«zapisi i reportaže»

Venčanje Mirka i Zorice
u manastiru Gomionica

Manastir Gomionica pripada Banjalučkoj eparhiji i upravo u ovom kraju prisustvovao sam jednom od najlepših venčanja koje je bilo obogaćeno narodnim običajima i bogatim slavljem.
Jun, 2022.
Venčanje u manastiru Gomionica
U manastir Gomionici prisustvovali smo crkvenom venčanju Mirka Markovića i Zorice Milaković koji su rekli sudbonosno "DA".

Nakon ulaska u dvorište manastira Gomionice, osećao se duhovni susret sa svetinjom i onim nebeskim nevidljivim pejzažom za kojim svi mi priželjkujemo, a to je duhovna ispunjenost životom. Neki od nas je pronalazimo na svetim mestima kao sto je manastir Gomionica koji čuva čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice. Manastir Gomionica sa crkvom posvećenom Vavedenju Presvete Bogorodice nalazi se oko 4o km zapadno od Banja Luke u selu Kmećani kod Bronzanog Majdana. Tačno vreme osnivanja manastira nije poznato, ali se zna da je osnovan u 16. veku.

Dok su se gosti okupljali kako bi prisustvovali svetom činu venčanja, Lidija, Blanka i ja smo posetili manastirski muzej u kojem se nalaze umetnička dela nepoznatih autora koji su na poseban način iskazali svoju duhovnost. Upravo njihova duhovnost nas kroz njihovu umetnost ispunjava. Među eksponatima najviše je moje pažnje privukao izrezbareni prestoni Krst. Imao je izrazitu lepotu i posebnu umetnost ručnog rada. Čitav manastir bogat je umetnošću nepoznatih autora. Zaista je ovo za mene bio dokaz da su iako danas, nepoznati, nadareni autori koji su stvarali umetničke vrednosti i koji nikada nisu pridavali važnost za to da li će njihova imena biti sačuvana od zaborava. Čini se da im njihovo ime nije bilo važno, već umetnički dar Božiji kojeg su nosili u sebi.
Po dolasku u manastir, desilo se čudo sa okovratnim krstićem jedne vernice. Taj krstić bio je privesak na čvrstoj špagi koji nije imao mogućnost odvezivanja, jer je učvršćen vosko. Kada se vernica poklonila ispred čudotvorne ikone Presvete Bogorodice krstić je ispao sa njenog vrata i pao je pred ikonu. Desilo se to tako da je konac ostao vezan oko vrata, a krstić je pao na pod i to tako da je rupica na krstiću kroz koju prolazi špaga, iako levan u komadu, ostao čitav. Zajedno sa prisutnima gledao sam krstić i zaključili smo da nije mogao ispasti sa špage bez čudotvornog delovanja koje je svima ostalo neobjašnjeno.

Nakon što su mladenci zajedno sa kumovima ušli u hram, otac Aleksandar i đakon su započeli služiti Svetu Tajnu Braka, venčanje Mirka i Zorice je počelo. Molitva je ispunjavala hram, a čudotvorna ikona je prisutne obasjavala sa svojom lepotom ostavljajući poruku duhovnog sveta da je usrdna molitva roditelja i bliskih prijatelja uznesena na svoje krajnjeodredište, pred sam Presto Božiji koji se nalazi u Evanđelskim prostorijama Nebeskog Carstva.

Uz ovaj sveti čin postoji tradicija proslave stupanja mladenaca u brak. Tradicionalan način pozivanja gostiju na svadbu je kada mladoženjin otac čuturom napunjenom rakijom obaveštava goste o venčanju i poziva ih u svatove. Običaj je da budući gosti, koji će doći na venčanje, popiju rakiju iz te čuture.

Gosti sa mladine strane okupili su se kod njene kuće, a mi kao, mladoženjini gosti, okupili smo se kod njegove kuće. Svi zajedno pošli smo kod mlade. U dvorištu porodične kuće u kojoj su se okupili svatovi dočekali su nas mnogobrojni mladini gosti. Postoji običaj kićenja svatova ruzmarinom. Nekada su se svatovi kitili grančicom ruzmarina, jer se smatralo da je ruzmarin simbol vernosti, kao i da štiti bračnu sreću. Kada smo stigli i seli za sto mlade devojke su nas okitile. Po običaju to su devojke koje su spremne za udaju. Na taj način pokazale su se mladićima na svadbi. Umesto ruzmarina danas se koriste veštački cvetići ili bedževi, ali njihova namena je ista. Mnogo je svadbenih običaja našeg kraja, ali u svakom kraju u kojoj obiluje naša kultura, postoje određene razlike u običajima.

Okupljanju svatova prethodilo je Crkveno venčanje koje svatovima daje važan duhovni karakter ispunjen lepotom neprolaznosti i večnosti. Tako su mlada i mladoženja i ovde ispunjeni večnom ljubavi koju na molitvi usrdno od Boga molimo i za koju se svi borimo. Činom venčanja mladenci preobrazuju svoje živote u jedan zajednički život stvarajući Bogom blagoslovenu zajednicu.

Bili su prisutni i mnogi običaji kojima su naši narodi veoma bogati. Pre 1846. godine bilo je potrebno izdvojiti značajnu sumu novca ili dukata da bi se otkupila mlada, međutim, 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević doneo je zakon kojim je ovaj običaj ukinut. Naredba je glasila: "Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem." Do danas se zadržao ovaj običaj, ali više kao vrsta šale.

Mnoštvo gostiju sa bezbroj auta su zajedno sa nama došli po mladu da je simvolički odvezemo iz njene rodne kuće. Međutim, iz ulice se nije moglo izaći dok glavna dečija družina ne podigne rampu od špage. Da bismo dobili propusnicu za izlazak iz mesta, bilo je potrebno počastit družinu sa novčićem. Oni su tada umesto neke drvene rampe ustvari spustili konopac na cestu i tada je auto mogao da prođe. Ovo je zanimljiv, ali i koristan običaj koji se provodi u Banjalučkom kraju, koji će vam pomoći očistit auto od sitnih novčića ili bombona.
Ušli smo u salu u kojoj je pripreman doček za oko 450 zvanica. Ovde smo proslavljali uz muziku i ples. Pesma je najviše dolazila do izražaja. Gosti su samo povremeno sedali za svoj sto da bi odmorili od plesa, a za to vreme bili su posluživani bogatim ručkom i raznim vrstama pića kojima smo međusobno nazdravljali. Svi smo se pojedinačno fotografisali nakon čega je mlada izašla na podij restorana i bacila je Bidermajer iza sebe. Ovaj običaj je nastao u Francuskoj još u 14.veku. Naime, oduvek se verovalo da mlada donosi sreću. Zato su sve neudate devojke, u želji da dožive sreću mlade, imale za cilj da uzmu nešto njeno. Najčešće su joj otkidale deo venčanice, kako bi sreću odnele sa sobom, a onda je to postalo običaj. Mlade su ostajale bez svojih venčanica. Kako bi spasile venčanicu, mlade su počele nositi buket od cveća i bacati ga neudatim devojkama. Taj običaj je zaživeo i zadržao se sve do danas.

Posle obavljanja bacanja bidermajera svi smo nastavili u radosti da slavimo i proslavljamo čin venčanja. Sutradan smo nastavili veselje kod mladoženje sa mnogim gostima od kojih se nismo mogli lako rastati. Oni su došli iz udaljenih krajeva i prespavali su u Banjaluci. Zajedno sa njima i sa ostalom rodbinom proveli smo celo popodne, sve do kasno uveče.

Ovo je bilo za mene jedno od najlepših venčanja. Prepoznala se lepota duhovnog karaktera kao i molitvenost Crkvenog venčanja. Poštovali su se običaji kao i bogatstvo istorijskog nasledja naših predaka, i ono što je najvažnije, prepoznala se radost u očima mladenaca i gostiju. Pozdravljajući se sa rodbinom i gostima pozdravili smo supružnike i prepustili smo ih njihovom zajedničkom životu koji je sada Bogom ovenčan i blagosloven, i koji je burmama materijalno povezan.
Jun, 2022.