Sveti Dositej (Zagrebački)
u manastiru Vavedenje

Nakon Svete Liturgije monahinje manastira su prinele Slavski kolač kako bi ga sveštenik osveštao. To je kolač kojeg su monahinje prinele u čast Svetom Dositeju (Zagrebačkom) čije mošti se nalaze u Kivotu u manastirskom hramu posvećenom Presvetoj Bogorodici. Posle Svete Liturgije mati Ana mi je prišla i rekla da pričekam na kratko, kako bi me počastila sa Slavskim Kolačem.

Mati Ani, koja je u tom trenutku radila na svom manastirskom poslušanju prišli su vernici, jedan bračni par sa malom ćerkicom. Doneli su darove za manastir. Ništa to nije neobično, jer mnogi dobri ljudi darivaju naše svetinje. Saznao sam da su sa Kipra. Ova činjenica me iznenadila, jer se Lidija i ja ovih dana spremamo za putovanje na Kipar. Nakon što sam se počastio sa osveštanim kolačem kojeg je donela mati Ana, prišla mi je mati Nina i pitala me da li hoću sa osveštanim žitom (koljivom) da se poslužim. Rekao sam da hoću i mati Nina je otišla u konak i donela mi žito, a zatim mi je pričala o bračnom paru sa Kipra. Mati Nina je rekla da su ovi ljudi pre nekog vremena bili u manastiru i poklonili se moštima Svet0g Dositeja (Zagrebačkog). Žena je bolovala od tumora i pre odlaska na bolničko snimanje pred operaciju došla je u manastir Vavedenje da se pomoli Svetom Dositeju za zdravlje. Posle snimanja bilo je čudo kako tumora više nije bilo na snimkama. Žena je nakon nekog vremena ponovo došla u manastir Vavedenje da se zahvali svetitelju za isceljenje, i da svoje iskustvo isceljenja ispriča monahinjama manastira. Toga dana žena je došla po treći put kako bi darivala manastir.

Interesantno je bilo kada je mati Nina rekla da mnogi ljudi odlaze na daleka poklonička putovanja i tamo bivaju isceljenji i njihove molitve uslišene na svetim mestima pored kivota sa moštima svetitelja. U ovom slučaju ljudi iz dalekih država dolaze k nama sa molitvama za isceljenje koje prinose pored kivot naših svetitelja i takođe bivaju isceljeni

Sve me to navelo na razmišljanje o važnosti proslavljanja moštiju svetaca. Raduje me činjenica da će se na ovaj način povećati svest vernika o jačanju kulta imena Svetog Dositeja (Zagrebačkog). U nastavku dana vraćao sam se kući i parkirao sam auto na parkiralištu pored saobraćajnog znaka. Vraćajući se iz prodavnice, seo sam u auto i hteo da krenem, ali kako sam pogledao staricu izgledala mi je jako umorno i iscrpljeno.

Odlučio sam da je pitam da li joj treba voda ili neka pomoć. Izašao sam iz auta, došao sam do nje i pitao: "Bako jeste li dobro? Treba li vam voda?", starica me blago pogledala i ushićeno rekla: “Sinko, ne treba mi ništa, sve imam, samo topla reč mi treba. Teško mi je, danas nema ko da brine o nama starim ljudima. Stare ljude niko neće ni da pogleda, a kamoli da s njima porazgovara". Starica mi je rekla da ima 90 godina, i da ima decu, ali da nikog nema da je pita kako je. Ona kaže: čovek je bogat ne s obzirom koliko novca ima, već s obzirom na čistoću njegovog obraza. Bogat je i s obzirom na ono što nosi u sebi (tada je rukom pokazala na svoje srce). Rekla je u nastavku razgovora: Sinko danas bi svi da sede u foteljama. Jedni imaju sve, a drugi nemaju osnovno za život, ali "Ne čini proleće jedna lasta". Htela je da kaže da društvu trebaju srećni ljudi, a ne samo pojedinci da uživaju u blagodatima.

Za kraj me savetovala: Važno je da čuvaš ono što ti je Bog dao, jer to blago je večno u tebi i niko ti ga ne može uzeti". Razgovarali smo još koji minut, a onda smo se rastali. Pre nego sam otišao pitao sam staricu da mi kaže kako se zove, i ona je rekla da se zove Marija. Setio sam se istog trena da upravo dolazim iz manastira posvećenom Vavedenju Presvete Bogorodice Marije, Majke Gospoda našeg Isusa Hrista i siguran sam da je Ona uredila susret ove starice i mene. Neka ova priča bude za nauk kako meni tako i svima vama koji čitate ovaj tekst.