenti, sledeće pismo: „Otkad je prvi unijatski episkop Pavle Zorčić primio uniju, svagda i svi posle njega do sadašnjeg unijatskog episkopa Teofila Pašića činili su nasilje i mučiteljski, a ne učiteljski, primoravali nas na uniju, a najviše naše kaluđere Gomirce, tako da ih dosta ima po galijama i po tamnicama i po moru, a vezanje, odvođenje, robljenje i zatvaranje (kaluđera) našeg manastira Gomirja niko ne može izraziti". Pri tom, unijatski vladika Pašić ustoličen je uz pomoć vojske, i uz pretnje da će svako ko mu se protivi biti kažnjen smrću, uz konfiskaciju imovine. Srbi u pismu dodaju: „Mnogi naši ljudi su radi unijata Pašića bili celu godinu u Karlovcu okovani i ljutim robovanjem i zatvorom mučeni, a neki su u tamnici i pomrli. I doista, da nije naš manastir Gomirje ustao protiv Pašića i dao trošak za proces, kao što je uvek davao trošak i trud, učeći nas veri hrišćanskoj i braneći nas od unijata, zaista bi zauvek svi ostali unijati". I godine 1758. Srbi sa Žumberka se žale karlovačkom vladici da pounijaćeni sveštenici vrše nasilje nad njima, dok oni imaju u vidu svoje pretke i spremni su da za svoju veru i umru. Unija je Srbima sa Žumberka vojnom silom nametnuta tek 1769.
U dve velike seobe, 1530. i 1538. godine, naseljen je nanovo, tada već skoro opusteli, Žumberak novim stanovništvom, koje se još i danas u mnogo čemu znatno razlikuje od zatečenih starinaca. Po savremenim izveštajima došli su uskoci iz oblasti, koja se prostire oko današnje bosanske, hrvatske i dalmatinske tromeđe, od Glamoča, Unca, Srba i Obrovca.1 Prema savremenim izveštajima o tim seobama ne može se ni najmanje sumnjati ni o veri, ni o narodnosti ovih uskoka, ali tim još nije rešeno pitanje odakle je taj narod. Već iz imena, koja im se neki put daju, Seruiani, Rasciani, vidi se, da se pri njihovu dolasku znalo, da oni nisu autohtoni elemenat onih krajeva, iz kojih su uskočili na hrvatsko zemljište. Protiv njihova autohtonstva u tim krajevima govori i njihova pravoslavna vera, koje pre toga vremena nije bilo tu. Ali ima i drugih znakova, iz kojih se može videti, da krajevi oko Obrovca, Srba, Unca i Glamoča nisu starevina, nego zadnja etapa žumberačkih uskoka pre njihova prelaska u Hrvatsku. Ja sam na drugom mestu pokušao dokazati, iz kojih je krajeva doselio pravoslavni narod u severozapadnu Bosnu, u kojoj se delomično nalazi i ovaj kraj.2 Ali ima još rečitijih dokaza, da su žumberački uskoci poreklom iz udaljenih krajeva tadanjega turskoga carstva.
Jedan izveštaj iz 1551. god. spominje kako su Turci na svojoj granici prema Hrvatskoj doveli mnogo hiljada Vlaha iz dubine unutrašnjosti svoje države (aus der tyeffe der Turgkhey)3 Pa kao što su Turci ovoga puta doveli narod iz unutrašnjosti, vrlo je verovatno, da su to praktikovali i pre i posle, jer se inače ne bi mogla protumačiti iznenadna pojava masa naroda pravoslavne vere u krajevima, gde ga pre nije bilo. Po tome se može sigurno uzeti, da su i žumberački uskoci došli u krajeve oko Glamača, Unca, Srba i Obrovca iz udaljenijih krajeva turskoga carstva. Ali.odakle?
U pogledu ranije postojbine žumberačkih uskoka izvori ne daju nikakvih direktnih podataka. Zato se moram latiti drugih dokaznih sretstava, da mogu nani njihovu raniju postojbinu.
Lopašić4 veli, da današnji žumberački unijati, koji su potomci pravoslavnih uskoka, imaju u svome govoru izvesnu množinu talijan skih reči, kojih nemaju katolički starinci u Žumberku. Iz toga se može zaključiti, da su unijati, odnosno njihovi pretci, poreklom iz krajeva bliskih primorju ili sa samoga primorja, dakle iz današnje Crne Gore, Boke i Hercogovine. Dalje Lopašić veli, da starije unijatske žene nose kosu stuštenu kraj obraza i niz prsa. Na pomenutom mestu sam ja baš ovaj način nošenja kose uzeo kao dokaz za poreklo pravoslavnoga naroda u severozapadnoj Bosni iz krajeva, gde je takvo nošenje kose i danas u običaju, a to su Plav, Vasojevići i Kuči. Doduše ranijih je vremena mogla ovakva nošnja biti jače rasprostranjena, nego danas, u najmanju ruku bar u daljem ili bližem susedstvu Kuča i Vasojevića. Ako se uzme u obzir Lopašićev navod o čestoj upotrebi talijanskih reči u govoru žumberačkih unijata, onda i ovaj osobiti način nošenja kose dobija jaču dokaznu snagu, jer se delomično poklapa sa oblastima jače upotrebe talijanskih ili, bolje rečeno, romanskih reči.
1 Mon. Slav. Merid. XXXV. p. 411.—418., XXXVIII. p. 405.-408.
2 Moj članak Porijeklo pravoslav. naroda u sjsvero-zapadčoj Bosni. Glasnik Zemalj. Muzeja, 1918.
3 Izveštaj Iv. Lenkovića kralju Ferdinandu. Mon. Slav. Merid. XXXX. p. 414.
4 R. Lopašić. Zumberak. Vienac, 1880. p. 655. S ovim se slaže i ono, što Lopašić spominje, da se u severoistočnom kraju Žumberka govori više primorski i navodi kao primer : jesi li doša ?, dok se u zapadnom i južnom kraju veli : jesi li došao? Rešetar u delu Der štokavische Dialekt, p. 107 veli da glasovna grupa ao (al) daje a u Crnoj Gori, Paštrovićima, Grblju, srednjoj i severnoj Dalmaciji,Lici i Krbavi i u onim delovima Bosne i Hercegovine, koji su susedni ovim severnim krajevima. To isto navodi O. Đurić, Šuma, Površ i Zupci. Naselja II. r.1160. za Zupce, Kruševice i Korjeniće.
Drugi dokazni materijal za raniju postojbinu žumberačkih uskoka uzeo sam iz toponomastike i iz ličnih imena i prezimena. Na specijal. karti 1:75.000, na listovima 22. XIII., 23. XII. i XIII. i 24. XII. našao sam u Žumberku i njegovoj okolini više imena naselja, koja su neobična za ovaj kraj, te svedoče, da su ih dali na seljima ljudi iz drugih krajeva, i to odonud sa dalekoga jugoistoka.
Ta su imena: Badovinci, Balabani, Bastašić, Goleši, Dančulović, Dučići, Kokot, Kordići, Maršić, Pilatovci, Sekulići, Stijić, Taraši, Šimraci, Šobatovići. U jednom popisu uskoka iz 1551. godine2 nalaze se pored nekoliko gornjih imena još i ova prezimena i lična imena: Bogdašić, Vignjević, Vranješ (i Vranješević), Vrs, Vuknić, Vuksanović, Glavnici, Grubač (Grubačić, Grubačević), Đurašević, Đurmanović, Žeravičić, Klisurić, Košljanin, Kojčin, Lalatović, Mikulić, Oliverović, Poloja, Prelućanin, Romanović, Selaković, Siverović, Skorojević, Strujić, Tudor, Herak (i Heraković). Na drugom sam mestu našao ime žumberačkoga uskoka Resana Šišmanovića? Sem toga znam, da se danas u Žumberku nalazi unijatska porodica sa prezimenom Predojevići.
Ja ne znam koliko od svih tih imena ima još i sada u Žumberku, ali znam, da se mnoga od tih imena nalaze danas tamo daleko na jugoistoku kao porodična prezimena ili kao geografska imena. Neka senalaze u istorijskim podacima tih istih jugoistočnih krajeva, a neka se spominju kao imena Vlaha po hrisovuljama manastira u staroj srpskoj državi. Veći deo ih se nalazi i u današnjoj severozapadnoj Bosni, ali su tu, kao i u Žumberak, donesena iz veće daljine. Deo imena sam konstatovao na teritoriji, koja obuhvata južnu Hercegovinu, Boku i staru Crnu Goru zajedno sa Brdima i okolinom Skadarskoga Blata. Manje sam ih našao u Podrinju sa Polimljem i Starim Vlahom. Neka su nesumnjivo vlaška, te su u srednjem veku morala biti rasprostranjena na daleko, pa je teško odrediti oblast, odakle su nosioci tih imena. Ali je nesumnjivo, da su odonud sa jugoistoka. Dva geografska imena iz sarajevske okoline, koja imaju oblik porodičnih prezimena, našao sam i u Hrvatskoj nešto dalje od Žumberka i iznenu ih ovde samo uzgred.
1 Lopašić, op. citi p, 656.
2 Dr. A. Ivić, Prilozi za povijest Hrvatske i Slavonije u XVI. i XVII. vijeku. Starine,35., p. 269.—301.
3 Dr. Aleksa Ivić, Dolazak uskoka u Žumberak. Vjesnik kr. hrv.-slav.-dalm. zem.arhiva. IX. p. 118., 122., 126.
Spomenuti popis od 1551. sadrži 315 uskočkih imena. Skoro uza svakoga uskoka stoji navedeno i selo, odakle je. Tih sela ima oko 70, od kojih sam na specijal. karti 1 :75.000 našao u Žumberku i Marindolu 37 sigurnih i 8 sumnjivih. Ostalih 25 sela nisam mogao nani na karti, pa sam mislio, da se, može biti, nalaze na drugom kraju duž tadanje tursko-hrvatske granice. Ali ih ni tamo nisam našao.
Stoga mislim, da su se i ta sela nalazila ili se nalaze i danas u Žumberku, pa s toga razloga smatram sve ljude iz popisa Žumberčanima.
Pre nego što pređem na detaljni deo ovoga članka moram spomenuti ovo. U nekim retkim slučajevima će poneko žumberačko ime doći u sumnju, da bi moglo biti poreklom ne samo s jugoistoka, nego i iz hrvatskih krajeva. Primera radi navodim uskoke Oliveroviće i jednoga Bogdašića. Ime Oliver nije bilo ranijih vremena nepoznato u Ugarskoj, Hrvatskoj i severnoj Dalmaciji, pa bi se stoga moglo posumnjati u južnjačko poreklo žumberačkih Oliverovina. Isti je do nekle slučaj i sa Žumberčaninom Bogdašićem. Godine 1531. bio je u Zagrebu kanonik Blasino de Bogdasa. Ako ovaj čovek ne vodi poreklo s juga, što je mogućno, onda bi i južno poreklo uskoka Bogdašića bilo sumnjivo. Ali ako se ima na umu, da se žumberački uskoci obično zovu Vlasima t. j. imenom ljudi pretežno pastirskoga zanimanja, pa su dakle bili prosti ljudi sa retkim izuzetkom njihovih vojvoda, koji su mogli biti i poreklom i lično ljudi od maloga plemstva, i kada se ima na umu, da su bili pravoslavne vere, onda otpadaju sumnje, da bi među njima moglo biti ljudi, koji nisu poreklom sa jugoistoka, već iz bližih hrvatskih krajeva.
Napred spomenuti znaci, po kojima bi se moglo zaključiti, da su žumberački uskoci došli u severozapadnu Bosnu i severnu Dalmaciju iz krajeva, koji su stajali pod jačim romanskim uticajem našega primorja, dobivaju potvrdu sa još jedne strane. Od nekih 45 uskočkih imena i prezimena mogao sam naći njihove tragove za 25 baš u primorju i njegovom bližem zaleđu. Zato ovu oblast izdvajam kao naročitu celinu, koja obuhvata današnju južnu Hercegovinu, Boku i Crnu Goru sa njenim primorjem i Brdima. U ovoj se oblasti nalazi i u toponomastici i u imenima starijega i današnjega stanovništva najveni deo napred spomenutih žumberačkih imena.
Ovo su ta imena.
Balabani (Balabani 23. XIII.) svojim imenom odaju južnjačko poreklo. Ja sam u spomenutom svom članku o poreklu pravoslav. Naroda u severozapadnoj Bosni izneo nešto o značenju reči i o poreklu ove porodice. Tu sam istakao mogunnost, da su bosanski Balabani poreklom iz Crne Gore. Ta mogućnost postala je sada moje uverenje, jer držim, da uz onoliko uskočkih porodica, o kojima ću posle govoriti i koje poteču iz primorske oblasti, mogu i Balabani biti poreklom iz istih tih krajeva. Jedan deo bosanskih Balabana je svakako posle 1530. dospeo u Žumberak.
1 Imena u zagradi, koja imaju uza se brojnu oznaku pojedinih listova specijal. karte, uzeta su iz te karte. A kada u zgradi stoje imena bez te brojne oznake, ona su uzeta iz popisa uskoka od 1551. god.
Bastašići (Radonia, - Wellan Wasstaschitsch; Bastasic23. XIII.) žumberački imaju srodnih imena u primorskoj oblasti od Vasojevića (selo Bastahe) do Crmnice (selo i bratstvo Bastaći). No selaovakvoga imena ima i po Bosni, počevši od Foče, pa sve do Hlijevna i Prijedora. I u Rađevini u severozapadnoj Srbiji ima selo Bastav. Ime je izvedeno od reči bastah, koja se više puta nalaziu dubrovačkih pisaca, a u unutrašnjosti, čini se, nije bila u jačoj govornoj upotrebi. Stoga mislim, da su bosanska i rađevinska imena postala od emigranata iz primorske oblasti, gde je i žumberačkimBastašićima poreklo.
Bogdašić (Janndrj Wogdaschitsch)ima u ovoj oblasti svojih historijskih potvrda od 13. veka. Muško ime Bogdaša bilo je u običaju u Dubrovniku od 1279.-1322., a u Kotoru kao prezime 1333. godine. Bokeško selo Bogdašići se spominje već od 1426. U današnjoj toponomastici ima ovoga imena u Plavu (planina Bogdaša) i u srezu Bilenoj. Izvan ove oblasti razneli su ime iseljenici po bosanskim srezovima Foči, Rogatici, Hlijevnu i u Slavoniju.
Vignjević (Raditsch Vignieuitsch) vodi poreklo od nekoga Vignja, koje ime nosi i onoj Viganj Boban, čiji se grobni kamen sa natpisom nalazi u selu Žakovu u Hercegovačkim Bobanima. Iz starijeg je vremena i onaj Hrvoje Vignjevin, koga je bosanski kralj Ostoja slao 1410. u Dubrovnik. Jedno selo u Ljubotinju u Crnoj Gori zove se Vignjevini, a jedno selo u Konavlima Vignji. Konavaoski Vignji se spominju 1433. U selu Radeni u Piperima zove se jedno brdo Viganj. Ne znam, da li kakve sveze ima sa ovim imenom lokalitet Viganjev Pod na severnoj granici Drobnjaka. Današnja porodica Vignjevini u Valjevskoj Tamnavi, koja je pre 100 godina doselila iz Like, dovodi nas bliže Žumberku. U glavnom može se reći, da je žumberački Vignjević iz primorske oblasti.
Vrsi (Vugkh Wrs, Wrs Vugkhmierouitsch) imaju svoje ime nesumnjuvo od romanskoga Urso, Orso, kako su se u srednjem veku zvale neke vlasteoske i građanske porodice na Cresu, u Trogiru, Dubrovniku, Kotoru i Baru. Takvoga je porekla sigurno i selo Vrsinje (danas Mrcine) u Konavlima. Drugih analogija iz drugih krajeva nema, te smatram da su Vrsi poreklom iz ove oblasti.
Vuknićevo (Juan Wugkhnitsch) prezime je izvedeno iz imena neke žene Vukne. Ovakva ženska imena sastavljena od kratko naglašene osnovne i nastavka na u običaju su danas u Crnoj Gori (Bosna u Vukovu rečniku) i u južnoj Hercegovini (Soknići u Sarajevskom Polju su doseli iz Popova, Jokna u V. Vrčevića). Ali ih je i u prošlosti bilo u tim krajevima, o čemu svedoči prezime starinaca Bosnića u Paštrovićima i imena Bjelna, Božna, Dragna i Mirna u Dubrovniku od 14.-16. veka. Stoga verujem, da je i ovaj Ivan Vuknić poreklom iz ovih krajeva.
Vuksani i Vuksanovići (Vugkhssan Rachutouitsch, — Vugkhossallitsch,— Nigouanouitsch, Rayagkh Vugkhssannouitsch) imaju vrlo neobično ime. T. Maretić1 po Miklošiću piše ga ovako: Влъкъ-с-анъ.Nemam pri ruci Miklošićeva dela, pa ne mogu znati ima li kod slovenskih naroda još ovako složnih imena. Ja sam ne mogu da se setim ovakvoga imena od druge koje osnove. Svakako je ime po svom obliku neobično i moralo je biti ranije retko i ograničeno na užu teritoriju. U Daničića1dolazi samo jedan žički Vlah Влькьсань i jedan vlastelin humskoga kneza Andrije iz god. 1249. Гальць Вльксаникь. Druge historijskse ličnosti ovoga imena ili prezimena su Vuksan Bulatović, vojvoda u Rovcima, predak roda Vuksanovića u bratstvu Drekalovićima u Kučima i predak roda Vuksanovića u bratstvu Ulićima u Riječkoj Nahiji. Ovi zadnji Vuksanovići su poreklom od piperskih Mrka, koji su starinci u Piperima, gde i danas na granici Mrka ima u selu Zavali zemljište Vuksanova Lazina. Izuzevši žičkoga Vlaha Vuksana sve su ove ličnosti iz primorske oblasti. No sem njih ima ih tu još.
1 T. Maretić, Narodna imena i prezimena. Rad 81., p. 139.
U Boci Kotorskoj ima Vuksanovića u hercegnovskom kraju, u Grblju i Spiču. Hercegnovski su starinom od Klobuka u južnoj Hercegovini, a oni drugi su iz Crne Gore. Ali i druge porodice ovoga prezimena, koje žive u Srbiji u Kolubari, Lepenici, Ljubiću i Gor. Dragačevu mora da su poreklom iz Crne Gore i Brda. Njihovo sećanje vodi doduše samo do Drobnjaka, Sjenice, Novog Pazara i u žički i moravički srez. No zna se, da su ovi krajevi etape emigranata iz Crne Gore i Brda. Uzevši sve ove u račun mislim, da neću pogrešiti ako žumberačkim Vuksanima i Vuksanovićima označim Zetu i njenu okolinu zemljom njihova ranijeg boravka.
Grubači (Juan Grubatschitsch, Petter Grubatscheuitsch, Grubatsch Radollitsch;Grubač 23. XIII.) su neosporno iz primorske oblasti. Još u 15. veku se spominje nekoliko Grubača u ovim krajevima u Luštici i Dubrovniku, kod Sandalja i hercega Vlatka. Jedan čovek iz plemena Mataguža u Zeti prezivao se 1468. Grubačevin. I na srednjevekovnim grobnim spomenicima u Hercegovini dolazi ime Grubač. Jednoga Grubačevina spominje fra-Andrija Kačić u Čitluku u donjoj Neretvi.
Današnjega vremena ima Grubačina u Bilenskim Rudinama i u Nevesinju (ovi su iz Rudina). Grubači u Temninu u Srbiji će sigurno biti iz primorske oblasti i ako to oni ne kažu. Jedan Grubač, činovnik, nastanjen sada u Sarajevu, poreklom je iz Cuca u Crnoj Gori. U toponomastici ima spomena na Grubače u Kučima i u nevesinjskom Biogradu. Radi potpunosti spominjem i dvojicu ljudi iz Trogira i Kotora sa imenom Grubacius iz god. 1357. i 1430.
Dančulovići (Miculla-, Rayitsch-, Vrannesch Dantschullouitsch;Dančulović 23. XIII.) su također iz ovih krajeva. I današnjega vremena ima u Boci ljudi, koji se ovako prezivaju. Po tradiciji došli su oni u Boku u 16. veku iz Arbanije, što može značiti Zetu i zetsko primorje. God. 1467. živeo je nekakav Dančul u hercegovačkim Bobanima. Ime je vlaško, pa je i u Marmarošu, u izvornom kraju reke Tise, bilo Vlaha, koji su se zvali ovako.2
Đuraševići (Radossaw-, Khraytschin Jurascheuitsch) po imenu, iz koga je izvedeno njihovo prezime, mogu biti samo iz primorske oblasti. Veliki broj istorijskih ličnosti, današnjih porodica i geografskih objekata u ovoj oblasti, a specijalno u Boci i zapadnoj Crnoj Gori, zovu se ovako. Đuraševini su u 15. veku bili vlastela u Zeti, a ovako se zove i nekoliko porodica današnje Boke. U kučkom Zatrijepču se neke arbanaske porodice zovu Đurašait (Đuraševići). Nekoliko sela i lokaliteta u Kučima, Bratonožićima, Ceklinu i Boci Kotorskoj zovu se imenima izvsdenim od imena Đuraš. Retka su ovakva imsna u drugim krajevima, kao Đuraševac u Rađevini i Đurašići u Babinama u Polimlju. Svakako su ona postala od ljudi doseljenih iz zetsko-bokeških krajeva.

1 Đ. Daničić, Rječnik iz knjiž. starina srp. sv. I., r. 139.
2 Dr. K. Kadlec, Valaši a valašske pravo p. 464.
Đurmani (Dukha Jurmanouitsch) su također odovuda. Nigde na drugom kraju nisam našao ni ljudi, ni geografskih imena, koja bi senala na Đurmane, sem u Spiču u južnoj Boci. Samo mi je poznat jedan Jigtapib kao građanin Senja u hrvatskom primorju god. 1359. Ali uzevši u obzir, da celo naše, i hrvatsko i srpsko, primorje ima mnogo zajedničkoga u imenima i da su žumberački uskoci bili pravoslavne vere ne mogu porodici Žumberčanina Duke Đurmanovića dovoditi poreklo iz hrvatskog, nego iz srpskog primorja. Ni njegovo kršteno ime Duka, koje je južnoga porekla, to ne dopušta.
Žeravicama (Miculla-, Pedkho Scherauitschitsch) na osnovu jedne pesme fra-Andrije Kačina smatram kao staru postojbinu Banjane u današnjoj Crnoj Gori. Kačić veli, da se Grujica Žeravica, junak 17. veka, zvao Sarabaća. Nakićenović1 spominje u Toploj kraj Herceg-Novoga staru, izumrlu, porodicu Šarabaće, za koju veli, da je došla iz Popova sa vladikom Savatijem. I ako se ove dve vesti pobijaju u koliko je u pitanju uža postojbina Žeravica-Šarabaća, one se ipak slažu u tome, da su žumberački Žeravičići iz primorske oblasti i to baš iz južne Hercegovine. Nekoliki geografski objekti u srezovima Bos. Gradiškoj, Derventi i Vlasenicama su bez sumnje dobila svoja imena od doseljenika iz ovoga hercegovačkoga bratstva.
Kokoš (Kokot 23. XIII.), selo u današnjem Žumberku, označava naselje istoimene porodice. Reč kokot u značenju pevca, petla, koroza upotrebljava se gotovo samo u jugozapdnim krajevima,2 dakle u primorskoj oblasti. Porodica sa ovim prezimenom i geografskih imena ima u današnjoj Hercegovini, Boci i Crnoj Gori. Selo Kokoti u Konavlima spominje se 1433. godine.
Kordići (Kordić 22. XIII., Kordići, Kordina Gora 23. XIII.) su sudeći po mnogim znacima također iz ove oblasti. Početkom 18. veka se spominje jedan Kordić kao priložnik crkve sv. Nikole na Pelinskoj Rudini u Grblju. Ovaj je sigurno bio član porodice Kordića, koja danas živi u selu Šišiću u Grblju i za koju se misli, da je davno doselila iz Hercegovine. Isto se ovako zove i jedna muslimanska porodica u Mrkovićima u crnogorskom primorju. Korda je ime.vlaško.3
Lalatović (Zuitkho Lallatouitsch) nosi jedno vrlo retko prezime, koje sam našao spomenuto još samo jedanput na drugom mestu. To je porodica Lalatovića u Ozrinićima, čiji se jedan član spominje u narodnoj pesmi.1 Stoga držim, da je i žumberački Lalatović iz ovoga kraja.
Maršići (Maršić 23. XIII.) se spominju u raznim krajevima i na više načina, kao: Maržići, Maršići, Mažići i Mašići. Prezime je izvedeno od ženskoga imena Marža, koje se nalazi u Pećskom Pomeniku, i kome odgovara muško ime Maržen..Od ovoga je izvedeno prezime Maršenići u doba Nemanjića i, valjda, današnje prezime Marsenići u Vasojevićima. U primorskoj oblasti ima i danas porodica ovoga prezimena, i to Maršići, muslimani, u selu Malom Ostrosu u crnogorskoj Krajini i Mašići ili Mažići u Donjim Mainama u Boci. Egzistovanje muslimana Maršića u Krajini jaka je garancija za veliku starost te porodice u ovom kraju. Stoga i verujem, da su razni drugi Maršivi (selo Maržići u prijepoljskom okrugu, selo Maršić u Lepenici srbijanskoj i selo Mašići u srezu Bos. Gradiškoj) iseljenici iz ove oblasti.
1 Nakićenović, Boka. Naselja IX. r. 444.
2 Akadem. rječnik cb. V. crp. 173.
3 Kadlec, op. cit p. 465. navodi vlaška imena iz Marmaroša i Fogoraša Kodra (Korda) = Codrea.
4 Akadem. rječnik V. p. 892.
Mnogi žumberački uskoci sa imenom Mikula i prezimenom Mikulić (jedanaest ih sa imenom Miculla, sedam sa prezimenom Micullitsch) možda i nisu svi poreklom iz primorske oblasti, ali će ih jedan deo biti otuda. Napred spomenuta dvojica Mikula, Dančulović i Žeravičić, jesu doista. No ima još znakova za egzistenciju ovoga imena i prezimena u primorskoj oblasti. Dva visa u Piperima zovu se Mikulići, Velji i Mali. Sem toga ima i porodica, koje se ovako zovu, u Katunskoj Nahiji u Crnoj Gori i u Boci Kotorskoj. Ali će poneki žumberački Mikula i Mikulić verovatno biti poreklom i iz koga drugoga kraja, jer je ime Mikula vlaško. Tako se zvao jedan Vlah Šišatovac banjske hrisovulje. Koliko je ovo ime bilo rasprostranjeno među Vlasima nije mi poznato. Ovaj osamljeni slučaj među manastirskim Vlasima u srednjevekovnoj Srbiji ne govori u prilog vrlo velike rasprostranjenosti imena.
Pilatovci (Pilatovci 23. XIII.) su vlaško bratstvo srednjega veka, koje se spominje u 15. stoleću u Travuniji u državi Radosava Pavlovina.1 Po narodnoj tradiciji bili su oni neposredni susedi Vlaha Maleševaca.2 Čini se, da su ovo susedsko stanovanje produžavali i njihovi odseljenici. U kraju, odakle su uskočili žumberački uskoci, u Bosan. Grahovu, baš uz samu među glamočkoga sreza ima sada seoska opnina Maleševci. Ilar. Ruvarac po Šafariku spominje jednoga svenenika ili kaluđera Jovana Maleševca, uskoka iz okoline Metljike, dakle iz neposredne blizine Žumberka, koji je 1561. pomagao protestantima pri štampanju crkvenih knjiga u Urahu.3 Po svoj prilici je Jovan Maleševac znao, da u Žumberku ili Metljici ima sveta iz njegova rodnoga kraja od Bilene, pa kako su bratstvene i plemenske veze među Hercegovcima i danas jake, a pre su bile i jače, povuklo ga je srce, da dođe među svoje i da se tu nastani. Zato se vrlo verovatno čini, da je među žumberačkim uskocima bilo i Pilatovana iz Oputne Rudine, koji su u Žumberku osnovali selo, što se danas zovenjihovim imenom.
Žumberčanin Poloja (Polloya Popouitsch)ima vrlo neobično i retko ime. Ono se nalazi još i u Penskom i Kruševskom Pomeniku, ali samo po jedanput. Gde su ti Poloji pomenika živeli ne znam. Ali sam našao u jednome dokumentu iz 1433. godine, koji se odnosi na poslove općine Grblja u Boci, dvojicu Polojevića, oba iz Grblja.4 Radi toga držim, da i oni Poloji pomenika spadaju u Boku ili njenu bližu okolinu, pa o Žumberčaninu Poloju Popoviću mislim, da je poreklom iz tih krajevima.
1 Jireček, Die Wlachen und Maurowlachen.
2 J. Dedijer Hercegovina. Naselja VI. r. 116.-117.
3 J. Ruvarac, Jovan Maleševac als Bücherschreiber und Büchercorrector. Archiv für slav. Phil. 1903. p. 465.
4 Dr. Čremošnik, Kotorski dukali i druge listine. Glasnik Zem. Muzeja. 1922. r. 144.
Predojevići, današnji unijatski stanovnici Žumberka, mogli su također uz svoje susede Maleševce i Pilatovce dospeti u severo-zapadnu Bosnu, a odatle u Žumberak. Ja sam na drugom mestu1 konstatovao doseljavanja susednih porodica i bratstava u severozapadnu Bosnu i produžavanje njihovoga susedskoga boravljenja u novoj domovini. Po narodnoj tradiciji su i Vlasi Predojevini stanovali u kraju, gde Maleševci i Pilatovci.
Strujić (Vugkhdrag Struitsch) ima tako retko prezime, da se sa velikom sigurnošnu može misliti, da je poreklom odonuda, gde se to ime sačuvalo do danas. S obzirom na ovu okolnost verujem, da je žumberački Strujin iz Popova od sela Velje Međe, gde se danas nalazi katoličko naselje Strujiii. Doduše katolička porodica Strujini u selu Stupu u Sarajevskom Polju doselila je pre 70—80 godina od Gor. Vakufa. Ali to naselje može biti jedna mlađa etapa u njihovu selenju iz Hercegovine.
Tudor (Tudor Kneschinitsch) kršteno ime jednoga Žumberčanina, po svojoj formi odaje bokeško ili zetsko poreklo njegova nosioca. Ovakvo ime nose često Vlasi srpskih manastirskih hrisovulja. Ali je toga imena bilo i drugde. U 15. veku je bilo u Baru ljudi, koji su se zvali Tis1eg, Tis1go. Na teritoriji stare Zete i Boke ima geografskih objekata, koji danas nose imena izvedena od ovoga imena, kao Tudoričko Polje i brdo Tudorica u Kopilju u Piperima i selo Tudorovići u Boci. Bilo je doduše i u drugim krajevima ovakvih seoskih imena, kao Tudorče Selo u Toplici u vreme cara Dušana i selo Tudorci između Morave i Kučajne u vreme kneza Lazara. Ali mi se čini verovatnije, da je uz tolike druge Zećane, Bokelje i Travunjane i Tudor Knežinić došao iz tih krajeva.
Heracima (Heragkh Radanouitsch, Millivoy-, Radossaw-, Vugkhossaw-, Stipkho Herakhouitsch) je po svojoj prilici poreklo u južnoj Hercegovini. Doduše i u drugim krajevima ima spomena na ljude ovoga imena i prezimena, no ipak ih je najviše ovde. Tu se nalaze nekolika historijska spomena na njih. Na prvom mestu navodim dva srednjevekovna grobna natpisa; jedan je u selu Deranima na grobu nekoga Heraka, a drugi u Boljunima kod Stoca na grobu Radosava Herakovina. Stara je — iz god. 1405. — i beleška o Heraku (Kerach) Miloševiću iz katuna Maleševaca.3 Bratstvo Herakovići u plemenuNjegušima u Crnoj Gori po tradiciji vodi poreklo također iz Hercegovine od Nikgpića.1 A Hercegovci su starinom i današnji Heraci u Luštici u Boci Kotorskoj. Iz drugih krajeva spominjem Heraka Radonića, ktitora manastira Dobrilovine iz god. 1609. i današnje Herakoviće u valjevskoj Tamnavi, od kojih su jedni iz valjevske Podgorine, a drugi s Mokre Gore u Starom Vlahu. Svakako su ovi tamnavski Heraci iz još veće daljine, a Podgorina i Mokra Gora su samo etape u njihovu selenju.
Šimraci (Radiuoj Schimrakouitsch;Šimraki 22. XIII.) u Žumberku imaju svojih istoimenjaka samo još u Boci u selu Sasovićima kod Herceg-Novog. Doduše narodna im tradicija dovodi poreklo iz Bosne.Ali fra-Andrija Kačić, koji je bio bliži starim vremenima, nego današnji naraštaj, veli, da su „Žimbrakovići" od Zažabja. Ni njegov navod nije pouzdan, jer ga je uzeo iz nekoga popisa vladara i vlastele, koji je popis, s obzirom na podatke, sumnjive vrednosti, kao što su obično sumnjivi i drugi takvi popisi.
1 Moj spomenuti članak u Glasn. Zem. Muz. 1918.
2 Dedijer, or. cit. r. 118.
3 Jireček, Das christliche Element etc. p. 40.
4 Predanje Herakovića, da su poreklom od Zenice u Bosni, pa da su se posle preselili u travnički kraj, a tek odatle došli k Nikšiću, ne čini mi se u celosti verovatno. Sumnjivo je ono njihovo rano boravljenje u Bosni.
Šobatovići (Schubadt Popouitsch;Subatovići 22. XIII.) svojim imenom sećaju na one razne Šobe, Šobine, Šobajiće, Šobadine itd., koji se nalaze po južnoj Hercegovini1 i po Crnoj Gori, te stoga imislim, da su poreklom odnekle iz ovih krajeva, jer u drugim krajevima, izuzevši one, koji su docnije naseljeni pravoslavnim narodom, nema ovakvih imena. Ime zvuči tuđinski i seća na romansko ime Sabatius, koje je bilo u srednjem veku u upotrebi u celom primorju, pa i u Dubrovniku i Ulcinju.2
Kada bi bilo moguće ustanoviti kada je u kome kraju našega naroda bilo koje ime u jačoj upotrebi nego drugde, moglo bi se još kome žumberačkom uskoku naći poreklo u primorskoj oblasti. To senaročito odnosi na ona narodna imena, koja su zajednička i Srbima i Hrvatima i koja su bila u upotrebi u raznim krajevima, ali ne u isto vreme. Svakako će i jedan deo Žumberčana, koji su imali ovakva imena, biti poreklom iz primorske oblasti. Tako n. pr. meni se čini, da su žumberački Radičevići iz Zete.
No i ako nije za sada moguće operisati sa ovakvim imenima, može se, mislim, uzeti kao dosta sigurno, da je i ljudi sa takvim imenima došlo iz primorske oblasti u Žumberak u istoj relativnoj jačini, koja se može konstatovati kod imena pretresenih u ovome članku. Proporcija između onih iz primorske oblasti i onih iz drugih krajeva iznosi od prilike 60: 40, te tako mogu tvrditi, da je većina Žumberčana došla iz primorskih zemalja, koje se pružaju južno od Neretve.
Između ovih dosadanjih 26 imena i prezimena ima jedno, Strujići, koje prema iznesenim podacima pripada čoveku katoličke vere. Sem toga ima još jedno prezime, koje, ako sam ga ispravno pročitao,pripada također čoveku katoličke vere. To je Jurej Wunenatz2. Imajući na umu, da je pisar uskočkoga popisa od 1551. naš glas b, kada stoji na početku reči, stalno beležio pismom i w, mislim, da gornje prezime mogu čitati kao Bunjevac. Poznato je, da se u Lici sadanjega vremena štokavci katoličke vere zovu ovim imenom. Iz ovoga izlazi, da žumberački uskoci nisu bili isključivo pravoslavne vere, kako se obično misli, već da ih je jedan, valjda samo mali, deo bio od početka katoličke vere. Druga, manja grupa žumberačkih imena po toponomastičkim i drugim podacima vodi u krajeve Podrinja, Polimlja i Staroga Vlaha, kao u staru postojbinu nekih žumberačkih uskoka.
Vranješe (u spisku od 1551. ima sedam uskoka, koji se zovu Wrannesch) je teško lokazizovati i odrediti im raniju postojbinu, jer ima veliki broj sela i lokaliteta po Bosni i Srbiji, koji nose njihovo ime. Ali imajući na umu, da su iz polimskih krajeva iselile mnoge porodice i u Bosnu i u Srbiju, sklon sam verovati, da su žumberački Vranješi iz Polimlja. Tu i danas iada znatan broj porodica, koje ovo ime nose kao porodično prezime, a smatraju se autohtonim stanovnicima svoga kraja. I izvorni kraj reke Ljuboviđe u Polimlju zove se Vranješ. Nije neverovatno, da su žumberački Vranješi odovuda i stoga, što je, kako ne se posle videti, bilo još sveta, koji je odavde preko severozapadne Bosne dorpeo u Žumberak. Pa ipak nije svaki Vranješ odavde. Napred je spomenut u primorskoj oblasti Vranješ Dančulovin.
1 Muslimani Avdići u bilećkoj Planoj zvali su se nekada Šobote.
2 Jireček, Die Romanen in den Städten Dalmatiens II. p. 55.
Goleši (Goleši 23. XII.) svojim pluralskim oblikom i tim, što se više puta javljaju kao ime sela, odaju svoj prezimenski karakter i ako mi, izuzevši jedan jedini slučaj,1 nije poznato ni jedno ovakvoime ili prezime. I ako, kako rekoh, ima više sela ovoga imena po raznim krajevima (Ohrid, Polimlje, Romanija, Travnik, Banja Luka) čini mi se, da su žumberački Goleši doneli svoje ime iz polimskih Goleša.
Klisure (Pauli-, Nouagkh Khlissuritsch) kao porodično ime nisam nigde više našao sem u Polimlju u selima Sjeverinu i Košutici, gde se smatraju starincima. Ime Klisura (muško i žensko) i Klisur (muško) dolaze nekoliko puta u Penskom i Kruševskom Pomeniku, koja dva pomenika imaju više, nego drugi, imena iz raških i polimskih krajeva.
Košljaninu ili Kožljaninu (Martin Khoschlanin) teško je odrediti njegovu raniju postojbinu, jer dvostruko čitanje njegova prezimena dozvoljava različite pretpostavke u pogledu njegova porekla.
Ako se spomenuti Martin zvao Košljanin onda može biti poreklom iz Košalja u Azbukovici u Srbiji. No ako se zvao Kožljanin onda mu je ranija postojbina mogla biti u Raškoj (Kožalj, zaselak Mrčkovine u sjeničkom srezu i selo Kožlje u srezu deževskom) ili u sarajevskom kraju (Kožlje u džematu Srednjem). A ne bi bilo nemogune ni da je čak od starosrbijanskoga Skoplja (selo Kožlje u skopskom srezu).
Prelućani (Juanisch-, Radiuoy-, Vuya Prelutschanin) su od Foče. Na starom drumu izmepu Foče i Čajniča ima jedan vis, koji je na specijal. karti obeležen imenom Prelučje. Narod onoga kraja zove ga Preluće. Ovo je jedino ime, koje mi je poznato.
Selaci (Sellagkh Jellitsch, Woganatz-, Paul-, Vrannesch Sellagkhouitsch) su nesumnjivo iz Raške ili Vasojevića. Po Srbiji i Bosni ima mnogo geografskih objekata, kojih su imena izvedena od imena Selak. Vrlo mi se verovatno čini, da su se svi ti Selaci, koji su ostavili tragova u toponomastici Srbije i Bosne, razišli iz raško-vasojevićkoga centra radijalno po ovim zemljama. U Raškoj ima zaselak Selakovac u srezu Deževi. To je najjužnija tačka, koja je sačuvala sećanje na nekoga Selaka. Na drugom kraju, u Vasojevićima, sačuvala je narodna pesma spomen na nekoga Selaka Vasojevića.2 Dalje sam našao u jednom turskom dokumentu iz druge pole 16. veka, da se jedna knežina ili džemat u okolini Skender-Vakufa (srez Kotor-Varoš u Bosni) zvala Knez-Selak Mislim da će to biti današnja Milan-Knežina. U toj knežini je živeo tada knez ili neki drugi bogat i ugledan čovek, po imenu Aranit. Ovo ime, čini mi se, vodi u daleke južne krajeve na srpsko-arbanaškoj etnografskoj granici. Radi potvrde potsećam na arbanaške Aranite, srodnike despotice Anđeline Brankovićke.
1 Akadem. rječnik III. p. 252.
2 Vuk St. Karadžić, Sr. nar. pjesme IV., državno izdanje, ima na str. 17.-21- pesmu Tri sužnja", u kojoj se spominje Vuksan od Rovaca, Liješ od Pipera i Selak Vasojević. Analogno prvoj dvojici kod Selaka ime Vasojević ne znači prezime, nego njegov oblasni ili plemenski naziv.
Sjeverović (Thomasch Siuerouitsch) može biti poreklom iz krajeva, koji leže između Trnova (u sarajevskom srezu u Bosni), Foče, Prijepolja, Moravice, Užica i Rogatice, jer se tu nalazi šest sela, koja nose imena slična ili istovetna sa prezimenom Tomaša Sjeverovića (Sjeverovac, Sjeverovići, Sjeversko, Sjeverin). Druga slična geografska imena dolaze samo sporadično u Kačeru u Srbiji i u dubičkom srezu u Bosni, zato ih i ne uzimam u obzir.
Stijići (Stiić 23. XIII.) su iz Vasojevića, gde ih ima i danas (Stiovići) i odakle su i oni u Gor. i Donjem Dragačevu, koji slave vasojevićku krsnu slavu Sv. Aleksandra.
Taraši (Taraši 23. XIII.) negde sam, samo se ne senam gde, našao, da se u jednom delu Srbije zovu Tarašima oni ljudi, koji su se doselili od reke Tare. Ali žumberački Taraši mogu biti poreklom i iz primorske oblasti. U selu Slavogostinima u Hercegovačkoj Šumi ima jedna starinačka porodica, koja se preziva Taraš. Za Hercegovačko poreklo žumberačkih Taraša ima još indicija. U hercegovačkom selu Boljunima je sahranjen neki Bogavac Tarah Boljunovin.1 U Gatačkoj Površi u Hercegovini ima selo Tarajin Do, nazvano, po tradiciji, imenom porodice nekoga Staniše Taraje. Od gatačkih Taraja bi mogli biti Taraili u selu Goloj Glavici u Hercegovačkoj Šumi, koji znaju da su se doselili iz Gacka.3 Meni se čini, da su imena Taraja i Tarailo prvobitno glasila Tarahija i Tarahilo.4 U ovakvom obliku bi imali neke veze sa Tarahom Boljunovinem i žumberačkim Tarašima. Nekoliko žumberačkih imena i prezimena ne mogu fiksirati u određene krajeve. Ali je sigurno, da ne poteču iz severozapadne Bosne, nego iz dalekih jugoistočnih krajeva. Među njima ima neosporno vlaških imena, koja su bila rasprostranjena ne samo po Balkanskom Poluostrvu, nego i po istočnim krajevima Ugarske, u Fogarašu i Marmarošu.
Ovo su ta imena:
Badovinci (Vrannesch-, Alexa-, Nouagkh-, Vugkhossaw Wadowinatz, Badovinec. Gornji-, Dolnji Badovinci 23. XIII.) imaju vlaško ime. Dečanska i arhanđelovska hrisovulja imaju među Vlasima mnogo ljudi, koji se zovu ovako, a banjska samo dvojicu. U hrisovuljama se oni zovu Baldovin. Među kotorskom vlastelom u 13. i 14. veku, naročito u porodici Drago, česti su Balduini. I dubrovački knez od 1328. god. zove se Baldovin, a tako se isto zove god. 1333. i kaznac srpskog kralja. I ako vrlo retko, isto su ime imali i meropsi srpske srednjevekovne države, kao onaj Baldovin u selu Prekom Lugu u dečanskom vlastelinstvu. U toponomastici je ime dosta retko. Poznato mi je samo ime sela Balduenci u općini Brodu sreza Morihova u bitoljskom kraju, selo Badovinci u Mačvi i selo Badovine u općini Mioču u višegradskom srezu u Bosni.
1 Lj. Stojanović, Stari srp. zapisi i natpisi š. oroJ zzoo.
2 Dedijer, or. sI r. 202.
3 Obren Đurić-Kozić, Šuma, Površ i Zupci, Naselja II. r. 1175.
4 U bosanskoj statistici se Tarajin Do zove Tarahin. Sem toga ima u blizini Hercegovačke Šume u općini Bobanima naselje Tarašica. Uzgred napominjem, da Taraš u Slavogostićimaa i Taraili u Goloj Glavnci slave isto krsno ime, sv. Đurđa.
Glavnici (Vugkhaschin Glaunigkhouitscli, Radin Glaunigkh) nisu nigde ostavili tragova svoje egzistencije sem u imenu sela Glavnika u labskom srezu na Kosovu.
Dučići (Rikća Jštpapoštbsć; Oiaa 23. XIII.) su stekli svoje prezime po vrlo rasprostranjenom imenu Duka, koje se u srpskim krajevima javlja u poznom srednjem veku. Ime je u običaju u 14. veku u Skadru i Drivastu. Jedan Vlah Đuraševac dečanske hrisovulje preziva se Dučin. Selo Dučina u srezu kosmajskom u Srbiji zove se 1395. god. Dučino. Poznijih vremena je Duka vrlo često muško ime u Boci Kotorskoj. Ali se i po drugim krajevima u toponomastici nalazi imena, koja sećaju na Duku. Stoga nije moguće žumberačke Dučiće fiksirati u jedan kraj. Za Duku Đurmanovića je već napred rečeno, da je poreklom iz primorske oblasti.
Kojčin (Khoytschin) je vrlo retko ime, pa ono malo primera ne dozvoljava sigurno lokalizovanje u jedan kraj ili oblast. Iz prošlosti mi je poznat jedan Kojčin iz sela Vodnog u okolini manastira Dobrilovine na Tari. U današnje vreme živi porodica Kojčinović u Skop. Crnoj Gori i porodica Kojčini u Vlasini. Selo Kojčinovac u opć. Janji u srezu Bijeljini u Bosni svakako će biti docnijeg postanka.
Oliveroviće (Dragitsch-, Dragoll-, Vugkhdrag Olliuerouitsch) nije moguće sigurno lokalizovati na osnovu njihova imena. Na osnovu historijskih imena (Oliver, muško ime kod Spljeta 1080. i u Zadru 1209. god.; Oliver, veliki vlastelin cara Dušana; Olliuerius Dermanovich Vlacus regis Bossine; Pokrajac Oliverović, vlastelin vojvode Sandalja; Oliver, prezviter u dohvatu crkve Gračanice oko 1530. god.) žumberački Oliverovići mogu biti poreklom iz raznih krajava. Nije ništa bolje ni sa toponomastičkim podacima (Liverovo Polje u Gor. Tupanju u Banjanima; Liverovići, selo u Nikšićkoj Župi; Aliverovići, selo u opć. Hrasno u srezu sjeničkom u Raškoj.
Romanović (Nouagkh Romanouitsch) je svakako odnekle s juga. Roman kao vlaško ime dolazi u arhanđelovskoj hrisovulji i među Vlasima u Fogarašu i Marmarošu. Ali se i jedan meropah u selu Bohorićima u dečanskom vlastelinstvu zove tako. Sela, izvedenih od ovoga imena, ima u Vlasini i Masurici u Srbiji i u Bosni u srezovima Foči, Zvorniku, Prijedoru i Gradiškoj. Bosanska sela su bez sumnje dobila imena po ljudima iz južnih krajeva.
Ime (Skorosav Skhorossaw Abrennouitsch, — Vugkhdragouitsch, — Radossallitsch) i prezime Skorojević (Juanisch Schoroicuitsch) su valjda vlaškoga porekla. Nekolika Vlaha žičke, banjske i dečanske hrisovulje imaju slična imena (Skoromir, Skoriša, Skorota, Skorovoj). U Kruševskom Pomeniku dolazi ime Skorosav četiri puta, ali se ne zna u kome kraju.
I Sekulići (Sekhulla Preradouitsch; 23. XII.) takvo jedno ime, koje se ne može nigde fiksirati, jer je i u toponomastici i kao prezime sadanjih porodica vrlo rašireno. Sem toga ono se u prošlosti pojavljuje dockan. Nema ga među manastirskim Vlasima, a ni inače ga nema pre 16. stoleća. Izuzetak je Tvrtko Sekulović, djak bosanskoga kralja Tome. Ali se na osnovu toponomastičkih podataka i prezimena može tvrditi, da su žumberačke Sekule i Sekulići iz srpskih krajeva, počevši od mora pa preko Crne Gore, Polimlja i Ibra do u Vranjsku Pčinju.
Žumberački vojvoda Resan Šišmanović bi mogao biti poreklom odnekle iz severnoga dela Stare Srbije. Stari spomenici dosta retko spominju Šišmane, ali su ti retki spomeni skoncentrisani u ovaj kraj. Ovako se zove jedan Vlah Guncat arhanđelovske hrisovulje i jedan meropah u selu Strelcu u dečanskom vlastelinstvu. I onaj Šišman Botin od Jeleča, djak Alibega Vlahovina u god. 1470. mislim da je od starosrbijanskog Jeleča. I današnja toponomastika ovoga kraja čuva senanje na Šišmana (Šišmanovci u bivšem kadiluku Giljane i Šišmanovo u đakovičkom kraju).
Pri svršetku članka, makar i ne spadalo ovamo, navešću nekoliko reči o imenima dvaju sela u hrvatskom Pokuplju.
Krivoglavci (Krivoglavze 23. XII.) su selo na levoj obali Kupe, a na jugozapadnoj strani od Metljike. Po pluralskom obliku reči se vidi, da je prvobitno bila prezime neke porodice, koja je tu živela.Samo sam još na jednom mestu našao isto ime, i to u sarajevskom srezu u Bosni. Tu, kraj reke Bosne, za 10—12 k1t. daleko od Sarajeva ima selo Krivoglavci, koje smatram maticom pokupskih Krivoglavaca.1
Pribanjci (Pribanjci 22. HJ.) su selo na desnoj strani Kupe, znatno dalje uz vodu od Krivoglavaca. Po imenu se vidi, da su ljudi, po kojima se selo nazvalo, došli iz nekoga mesta Pribanja ili Pribnja.
Sem sela Pribnja u Trebeviću kod Sarajeva ja ne znam nikakvoga drugoga geografskoga objekta istoga imena. Stoga i verujem, da su pokupske Pribanjce osnovali došljaci iz sarajevskoga Pribnja.
U beleškama ispod teksta naveo sam većinu literature, koju sam upotrebio za ovaj članak. Ali sam se sem toga poslužio i ovim delima: M. A. Vujičić, Rečnik mesta u oslobođenoj oblasti St. Srbije; S. M. Koturović, Rečnik mesta u Kraljevini Srbiji; 5. S. Gopčević, Alt-Serbien und Macedonien; Smičiklas, Diplomatski zbornik kralj. Hrv. Slav. i Dalmacije; S. Novaković, Srpski pomenici XV.—XVIII. veka u Glasn. srp. uč. društva 42.; sve sveske Naselja srp. zemalja; jedan imenik i statistika Bosne i Hercegovine (štampano, a nepušteno u promet).
Pri ovome poslu mi je na više mesta pomogao bibliotekar sarajevskoga muzeja g. dr. Vaso Ruvarac, na čemu mu svesrdno zahvaljujem.
Vladislav Skarić
1 U bivšem kadiluku Peći u starosrbijanskoj Metohiji ima selo Krivoglave. Da nisu i sarajevski Krivoglavci otuda?
pdfVladislav Skarić - Odakle su žumberački uskoci?
HISTORIJA UNIJAĆENjA SRBA U ŽUMBERKU
Ali tada je dao sredinom 18-tog vijeka Karlovački zapovjedajući general, Leopold barun Šercer (von Scherzer), objaviti po svom žumberačkom zapovjedniku, pukovniku Johannu Penczingeru, u žumberačkom području pismom od 24-tog novembra 1750. (od kuće do kuće" da se „od današnjeg dana pa do daljnjega da ni jedan oficir niti podređeni vojnik ili graničar, po pod prijetnjom najteže odgovornosti i kazne ne smije usuditi da bi krio i jednog monaha („kaluđera") ma bilo odkuda taj došao, u svojoj kući a pogotovo da nipošto ne dozvoli da bi takav vršio bilo kakvu duhovnu funkciju ni među narodom ni kod žumberačkog bataljona, nego, ako bi tako neki došao u ovaj kraj da ga mora odmah danju ili noću sprovesti, pa čak i kad bi imao i doэvolu dekretom Visokog gospodina generala Šercera, ili neki drugi dokument, da se na to ne obaziru, nego ga treba zadržati i odmah ga poslati k meni".
********
Neće biti zabune, ako se promjena mišljenja baruna Šercera prema srpskim monasima pripiše uticaju onih gledišta, koja su prevladala kod vlasti u Hrvatskoj i Slavoniji i koja je bez sumnje još i pojačavao svojim savjetima pounijaćeni biskup pribički Gabriel Palković; no, da bi se u dovoljnoj mjeri mogao ocjeniti taj uticaj, potrebno je pobliže razmotriti istoriju unijatske biskupije u Pribiću, koja je bila osnovana putem sile. Već smo spomenuli biskupa Zorčića iz manastira Marče, koji se je dao pounijatiti. Taj manastir spada među najranija naselja srpskog naroda u ponovno osvojenoj Slavoniji. Naime pod carem Maksimilianom drugim, došlo je godine 1572. nekoliko monaha iz manastira Rmnja, u Bosni, sa nešto Srba preko Save, te su se naselili sa dozvolom u zapuštenom ranijem području Varaždinskog generalata pokraj gore Kalnik; prije toga protjerali su Turke i Tatare iz tog kraja, kao i iz područja „Ceniza", te zauzeli „Željezna vrata" (klanac između Križevaca prema Varaždinu).
Car Maksimilian drugi., i njegov naslednik Rudolf drugi, (1582) podjelili su im značajne privilegije, na osnovu kojih je godine 1600., pod vođstvom Vukovića i Pijasonića (također „Beašinović") mnogo hiljada Srba prešlo ovamo iz Bosne i Makedonije: među njima nalazio se i mitropolit Gabrilo zajedno sa većim brojem (Čaplović ih cijeni na 70) monaha (kaluđera).
*********
Po prvi put može se među vladikama u Marči dokazati kontinuitet „grčko-istočnih" vladika srpske nacionalnosti s ove strane Save; Marča je sve do dolaska patrijarha Čarnojevića 1690., predstavljala crkveno središte nepounijaćenih Srba. S tog razloga obratili su i protivnici pravoslavlja svoju pažnju uglavnom ovoj eparhiji. Konačno im se posrećilo da je istrgnu iz krila srpske pravoslavne crkve. Osmi vladika u Marči Pavao Zorčić prihvatio je uniju zbog lične koristi. Bio je imenovan „svidničkim" biskupom i vikarom zagrebačke biskupije i dobio je kao nagradu fiskalnu kuriju Zrinjskih-Pribić, po čemu ovi pounijaćeni biskupi kadkada nose i tu titulu. Srpskom su narodu lažno posvjedočili da je Zorčić bio posvećen kao pravoslavii u Moskvi. Kad je srpski narod doэnao istinu, protjerao je biskupa oružjem. Njegov nasljednik Isaija Popović morao se izjasniti pred narodom, da nije pounijaćen; patrijarh Čarnojević ispitao njegovu pravoslavnu ispravnost i potvrdio ga za vladiku. Isto tako ni slijedeći vladika marčanski nije pristao uz uniju. Međutim, Grigorije Jugović otvoreno je zagovarao unijaćenje. On se dao posvetiti u Rimu i izazvao je svojom gorljivom provatikanskom politikom ustanak u godini 1718. Nije bio manje vredan u svojoj naklonosti prema unijaćenju ni biskup Rafailo Marković, izabran godine 1727., on je i sebe proglasio i svoj narod, prilikom svog imenovanja za biskupa, za unijate, te se je poslužio i silom, ne bi li i ostale sveštenike naterao da slijede njegov put. Tada je otvoreno izbilo narodno nezadovoljstvo. Dverski ratni savjet poduzeo je putem generala Gallera da se prebroje pristalice unije, a pri tome se pokazalo, da u čitavom (Varaždinskom) generalatu nema ni jednog pounijaćenog vjernika.
Nimalo se nije prezalo od toga, da se unija širi nasilno; pravoslavii sveštenici bili su proganjani i zlostavljani, te su ih po nalogu biskupa koji su prihvatili uniju okivali u gvožđe i bacalo u tamnice; gdje je najveći dio njih izgubio život od gladi i tuge. Uz jezuite, pokazali su se glavnim pobornicima unije i pojedini austrijski generali. Među njima se naročito istine general Benvenuto grof Petaci (Petazzi). Poticao je iz stare tršćanske plemićke familije, koja od godine 1632. nosi ime grofova. Petaci je bio vatreni pristalica katoličke crkve i usled toga je uživao veliki ugled kod katoličkog klera a isto tako i kod onih državnika, koji su djelili njegove poglede (kao npr. tajni dvorski sekretar Marije Terezije, baron Koch). Baron Bartnštajn (Bartenstein) ubraja ga među one „opasne ljude koji su u stanju da zloupotrebe silu, protiv svih pravila". Naziva ga čovjekom, koji se „nije dao odvratiti od toga da srpskom narodu učini nepravdu, te da je na kraju dao objaviti takav proglas, koji je po sadržaju nespojiv s privilegijama"; koji se je svaki puta oglušio na tolerantne zakone, kad god bi oni bili povoljni za pravoslavie. Petaci je često dosađivao dvoru nastojeći odstraniti utjecaj poštenih carskih činovnika, koji se nisu slagali s njegovim postupcima i koji su štavše dokazali da su njegovi navodi lažni i proturječni. A takvo mišljenje o opasnoj naravi grofa Petacija, iznio je i Bartnštajn ne samo u svom pismu upućenom prestolonasljedniku Jozefu; to svoje mišljenje ponovio je i svojim pismom koje je predano 17-og oktobra 1765. carici—kraljici. U njemu se direktno suprostavio mišljenju većine tadašnjih austrijskih državnika, a pogotovo Ugarskoj državnoj kancelariji, gde se odobravalo Petacijevim postupcima; tako se i Bartnštajnov nasljednik u predsjedništvu Ilirskog dvorskog izaslanstva, baron Koller, u jednom pismu carici od 12-og novembra 1769. našao za potrebno da istakne „izuzetnu hrišćansku principijelnost" grofa Petacija, zbog koje je morao otrpeti „mnogo neugodnih ogovaranja"; on je, po Kolleru navodno „bio siguran" u svoje sudove, jer bi se — „po ranije prihvaćenom prijedlogu, koji je on dozvolio karlovačkom pravoslavnom vladici ulaz u žumberačko područje — sada šizma proširila uz neprocenljiv gubitak mnogo hiljada duša."
Ovaj netolerantni katolički general organizovao je uz pomoć pounijaćenih biskupa, okrutno proganjanje; pravoslavni sveštenici bili su, po Petacijevoj zapovjedi,zlostavljani i zatvarani u tamnice, gdje su morali proći sve strahote mučenja.
Molba mitropolita Pavla Nenadovića Njenom veličanstvu (1758. 15. decembar)
Vaše carsko i kraljevsko apostolsko veličanstvo neka mi najmilostivije dozvoli da iznesem Vašem carskom kraljevskom veličanstvu s najdubljim strahopoštovanjem ono, što mi je pisao moj karlovački vladika Danilo Jakšić, pod veliko A i B — žalba pravoslavnih (graeci pop uniti Ritus) vojnika Karlovačkog generalata iz Žumberka, koji se žale da su ih počeli od 1750. ometati da slobodno žive u svojoj pravoslavnoj vjeri i zabranjivati njihovim sveštenicima, da žive i djeluju u Žumberku. U žalbi se podobno naglašava činjenica da ima tome više od dvije stotine godina kako su se doselili u ovaj kraj i da su do 1750. uživali potpunu vjersku slobodu. Dokaz dodat pod B — u žalbi Žumberčana, da su u Žumberku službu Božju uvijek obavljali pravoslavii sveštenici nad svojim vjernicima, a kad bi neki od domaćih sveštenika bio slobodan, onda bi došao neko iz manastira Gomirje. Zapovjest koju je izdala Komanda u Karlovcu 24. novembra 1750. doslovce glasi: „Cilj ove zabrane je zaštita unijata, koje pravoslavii sveštenici ni na samrti ne ostavljaju na miru, već ih sile da pređu u „grčku vjeru". Međutim, onaj koji je izdao tu zapovjest izdaje se sasvim jasno, da je pristalica unije, a to ne dolikuje njemu koji nije misionar nego vojnik. C — Pravoslavii sveštenici u Žumberku izloženi su stalnom pritisku da se pounijate, a pošto oni to odbijaju onda ih ponižavaju i zlostavljaju. Monasima iz manastira Gomirje brani se pristup u Žumberak, premda bi oni mogli pokazati isprave E — Generalske komande koja im dozvoljava Slobodan pristup u Žumberak i to u svakom slučaju, kad zatreba. Prema privilegijama iz godine 1706. priznato im je i pravo da tamo skupljaju milostinju.
Pa ipak, najpravednija Monarhinjo! Privilegije koje su Vaši slavni preci dodijelili Vašoj vjernoj i najposlušnijoj Ilirskoj naciji, i koje je Vaše carsko kraljevsko visočanstvo više puta najmilostivije potvrdilo a naročito paragraf koji mojim vjernicima dozvoljavaju punu vjersku slobodu i gdje stoji zapisano: »Archieppus et per eum constituti Eppi... bis in civitatibus et villis Rascianos Sacerdotes subordinandi«.
Povrh toga Vaše carsko i kraljevsko veličanstvo nam je dalo uvjerenje čestim najmilostivijim dekretima,
u kojima se kaže da se nad Srbima neće vršiti nikakvo vjersko nasilje, odnosno, da se neće prisiljavati na pounijaćenje. Naredba, međutim, izneta pod C — i zabrana sveštenicima moje crkve da posjećuje svoje vjernike u Žumberku, stoje u potpunoj suprotnosti sa Vašom voljom i mišljenjem, a dokumenta B, D, E, F to jasno potvrđuju i dokazuju. Prilog B — nedvosmisleno govori, da se srpska pravoslavna crkva ne upliće, kako neki tvrde, u unijatske stvari. Jedino što Srbi žele jeste, da po svaku cijenu sačuvaju svoju vjeru.
Kad je Vašem carskom kraljevskom veličanstvu stigla moja najposlušnija i najponiznija molba, u vezi ukidanja zaorane pod C — a koja je i sada na snazi, omogućilo bi karlovačkom vladici, da postavlja sveštenike u Žumberak, koji bi se brinuli za vjerski život žumberačke djece, a vladici, da se odmah dozvoli da vrši crkveno pravosuđe, koje mu na osnovu datih privilegija i pripada. Ukoliko bi ovdje neko htio prigovoriti kako bi se ovim navodno mogla učiniti šteta interesima unijatske crkve, u tom slučaju neka Vaše carsko i kraljevsko veličanstvo najmilostivije odredi, na osnovu cottus Bihariensis, nepristrasnu komisiju koja bi na licu mjesta izvršila popis, u kojoj bi mogao biti prisutan ja ili onaj kome bi dao moju punomoć. Time bi se konačno uspostavio mir, koji bi bio od najveće koristi za državu i za one koji služe Vašem carskom i kraljevskom veličanstvu.
Vaš najodaniji Paulus Nenadovich m. p. Erztzbischof und Metropolita
(Original u arhivu Kraljevske dvorske kancelarije, ilirski spisi iz godine 1769. br. 247.)
Kopija jedne pismene molbe, koju su žumberački pravoslavci predali karlovačkom vladici Danilu Jakšiću (Plaški, 1759. 5. avgust)
Preuzvišenom i milostivom vladici!
Više od dvije stotine godina je proteklo kako su naši preci stigli iz Turske u ove krajeve i tako došli pod najvišu zaštitu austrijskog Dvora, nastanivši se ne samo u Žumberak, nego su poslužili kao primjer velikom broju svoje pravoslavie braće, koji su se poveli njihovim primjerom, te se tako mnogi Srbi iz Turske preselili u Gomirje, Vrbovsko, Moravice, Drežnice, Otočac, Plaško, Tržić, Brinje, Brlog, Beljak i u više drugih sela.
Pošto su naši preci, bili prvi koji su se nastanili u Žumberak, gdje su odmah podigli svoje crkve, u kojima su služili naši sveštenici, dotle su Srbi koji su kasnije prešli iz Turske u ove krajeve, u prvo vrijeme bili i bez crkve i bez sveštenika, te su im naši žumberački sveštenici vršili bogosluženje. Bremenom su i ti Srbi posvuda podigli crkve, dobili vlastite sveštenike, pa im onda više nisu bili potrebni sveštenici iz našeg Žumberka. Sada se situacija izmjenila, odnosno, kad nam u našem Žumberku nedostaje domaći sveštenik, dolaze nam sveštenici iz tih mjesta, naročito iz manastira Gomirje. Zahvaljujući ovakvoj pomoći naša se vjera održala u potpunosti, sve do 1750, kada su u kratkom vremenskom razdoblju umrli, jedan za drugim, dva sveštenika naše vjere po imenu Marko i Teodor, obojica prezimena Hruščević. Poslije njihove smrti ostala su kod nas dva svešteika iz manastira Gomirje, Gavrilo Musulin i Makarije Višnjić, koji su već i ranije obavljali crkvene poslove za vrijeme bolesti prve dvojice. U tome nije bilo ničeg neobičnog jer to se događalo više puta i ranije, da nam, u nedostatku našeg sveštenika, pošalju nekog iz manastira Gomirje, koji su vršili svoje dužnosti na najbolji način, No, sada su ih odmah otjerali, kao što se to dovoljno jasno vidi iz priloženog spisa od 24. septembra 1750. Umjesto njih, međutim, poslali su nam druge sveštenike, koji nisu naše vjere i ti nas stranci sada prisiljavaju, prigodom ispovjesti i vjenčanja, da se moramo zakleti na vjernost rimokatoličkoj crkvi i da priznamo papu kao vrhovnog crkvenog poglavara, koji stoji iznad naših. Mi sada vidimo, da se nad nama vrši otvoreno, Hajgope vjersko nasilje i to od strane sadašnjih sveštenika, koji otvoreno nastupaju protiv naše vjere i Istočnjačke crkve. U toj svojoj nepoštenoj raboti, ti stranci idu čak tako daleko, da pokušavaju nas Žumberčane odvratiti od vjere naših predaka, odnosno od nas samih. Oni, međutim, zaboravljaju da je naša vjernost pravoslavnoj crkvi čvrsta i nesalomlji-va i da smo spremni da u vjeri naših predaka i dalje živimo i umremo, bez obzira na sve moguće prepreke koje bi nas na našem putu mogle zadesiti. Ostajući odani svojoj vjeri nikako ne znači, da mi imamo nešto protiv onih koji žele biti sinovi rimo-katoličke crkve, odnosno, da priznaju papu kao vrhovnog crkvenog poglavara i da su pristalice unije.
Mi želimo samo toliko, da najposlušnije zamolimo Vaše visoko dostojanstvo, koje kao vladika uživate, da prenesete Njegovoj ekselenciji, našem mitropolitu ovu našu bijedu i vjersko nasilje, koje se nad nama vrši, kako bi Njegova ekselencija naš mitropolit nas sirote Žumberčane, koji nismo unijati, mogao preporučiti milosti Njenog carskog i kraljevskog veličanstva i najponiznije moliti, kako Najuzvišenija ne bi dozvolila, da nas, sirote, ne prisiljavaju da se pounijatimo, te da nas ne odvraćaju od naše crkve i vjere, nego da nas puste da u miru živimo u našoj vjeri, da se našim vjernicima daju sveštenici kakve smo imali sve do 24. septemvra 1750., te da bi mogli živjeti i umrijeti u toj našoj vjeri, kao dovjeka vjerni podanici Njenog carskog i kraljevskog veličanstva.
No mi nemamo ništa protiv onih koji su unijati ili koji hoće dobrovoljno postati unijatima, odnosno, mi ne govorimo u ime unijata, nego samu u naše ime, koji nismo unijati, te ubogi očekujemo pomoć Božju i milost Njenog carskog i kraljevskog veličanstva.
Ovo zagovaraju svi stanovnici Žumberka, koji su pravoslavie vjere, koji nisu unijati, i oni koji jesu i koji nisu potpisani.
Na kraju dolazi trideset i jedan svojeručni potpis, među kojima jedan vodnik, a ostali vjerovatno obični graničari.
Johan Hajnrih Šviker
HISTORIJA UNIJAĆENjA SRBA U ŽUMBERKU
Izd. Kuća „Kalenić", Kragujevac
zum.crNa nekadašnjem grudobranu Evrope od Osmanlija, uz reku Kupu, danas živi samo 280 Srba. Potomci uskoka samo u četiri sela. Srpski se gotovo i ne čuje. Ćirilica nestala, na latinici i spomenici BELA Krajina, najjužniji delo Slovenije uz reku Kupu, je i najseverozapadnije ostrvo srpskog jezika, glasi često ponavljana fraza. U stvarnosti, srpski jezik se danas veoma retko čuje u poslednja četiri sela u kojima žive potomci srpskih uskoka: Bojancima, Marindolu, Milićima i Paunovićima. U ostalim selima nekadašnjeg grudobrana Evrope pred Osmanlijama, danas žive pounijaćeni i pokatoličeni Srbi koji govore samo slovenački.
- Statistički se još 280 ljudi u Beloj Krajini izjašnjavaju kao Srbi, ali osim nekoliko najstarijih žitelja, srpski više niko ne govori. Sela su gotovo pusta. Potomci srpskih Krajišnika koji su čuvali Habzburško carstvo od Turaka, tokom pet vekova su uspeli da sačuvaju jezik i identitet, pa sve do kraja Drugog svetskog rata. Tek u SFRJ oni su ga izgubili. Danas kažu da im je dovoljno da budu lojalni građani Slovenije. Srbi u Beloj Krajini su virtuelni – kaže istoričar Borisav Čeliković, koji je krajem 2012. obišao poslednja srpska sela Bele Krajine.
zumbSrbi su uspešno čuvali svoj identitet sve do Drugog svetskog rata, jer su imali osnovnu školu i učitelja, koji je obično dolazio iz Srbije. Crkva je vekovima bila ne samo hram pravoslavne vere, već i čuvar svesti o srpskom identitetu. Posle 1945. sve se promenilo, iako su Srbi u Beloj Krajini ratovali na strani komunista.
- Oni su se tokom Drugog svetskog rata po borbenosti pokazali kao pravi naslednici uskoka. Međutim, prihvatanjem partizanskog pokreta doveli su na vlast komunizam koji im je posle rata ukinuo školu na srpskom, navodno jer nije bilo dovoljno đaka, iako je tada je u Beloj Krajini živelo nekoliko hiljada Srba. Lokalnog paroha su imali do pedesetih, a onda je određeno da je za njih bude nadležan sveštenik iz Srpskih Moravica u Hrvatskoj, koji je dolazio samo ponekad. Ekonomske migracije u gradove samo su doprinele ubrzanoj asimilaciji Srba – kaže Čeliković.
Po popisu pre Drugog svetskog rata u Sloveniji je bilo više od 7.000 Srba, a od toga je najveći broj bio u Beloj krajini. Već 1967. etnolog Milenko S. Filipović beleži da ih ima tek 500-600 i da se sklapaju mešoviti brakovi, što je do tada bilo nezamislivo.
- Srpski prvoslavni identitet je čuvan i tako što se ženilo i udavalo iz drugih krajiških krajeva, neveste i mladoženje dolazili su sa Korduna, Banije, iz Like, Dalmacije – navodi Čeliković. Ipak, on naglašava da se ne može sva odgovornost za asimilaciju prebaciti na komunističku Jugoslaviju. Rasrbljavanje cele Vojne krajine počelo je mnogo ranije, zajedno s padom moći Osmanske imperije. Habzburzi su od početka 16. veka pozivali i nudili privilegije onima koji su bili spremni da brane granice carstva pred nadirućim Turcima. U tom pojasu zemlje, gde rat nikad nije prestajao, imali su smelosti da žive samo Srbi graničari, krajišnici. Neki su bili starosedeoci, a neki su se doseljavali iz srpskih krajeva od Skadra do Zadra, privučeni privilegijom statusa slobodnih ljudi, sa lokalnom samoupravom pod srpskim vojvodama i sa crkvom koja je čuvala nacionalni identitet.
zumb.crPrema do sada poznatim austrijskim dokumentima, oko 1530. na ratom spaljene i puste zemlje oko Žumberačkih planina, u današnjojst.sopm Hrvatskoj, a zatim i susedne Bele Krajine, u današnjoj Sloveniji, došao je prvi talas srpskih uskoka iz Stare Srbije, a zatim je usledilo još nekoliko iz Bosne i Dalmacije.
Austrijski carevi su štitili srpske privilegije i veru dok su im Srbi bili potrebni za ratovanje. Najveći pritisak dolazio je iz Katoličke crkve koja je insistirala kod Habzburga da "grčkoistočne šizmatike" prisili da se vrate "pravoj rimskoj crkvi" ili bar da joj plaćaju danak. Već u doba Marije Terezije ograničavaju se prava krajišnicima i nameće se unijaćenje. Pretapanje Srba u druge narode postaje sve intenzivnije, a od 1881. kad je Vojna krajina ukinuta počinje tragedija nekadašnjih graničara hrišćanske Evrope. Oni ostaju bez državnih plata, na škrtom zemljištu koje ne može da ishrani mnogo gladnih usta, okruženi verski netrpeljivom sredinom koja ih naziva "vlasi", što je pogrdan naziv za "divlje gorštake" koji "žderu živo meso". Počelo je masovno iseljavanje, a oni koji su ostali bili su pred izazovom da se odreknu vere i nacije, ili da trpe izolaciju.
- Srpska pravoslavna crkva je čuvala nacionalni identitet i predanje o srednjovekovnoj Srbiji. Gde je ona potiskivana, nestajali su i Srbi. Prihvatanje katoličanstva, ili unije, dovodilo je do potpune promene identiteta, grkokatolici i katolici u Sloveniji postajali su Slovenci. Unijatstvo je promenilo identitet stanovništva Žumberka o kome hroničari u17. veku navode da je srpsko, istog porekla kao ono u Beloj Krajini. Početkom 20. veka na pitanje jednog etnologa kome narodu pripadaju oni kažu"valjda smo Srbi". U četiri sela Bele Krajine srpski identitet sačuvan je sve do polovine 20. veka. Danas sam pronašao samo nekoliko staraca koji se osećaju kao Srbi i govore čist srpski, na način kako se govori u istočnoj Hercegovini – kaže Čeliković.
On navodi da je crkva u Bojancima živa samo zahvaljujući starini Zdravku Vukčeviću koji je predsednik crkvene opštine, zvonar izumb3 najčešće jedini vernik koji stoji pred sveštenikom kad ovaj dođe o velikim praznicima. Na uskoke iz starina podsećaju samo još stari vezeni peškiri u crkvi s likom Svetog Georgija i điriličnim pismenima:
Na grobovima koje potomci podižu svojim starima su latinična slova, kao i na tabli ktitora koji su obnovili crkvu. Vučković je podigao je sebi grob za života, s latiničnim natpisom. Na pitanje zašto nije stavio ćirilična slova objasnio mi je da niko ne bi znao da pročita njegovo ime, jer mladi ne uče ćirilicu.
GLASALI ZA NEZAVISNOST
POČETKOM devedestih, Srbi Bele Krajine masovno su glasali za nezavisnu Sloveniju da bi sebe poštedeli problema i gubitka posla, ali ni to ih nije poštedelo političkih manipulacija.
Kako je kasnije priznao tadašnji slovenački ministar policije, Srbi iz Bele Krajine su potomci uskoka, a"krv nije voda", pa je žitelji četiri sela stavio pod poseban nadzor. Pojavilo se i misteriozno pismo u kome se objavljivalo osnivanje srpske autonomije, koje je na šačicu Srba iz Bele Krajine navuklo bes slovenačkog javnog mnjenja. Kasnije se ispostavilo da je pismo falsifikat.
BEG OD IDENTITETA
spomMLADI potomci uskoka beže od svog srpskog identiteta posebno od devedestih, kad su Srbi predstavljani u tamnijim spom.cirnijansama od crnog đavola.
Posle otcepljenja, slovenačko rukovodstvo predlagalo je čak da se duž granice napravi niz bunkera prema "divljem Balkanu", nalik onima u Albaniji Envera Hodže.
U isto vreme, u Hrvatskoj, koja je već pounijaćene žumberačke Srbe proglasila Hrvatima, počelo je i svojatanje Srba iz Bele Krajine.
Kad su Srbi iz dva žumberačka sela Radatovići i Dragoševci 1992. napisali peticiju da se iz praktičnih, ekonomskih razloga pripoje Sloveniji odnosno Beloj Krajini, inicijatori tog predloga su završili godinu dana u zatvoru.
Zato potomci uskoka iz Bele Krajine danas beže od svog porekla.
- Mladi neće da znaju ništa o tome. Niti su motivisani, niti je takva situacija da bi želeli da znaju – objašnjava jedan stari Bojančanin.
9Narodne nošnje uskoka građanskog stanovništva Bele krajine u Sloveniji, (sa naznakom pravoslavaca) sela Bojanci, Marindol, Milići, i Paunovići.
Koreni pravoslavnog stanovništva Bele krajine uz skromne mogućnosti samog razvoja naselja ove pokrajine sa više stogodišnje izdvojenosti od komšiluka od predaka i matične otadžbine i uticaja bližinjega stanovništva do današnjih dana. Potomstvo Uskoka ipak je uspevalo sačuvati kulturu većinske okoline, gde su i sami pustili pečat.