Selo Duboka i Dubočka pećina – tragovima detinjstva arhimandrita Gavrila (Vučkovića)

Putujemo i posećujemo:

• Selo Duboka
• Dubočka pećina
• Rodna kuća oca Gavrila

Krenuli smo u selo Duboka da posetimo brata Ljubisava koji živi u mestu gde je rođen i odrastao dečak Bora, kasnije arhimandrit Gavrilo (Vučković), iguman manastira Lepavina. Posetili smo brata Ljubisava i njegovu suprugu. Ljubisav je polubrat oca Gavrila, jer majka dečaka Bore se upokojila kada on bio jako mlad. Nakon što smo krenuli iz Beograda podesio sam gugl mapu i navigaciju do sela Duboka i sistem je pokazao da ćemo tamo stići u 13:06 sati i da do tamo ima 136 kilometara. Iznenadili smo se koincidencijom ovih brojeva, jer datum našeg venčanja je upravo 13.06. Ovo iskustvo nas je iznenadilo i unelo u naše avanturističko putovanje jednu dozu duhovne vibracije koja nas je pratila celog dana. Vozili smo se ne obazireći se o vremenu dolaska i zaista kada smo stigli u dom u kojem je odrastao otac Gavrilo i kada smo u dvorištu, seli za stol zajedno sa Ljubisavom, pokazao sam Lidiji vreme na satu na kojem je bilo tačno 13:06 sati. Lidija je tada rekla: "o, Bože", a ja sam dodao i "Slava Bogu i hvala ocu Gavrilu koji nas je pozvao da dodjemo ovde".

Nakon kraćeg razgovora, zajedno sa Ljubisavom kreneli smo u avanturu obilaska Dubočke pećine (Gaura Mare) koja se nalazi na kraju sela Duboka. Supruga brata Ljubisava je rekla da će nas čekati kući. Kada smo stigli, parkirali smo nedaleko od ulaska u Dubočku pećinu. Pešačili smo do pećine, i tada pored puta naišli na vodopad koji nas je fascinirao pejzažem. Tu smo zastali pored jezeraa sa bistrom izvorskom vodom koja izvire negde u dubinama ispod Dubočke pećine. Nakon kraćeg odmora pošli smo prema ulazu u Dubočku pećinu čije su dimenzije ulaza širine 25 metara i visine 20 metara. Pećina je dugačka 2.275 metara. Dubina ove pećine me fascinirala. Međutim mi smo se pozicionirali na veliku dvoranu na ulazu čija je dužine 132 metra i visine do 31 metar. U dubinu posle ove dvorane nismo ulazili. U taj deo pećine, dnevna svetlost ne stiže i zadržali smo se u velikoj dvorani, koja nam je dala dovoljno iskustva za prvi susret sa ovom zaista dubokom pećinom.

U drugom delu pećine potpuni je mrak. Tamo svetlost ne dospeva. Obasjali smo lampom u taj drugi deo pećine, ali svetlost se jedva probijala. Iako je lampa emituje jaku svetlost, ona nam nije ulila dovoljno poverenja da se uputimo samostalno dalje u dubinu pećine. Naišli smo na prirodnu blokadu koju nismo mogli preći, ali do te tačke upoznali smo unutrašnjost prvog dela pećine. Istražili smo ovaj deo pećine, u koju dnevna svetlost može ući, a koja je bogata različitim strukturama kamena i arhitektonskim Božijim delom koji je Glavni neimar nadzemnog, ali i ovog podzemnog sveta.Tu gde svetlost ne ulazi, javlja se druga vrsta prirode koja je skrivena od naših očiju, poput prirode tamne, nepregledne, ali postojeće i žive vasione.

U ovoj velikoj dvorani Lidija je pronašla i ponela sa sobom jedan kamen za uspomenu. Taj kamen joj se činio poseban, jer je bio polegnut u postolje u smislu da ga je upravo priroda postavila u svoje ležište ali tako da je to bio zaseban kamen i odvojen od stene. Na stenama smo prepoznali i nekoliko uklesanih poteza koje je napravio čovek, ko zna u kojim vekovima. Nadam se da će ostati zabeleženi i posle nas za nekog ko će razumeti njihovo značenje.

Kada smo izašli van naišli smo na turističkog vodića. Rekao je da je video naš auto i zato je došao. On je stručnjak za Dubočku pećinu i speleolog koji vodi turističke ture u ovu pećinu. Nama nije zamerio što mu se nismo jaivli, jer smo bili sa njegovim poznanikom, bratom Ljubisavom. Predložio je da sledeći put kad dođemo da nas odvede u unutrašnjost pećine, u tamnu zonu u koju ne dopire sunčeva svetlost, a koja je dužine oko 2.275 metara. Pričao nam je o detaljima pećine, ali i o interesantom događaju koji se ovde jednom godišnje održava na praznik Svete Trojice, a to je Festival Rusaljki. O ovom festivalu sam pisao na ovom linku. Pronašao sam i video na ovom linku. Ovaj festival se održava u selu Duboka kao sećanje na davne događaje koje su otišle u zaborav, a odnose se na događaj posle praznika Duhovi dešavao da su žene padale u trans kada bi ih napale nevidljive sile. Tada je bilo važno da se odigra kolo oko nje i tokom plesa ona bi došla k svesti.

Aleksandar nam je ispričao mnoge priče o selu Duboka i bogatoj tradiciji ovog sela. Na kraju našeg susreta, pozdravili smo se sa Aleksandrom i obećali da ćemo doći ponovo u istraživanje dubokih prostora ove pećine.

Sa bratom Ljubisavom smo krenuli da nahranimo domaće životinje. Bilo je interesantno videti domaće životinje koji su se oduševili našem dolasku. Takva njihova sreća i nas je potaklo da se zaigramo s njima. Bila je to igra kao između mladih i starih, da se zaigramo malo i zaboravimo na svakodnevnicu. Ljubisavu je ovako svaki dan. Odmara, svakodnevno hraneći domaće životinje. Čini mi se da to nije ni malo lako, ali Ljubisav trudeći se oko domaćih životinja na taj način odmara. Zatim smo otišli dublje u šumu. Ljubisav nas je odveo do posebnog drveta u čijem korenu je donedavno bio izor čudotvorne i lekovite vode za oči. Zadnji put kada sam bio kod ovog drvete. Ovde je bilo sve puno vode koju su ljudi koristili i kao lek i za piće. Sada vode više nema, izvor je presušio. Sećam se da je otac Gavrilo još davnih godina, kada bi se telefonski čuo sa bratom Ljubisavom pitao, da li je ovaj izvor vode još postojeć. Ocu Gavrilu je ovaj izvor zbog nečega bio važan, ali kao da je naslućivao da će presušiti. Od nedavno izvor lekovite voda je presušio. Rekao bih da ovo drvo mlađe od 100 godina i pretpostavljam da je bilo mlado drvo kada je otac Gavrilo, kao dečak Bora prolazio pored njega i zaustavljao se pored izvora. Sigurno bi ovde pio vodu i igrao se kao dečak, jer znam da mi je otac Gavrilo pričao da je često dolazio u ove šume i tu crtao crkvice po korama drveća. Tako da kada je otac Gavrilo često pitao Ljubisava u kojem je stanju izvor u drvetu, verujem da se sećao izvora koji mu je bio često poput igračke uz koju je dečak Bora odrastao. Otac Gavrilo se upokojio 2017. godine, a po Ljubisavovim rečima ubrzo nakon očevog upokojenja, izvor vode je presušio.

Ljubisav nas je poveo dalje u istraživanje sela Duboka, stigli smo do njegovog voćnjaka. Prvo smo otišli do porodičnog groblja u kojem je sahranjen Ljubisavov i Borin otac, Dušan Vučković. Njegov spomenik su podigli zajedno njegovi sinovi, sin Bora, u monaštvu otac Gavrilo i sin Ljubisav. Na ovom porodičnom groblju nema Dušanke, majke oca Gavrila. Nadam se da će se uskoro saznati gde je njen grob. Voleo bih i njen grob pronaći i posetiti ga. U Ljubisavom voćnjaku prvo što sam video bili su ekrani starih televizora. Nekoliko ekrana je postavljeno jedno do drugog, a upravo oni su me podsetili na tehničku i informacionu pismenost oca Gavrila koji je bio jedan od osnivača internet pravoslavnog misionarenja.

Kada su američki IT pioniri osamdesetih godina u svojim garažama razvijali prve sisteme iz kojih su kasnije nastali Microsoft, Google i Apple, i druge tehnološke kompanije, to je bio početak nove tehnološke ere. Ovi ekrani me podsećaju i na to kako je oca Gavrilo, još kao dečak u ovim voćnjacima smišljao svoje prve pismene korake, od kojih je kasnije i razvijala se njegova računarska pismenost. Već tada se moglo videti da će on jednoga dana postati svetski poznat internet pravoslavnih misionar.

Brat Ljubisav je morao ponovo do štale, ovaj put do malih jarića. Tada je bilo vreme kada oni čekaju da Ljubisav dođe i da ga nahrane. Krenuli smo sa njim u dvorište stare kuće u kojoj se rodio dečak Bora, svetovno ime oca Gavrila, kasnije igumana manastira Lepavine. Kada smo stigli, oduševio sam se, jer sve je ovde posebno lepo i dočekao nas je poseban ambijent osunčane kuće. Bilo je kasnije popodne i sunčave zrake su obasjajavale ulaz u kuću. Odjednom su iz štale izletela dva brza jarića, od sreće su skalali i trčarali po dvorištu. U početku nam nisu bili naklonjeni i uplašili bi se odmah čim bismo napravili dva-tri koraka. Onda su se smirili, i ubrzo su opet razigrano skakutali oko nas, ipak na dovoljnoj razdaljini od nas. Lidija je u jednom trenutku postavila selfi-kameru tako da je iza nje, u pozadini bila kuća oca Gavrila i kada je napravila nekoliko fotografija, dva jarića su potrčali da se postave u kadar i tako su u oni uskločili u kada da se uslikaju sa Lidijom.

Ovde smo se pozdravili sa bratom Ljubisavom i njegovom suprugom. Zahvalili smo im na gostoprimstvu. Nedaleko od sela Duboka nalazi se jedan od naših najpoznatijih i najposećenijih manastira, manatir Tumane. U ovaj manastir je otac Gavrilo davne 1961. godine stupio za iskušenika, sa svojih 17 godina. Ušli smo u veliku svetinju i poklonili smo se pred kivotom Svetih Zosima i Jakova. Pomolili smo se pred čudotvornom ikonom Bogorodice Kurskaja.

Iz manastira Tuman, krenuli smo na Dunav u Golubac. Pronašli smo u Golupcu restoran u kojem smo večerali. Imali smo prelep pogled na Dunav, na mesto gde je Dunav najširi u svom toku. u kojem smo večerali i dočekali zalazak sunce. Razgovarali smo o mnogobrojnim utiscima sa putovanja, nakon kojih smo krenuli za Beograd.

Sledećeg dana, kod kuće u dnevnom boravku, Lidija je pronašla film koji smo pogledali. To je bio jedan od mnogobrojnih filmova na našoj privatnoj kinoteci. Film koji ne spada u blokbastere niti u posebno zanimljive filmove, ali nama je bilo posebno interesantan. Naime, pre nego smo krenuli u selo Duboka, Lidija mi je ispričala svoj san koji je sanjala. U tom snu sanjala je susret sa svojom sestrom. Sledećeg dana gledali smo pomenuti flim "The Occupant (2025)". Radnja filma je o jednoj ženi geološkinji koja radi u rudniku kako bi zaradila novac za lečenje svoje sestre. Njena priča dobija novu dimenziju kada pronađe misteriozni kamen, koji deluje kao granica između stvarnog i unutrašnjeg sveta. Nakon nesreće ostaje sama u planinama Kavkaza i sa njom nosi misteriozni kamen koji pomera granicu između stvarnog i unutrašnjeg sveta. Dok pokušava da preživi i da spase svoju sestru, ona vodi borbu sa sopstvenim priviđenjima. Dok su se scene filma smenjivale, kao da su se preplitali i naši doživljaji, jer u filmu se pojavljuje motiv kamena i dve sestre, i to nas je podsetilo na kamen koji je Lidija pronašla u Dubočkoj pećini, i njenu sestru koja joj se pojavila u snu. Kamen iz pećine postao je most između sna i jave. San o sestri otkrio je da avantura Dubočke pećine nije samo avantura, već i život koji govori kroz simbole.