Putujemo i posećujemo:

• Selo Kreštelovac kod Dežanovca (Daruvar)
• Kapelica Uspenja Presvete Bogorodice sa izvorom vode
• Izvor: Franjo Fabijanec, autor knjige: "Svetinja kroz vekove"
• Izvor: https://www.facebook.com/svetinja/
• Vjenceslav Herout: „Sveta voda“ kod Dežanovca, Pučki kalendar BBŽ, Bjelovar, 2000., str. 137-138.

Svako Sveto mesto ima posebnu vrstu duhovnog uticaja na čoveka. Iz ličnog iskustva znam da se vremenom može stvoriti obostrana ljubav izmedju svetih mesta i čoveka, kao što je to bilo u mom slučaju. Kada bih išao istraživati uzorke takov uticaja vratio bih se daleko u svoje detinjstvo i to u prvih deset godina svog života. Ova priča istražuje upravo u taj period mog života.

Ponovo sam se vratio u taj period život i to prilikom posete Bilogorskom kraju u Hrvatskoj. Tada sam posetio selo Kreštelovac (opština Daruvar) i kapelicu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. Ovde sam prišao kapeli i izvoru sa kojeg sam natočio svetu vodu. Ovde sam dolazio ranije. Sećam se da sam sa roditeljima, još u periodu 80-tih godina prošlog veka dolazio na ovaj izvor svete i to pretežno na mladu nedelju. Tada bismo iz Bjelovara kretali u rano predskozorje i dolazili bismo kod izvora u period jutra kada je bila noć. Putovali bismo nešto više od sat vremena. Bila je tada služba (oko 03:30 sati) i posle službe prišli bismo izvoru sa koje smo točili vodu. Kao dečak sam bio boležljiv i često sam imao prehladu ili čak upalu pluća. Sećam se da sam veoma često bio u dečjem dispanzeru dobijajući injekcije pencilina koje bi me lečile. Moji roditelji više nisu znali kako da se nosi sa mojim slabim imunitetom i tražili su način da me zaštite. Moji roditelji su saznali za čudotvorni izvor svete vode u selu Kreštelovcu koji je udaljen oko sat i po vožnje od Bjelovara. Dolazili bismo ovde bar jednom mesečno i još kao dečak sa desetak godina doživeo sam kapelicu i okolne prirodu sa šumama i livadama na način da me ambijent zavideo svojim mističnim pejzažem. Posle molitve bismo napunili kanistere sa vodom i tu vodu mama mi je davala da pijem. Ubrzo, na radost mojih roditelja moj imunitent se pojačao i tada sam zamenio odlaske u dečiji dispanzer po injekciju, sa odlaskom na čudotvorni izvor svete vode u selo Kreštelovac. Onda je došlo ratno vreme i raniih 90-tih godina više nismo mogli iz Bjelovara odlaziti u selu Kreštelovac. Tako da sam u svoju podsvest potisnuo izvor svete vode i kapelu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice.

Moji roditelji su sa prijateljima sa kojima smo nekad odlazili na izvor svete vode u selo Kreštelovac, saznali da se nedaleko od Bjelovara, samo na suprotnu stranu od Daruvara, nalazi manastir Lepavina. Tako da smo od 90-tih godina, odlazili u manastir Lepavinu u kojem se takođe nalazi izvor svete vode. Manastir je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodiice, ali na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, ovde se takođe proslavljalo, gotovo istom važnošću za narod kao što je to bilo i u crkve u selu Kreštelovac. Za nas je to bilo isto, sa jedne strane bio je to Bogorodičina svetinja, a sa druge strane takođe je postojao izvor sa kojeg smo pili čistu isceljiteljsku vodu. U manastiru Lepavini tada je živeo otac Gavrilo (Vučković), kasnije arhimandrit, iguman manastira Lepavine. Uz njegovu ličnost smo se vezali, i često smo dolazili u manastir Lepavinu, da budemo pored oca, čudotovrne ikone Presvte Bogorodice Lepavine, i da pijemo vodu sa svetog manastirkog izvora. Otac Gavrilo je čuvao nas, i manastir, a čudotovrna ikona Presvete Bogorodice čuvala je njega. O svojim susretima sa ocem Gavrilom napisao sam svoju knjigu "Kako sam upoznao svog duhovnog oca - arhimandrita Gavrila". Knjigu sam posvetio svom životnom i duhovnom putu od dolaska u Manastir Lepavinu a u ovom tekstu vraćam se korak unazad u svoje detinjstvo koje se odnosi na prve korake i susrete sa svetinjom, a to je upravo Izvor svete vode i crkva Uspenja Presvete Bogordice u selu Kreštelovac pored Daruvara.

Tek nedavno, 2024. godine ponovo sam posetio crkvu i izvor svete vode u Kreštelovcu. Tom prilikom sam došao do knjige "Svetinja kroz vreme", autora Franje Fabijanca. U njoj sam pročitao legende o delotvornosti ovog izora, a meni se dojmila najviše ona koja je preuzeta iz knjige "Na mladu nedjelju" autor Vladimir Novotny iz Garešnice u kojoj se pojavljuje takođe Gavrilo. Samo da napomenem da i porodičnu Slavu prislužujemo takođe Gavrila, Arhangela Gavrila.

Legenda o kojoj sam pročitao je: "Bilo je to godine 1747. godine. Napajao ovce čobanin Gavrilo. Jednog jutra, baš na Mladu nedjelju, potjerao je stado na pašu ranije nego obično. Prolazio je šumom prema svojim pašnjacima kada kod šumskog izvora u samo praskozorje ugleda mladu devojku kako se umiva i nešto pjevuši. Polako joj se približavao dok ga nije primjetila. Tada ga je pozvala da dođe bliže. Tko kod da bude pio sa ovog izvora i vjerovao ozdravit će od svake bolesti, rekla mu je, a potom nestala. Gavrilo nije mogao vjerovat što se dogodilo i u takvom čudu onjemi. Okrene se prema stadu i potjera ga kući. Onako njem nije mogao ispričati šta mu se dogodilo. Prošlo je mjesec dana i Gavrilo opet na Mladu nedjelju ustane prije svitanja i ode do šumskog izvora. Tamo nije bilo nikoga, ali on se napije vode i ponovo progovori. Od tada to mjesto postane SVETINJA".

Kada sam 2024. godine ponovo došao ovde, došao sam sa Lidijom. Parkirao sam auto i iz gepeka sam izvadio jednu flašu da napunim izvorsku vodu. Imao sam samo jednu flašu. Kako sam se sagnuo prema izvoru da napunim flašu vodom, čuo sam da se približava auto. Parkirao je pored nas i iz auta je izišao srednjovečni čovek. Iz gepeka je izvadio na desetine kanistara. Začudio sam se. Uskoro smo se upoznali i on je rekao da često dolazio ovde po izvorsku vodu. Na kraju našeg razgovora čovek me je uputio da posetim gospodina Nedeljka Savića u selo na adresu koju mi je dao čovek sa izvora i koji je rekao da će mi on ispričati više o tome što se prethodnih 30 godina dešavalo sa ovom svetinjom. Tako je i bilo. Otišao sam kod gospodina Nedeljka Savića pokucao sam na vrata njegove kuće. Kada je otvorio vrata ja sam se predstavio. Ispričao sam mu moje iskustvo i moja interesovanja za izvor svete vode u selu Kreštelovac. Nakon dužeg razgovora poklonio mi je knjigu "Svetinja kroz vreme", autora Franje Fabijanca. Pročitao sam knjigu koja me vratila u rano detinjstvo i probudilo sećanja iz ranog perioda mog života.

U knjizi „Svetinja kroz vreme“ o pravoslavnojh crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, koja je sagrađena 1745. godine prikuplja postojeći materijali o crkvi i izvoru svete vode, kako bi se sačuvalo sećanje na "Svetinju". U tekstu se pominje razvoj sela Kreštelovca i izvora Svete vode. O razvoju Kreštelovca daje se pregled od srednjeg veka pa sve do početka 21. veka. Najraniji poznati dokument u kome se pominje ovaj kraj datiran je 7.11.1239. godine, gde je zabeležen kao „Terra Toplichia in Garig", što znači „Zemlja Toplica u Garigu“. Ovo područje je tada bilo u posedu Ugarskog kralja Bele IV (1206–1270) i kasnije hrvatsko-ugarskih kraljeva. Dok u 13. veku ovim prostorima upravljao je plemićka porodica Kristalfelde (Kreštelovački) koji poseduju područje do 1363. godine, kada nastaje i ime Kristalovac. Vlasnička potvrda iz 1363. godine pokazuje da je porodica Kreštelovačkih verovatno sagradila dvorac „Kristalovac“. Baltazar Bačan postaje vlasnik imanja 1481. godine. Njegov naslednik Franjo značajno širi i jača posede (1525–1531). U dvorcu „Kristalovac“ boravio je kralj Ludovik II Jagelović (1506–1526). Autor se u knjizi fokusira na 1700. godinu, kada u Kreštelovac stižu prve srpske porodice iz Bosne. U početku ih je bilo malo, oko deset porodica. U istom periodu naseljavaju se i Uljančani, takođe Srbi iz Bosne, a kasnije i porodice koje će naseliti Imsovac (Imbsenovo Selo, 1730), imanje barona Teodora Imbsena, u čijem vlasništvu je tada bio i Pakrac. Doseljavanje Mađara i Nemaca u Kreštelovac i krajeve Podravine vrši se oko 1830. godine. Danas, Kreštelovac sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice pripada Uljaničkoj pravoslavnoj parohiji. Prvobitna crkva izgrađena je 1745. godine, od drvene građe, pokrivena daskama (šindrom). Takav stil gradnje bio je tipičan za Slavoniju i Vojvodinu u to doba (npr. Crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Imšovcu).

U tekstu knjige se navodi da su manastirske i parohijske crkve–brvnare bile prisutne na prostoru Korduna i Banije, kao i crkve banatske konstrukcije. Pored pravoslavne crkve Uspenja Presvete Bogorodice, postojala je i Sveta voda u šumskoj dolini kraj sela Kreštelovac. Pravoslavni sveštenici su pokrenuli inicijativu da se ovaj izvor proglasi lekovitim, što se dogodilo 1747. godine. Voda sa izvora „Svetinja“ dospela je posredovanjem katoličkog sveštenstva 1773. godine na analizu u Beč. Rezultati analize svrstali su vodu iz „Svetinje“ u popis poznatih izvora hladne, tople i lekovite vode u Hrvatskoj i Slavoniji. Taj popis sastavio je 1777. godine J. B. Lalangue iz Varaždina. Nakon toga, izvor postaje poznat kao „Svetište“. U nastavku stoji da je zemlja na kojoj je 1745. godine izgrađena prva pravoslavna crkvica (nazvana „Svetinja“) i danas u vlasništvu Srpske Pravoslavne Crkve, parohije Uljanik. Zbog trošnosti stare crkve, na njenim temeljima je 1922. godine podignuta nova crkva, zahvaljujući brizi porodica Milovanović i Alavanja, a pod rukovodstvom meštanina i zidara Jove Ilijina Alavanje. Zidana je od čvrstog materijala. U centralnom delu oltara nalazi se izvor „Svete vode“. Voda je sa tri cevi sprovedena van crkve u poseban betonski bazen izgrađen 1927. godine. U tekstu je naglašeno da nikada nije zabeleženo da je izvor „Svete vode“ presušio. Na crkvi je spomen-ploče sa originalnim natpisom na crkvi nakon izgradnje 1922. godine koji glasi: "Ovaj izvor lekovite vode postao je ‘Svetištem’ godine 1747. Ova kapela je sagrađena godine 1922. pod vodstvom Jove Ilijin Alavanje, rođenog u Kreštelovcu 1847. godine". U knjizi je opisan i doprinos i trud gospodina Nedeljka Savića, koji se 1986. doselio u Dežanovac. Navodi se biografija Nedeljka Savića iz okoline Teslića. Objašnjeno je da je Savić počeo da dolazi na „Svetinju“ spontano, uzimajući vodu, a zatim je, posle razgovora sa ocem Lukom (parohom Uljaničke parohije), pristao da pomogne u sređivanju okoline i crkve koja je bila u ruševnom stanju. Autor u ovoj monografiji prenosi podatak da je pakrački episkop Sofronije Jovanović (službovao 1743–1757) osveštao ukupno šest crkava, a da su dve od tih crkava bile u neposrednoj blizini Svetinje: Troglava crkva Svetog Lazara (osveštana 15. januara), Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla u Brestovcu (osveštana 18. januara). Iz tih činjenica autor zaključuje da je episkop Sofronije mogao biti upravo onaj sveštenik koji je osveštao i crkvu Uspenije Presvete Bogorodice u Kreštelovcu, kao i sam izvor. Navodi se da se osveštanje moglo dogoditi u januaru jedne od pomenutih godina, ali takođe i na Veliku Gospojinu. Navodi se da je crkva, prema dostupnim podacima, bila obnavljana 1938. i 1957. godine, iako je na samoj crkvi upisana 1956. godina, koja je verovatno označavala početak obnove nakon Drugog svetskog rata. Potpuna rekonstrukcija i obnavljanje crkve i njene okoline izvršeni su 2011. godine.

Iz knjige Vjenceslava Herouta: "Sveta voda kod Dežanovca", objavljena u kalendaru Bjelovarsko-bilogorske županije za 2000. godinu na strani 137-138. Tekst počinje objašnjenjem da su još antičke i srednjovekovne civilizacije poznavale značaj izvora u zdravstvenoj praksi. Rimljani su gajili kult prirodnih kupališta. Međutim, pravo naučno proučavanje počinje tek u 18. veku, vreme prosvetiteljstva, kada se lekari i prirodnjaci sistematičnije bave izvorima vode i njihovim svojstvima. U tom periodu voda iz Kreštelovačke „Svetinje“ počinje da privlači pažnju poznatog lekara J. B. Lalanguea, koji je živeo i radio u Hrvatskoj. Bio je poznat kao lekar koji je lečio veliki broj ljudi, posebno siromašne. Istraživanja izvora i lekovitih voda objavljivao je u svojim knjigama, među kojima i u delu „Medicina ruralis“. U tekstu se navodi da je Lalangue posebno isticao izvor „Svete vode“ kod Daruvara (selo Kreštelovac) i preporučivao ga je ljudima koji pate od želučanih tegoba, povraćanja, probavnih problema, kao i slabosti organizma. Autor članka posebno naglašava da je Lalangue smatrao kako su moralno i fizičko zdravlje povezani, i da zdrave navike, čistoća i briga o telu predstavljaju temelj prave zdravstvene kulture. Lalangueova naučna potvrda bila je prekretnica, jer se na osnovu njegovih analiza voda počela smatrati lekovitom. Na jednom delu teksta spominje se i lokalno predanje o čobanu Gavrilu Maletiću, koji je navodno otkrio lekovitost vode. Ovaj motiv kasnije je ušao i u književnost – posebno u roman „Na Mladu Nedjelju“ Vladimira Novotnyja gde se pominje „Svetinja“ kao mesto isceljenja i molitve.

Dok smo odlazili iz Kreštelovačke svetinje, pre svega o ljudima koji su verovali uprkos svemu. Danas, u vremenu kada ljudi zanemare sopstveno zdravlje i prekasno potraže pomoć, ovaj izvor podseća da se pravi oporavak nalazi u jednostavnosti života i kontaktu sa prirodom. Izvor vode tiho govori o potrebi preventive, brige o sebi i unutrašnje ravnoteže. Sa samo jednom bocom vode u torbi, ali i sa toplinom starih sećanja u srcu, Lidija i ja smo nastavili putovanje. NAdam se da ću uskoro ponovo da se vratim i ponovo umijem na ovom svetom izvoru ne čekajući da prođu decenije.