Selo Duboka i Dubočka pećina – tragovima detinjstva arhimandrita Gavrila (Vučkovića)

Putujemo i posećujemo:

• Selo Duboka
• Dubočka pećina
• Rodna kuća oca Gavrila

Krenuli smo u selo Duboka da posetimo brata Ljubisava koji živi u mestu gde je rođen i odrastao dečak Bora, kasnije arhimandrit Gavrilo (Vučković), iguman manastira Lepavina. Posetili smo brata Ljubisava i njegovu suprugu. Ljubisav je polubrat oca Gavrila. Majka dečaka Bore se upokojila kada je on bio jako mlad, njegov otac se oženio drugom ženom, i u njihovom braku rodio se Ljubisav. Nakon što smo krenuli iz Beograda podesio sam gugl mapu i navigaciju do sela Duboka i sistem je pokazao da ćemo tamo stići u 13:06 sati i da do tamo ima 136 kilometara. Iznenadili smo se koincidencijom ovih brojeva, jer datum našeg venčanja je upravo 13.06. Ovo iskustvo nas je iznenadilo i unelo u naše avanturističko putovanje jednu dozu duhovne vibracije koja nas je pratila celog dana. Vozili smo se ne obazirući se o vremenu dolaska i zaista kada smo stigli u dom u kojem je odrastao otac Gavrilo i kada smo u dvorištu, seli za sto zajedno sa Ljubisavom i njegovom suprugom, pokazao sam Lidiji vreme na satu na kojem je bilo 13:06 sati. Lidija je tada rekla: "o, Bože", a ja sam dodao i "Slava Bogu i hvala ocu Gavrilu koji nas je pozvao da dođemo ovde".

Nakon kraćeg razgovora, zajedno sa Ljubisavom krenuli smo u avanturu obilaska Dubočke pećine (Gaura Mare) koja se nalazi na kraju sela Duboka. Ljubisavova supruga nije išla sa nama, ona nas je čekala kući. Kada smo stigli, parkirali smo nedaleko od ulaska u Dubočku pećinu. Pešačili smo do pećine, i tada pored puta naišli na vodopad koji nas je fascinirao pejzažem. Tu smo zastali pored jezera sa bistrom izvorskom vodom koja izvire negde u dubinama ispod Dubočke pećine. Nakon kraćeg odmora pošli smo prema ulazu u pećinu čije su dimenzije ulaza širine 25 metara i visine 20 metara. Pećina je dugačka 2.275 metara. Dubina ove pećine me fascinirala. Međutim, mi smo se pozicionirali na veliku dvoranu čija je dužine 132 metra i visine do 31 metar. U dubinu pećine koja se nastavlja iza ove dvorane nismo ulazili. U taj deo pećine, dnevna svetlost ne stiže i zadržali smo se u velikoj dvorani, koja nam je dala dovoljno iskustva za prvi susret sa ovom zaista dubokom pećinom.

U drugom delu pećine potpuni je mrak. Tamo svetlost ne dospeva. Obasjali smo lampom u taj drugi deo pećine, ali svetlost se jedva probijala. Iako lampa emituje jaku svetlost, to nije bilo dovoljno da se uputimo dalje u dubinu pećine. Naišli smo na prirodnu blokadu koju nismo mogli preći, ali do te tačke upoznali smo unutrašnjost prvog dela pećine. Istražili smo ovaj deo pećine, u koju dnevna svetlost može ući, a koja je bogata različitim strukturama kamena i arhitektonskim Božijim delom koji je Glavni neimar nadzemnog, ali i ovog podzemnog sveta. Tu gde svetlost ne ulazi, javlja se druga vrsta prirode koja je skrivena od naših očiju, poput prirode tamne, nepregledne, ali postojeće i žive vasione.

U ovoj velikoj dvorani Lidija je pronašla i ponela sa sobom jedan kamen za uspomenu. Taj kamen joj se činio poseban, jer je bio polegnut u postolje u smislu da ga je upravo priroda postavila u svoje ležište, ali tako da je to bio zaseban kamen i odvojen od stene. Na stenama smo prepoznali i nekoliko uklesanih poteza koje je napravio čovek, ko zna u kojim vekovima. Nadam se da će ovi zapisi ostati zabeleženi i u narednim vekovima, za nekog ko će razumeti njihovo značenje.

Kada smo izašli iz pećine naišli smo na turističkog vodiča. Rekao je da je video naš auto i zato je došao. On je stručnjak za Dubočku pećinu i speleolog koji vodi turističke ture u ovu pećinu. Nama nije zamerio što mu se nismo javili, jer smo bili sa njegovim poznanikom, bratom Ljubisavom. Predložio je da sledeći put kad dođemo da mu se javimo i da će nas provesti kroz celu pećinu, u delove u koje nikada nije dospela sunčeva svetlost. Pričao nam je o detaljima pećine, ali i o interesantnom događaju koji se u selu Duboka održava jednom godišnje na praznik Svete Trojice - Duhovi, a to je Festival Rusaljki. O ovom festivalu sam pisao na ovom linku. Ovaj festival se održava kao sećanje na davne događaje koji bi inače otišli u zaborav, a odnose se na jedan događaj koji se ne tako davno događao na praznik Duhovi, u kojem su žene padale u trans kada bi ih napale nevidljive sile. Tada je bilo važno da se odigra kolo oko nje i tokom plesa ona bi došla k svesti. Aleksandar nam je ispričao mnoge priče o selu Duboka i bogatoj tradiciji ovog sela. Na kraju našeg susreta, pozdravili smo se sa Aleksandrom i obećali da ćemo doći ponovo u istraživanje dubokih prostora ove pećine i ostalih legendi koje čuvaju Homoljske planine.

Sa bratom Ljubisavom smo krenuli da nahranimo domaće životinje. Bilo je interesantno videti domaće životinje koje su se oduševile našem dolasku. Njihova radost koju su pokazivali i nas je potakla da se zaigramo s njima. Ta igra između nas i njih , podsećala je kao igra između mladih i starih, koji treba da se zajedno zaigraju kako bi stari zaboravili na stresove i turbulencije svakodnevnice. Ljubisavu je ovako svaki dan. On odmara, radeći naporno, hraneći domaće životinje. Čini mi se da to nije ni malo lako, ali Ljubisav trudeći se oko domaćih životinja na taj način odmara. Zatim smo otišli dublje u šumu. Ljubisav nas je odveo do posebnog drveta u čijem korenu je donedavno bio izor čudotvorne i lekovite vode za oči. Zadnji put kada sam bio kod ovog drveta, oko drveta je bilo sve puno vode koju su ljudi koristili za piće, ali i kao lek. Sada vode više nema, izvor je presušio. Sećam se da je otac Gavrilo još davnih godina, kada bi se telefonski čuo sa bratom Ljubisavom pitao ga: da li još postoji ovaj izvor vode? Ocu Gavrilu je ovaj izvor zbog nečega bio važan, ali kao da je naslućivao da će presušiti. Od nedavno izvor lekovite voda je presušio. Rekao bih da je ovo drvo mlađe od 100 godina i pretpostavljam da je bilo mlado drvo kada je otac Gavrilo, kao dečak Bora, dolazio do njega i pio vodu sa ovog izvora. Znam da mi je otac Gavrilo pričao da je često dolazio u ove šume i tu crtao crkvice po korama drveća. Kada je otac Gavrilo često pitao Ljubisava u kojem je stanju izvor u drvetu, verujem da se sećao izvora koji mu je bio često poput igračke uz koju je dečak Bora odrastao. Otac Gavrilo se upokojio 2017. godine, a po Ljubisavovim rečima ubrzo nakon očevog upokojenja, izvor vode je presušio.

Ljubisav nas je poveo dalje u istraživanje sela Duboka, stigli smo do njegovog voćnjaka. Prvo smo otišli do porodičnog groblja u kojem je sahranjen Ljubisavov i Borin otac, Dušan Vučković. Njegov spomenik su podigli zajedno njegovi sinovi, sin Bora, u monaštvu otac Gavrilo i sin Ljubisav. Na ovom porodičnom groblju nema Dušanke, majke oca Gavrila. Nadam se da će se uskoro saznati gde je njen grob. Voleo bih i njen grob pronaći i posetiti ga. U Ljubisavom voćnjaku prvo što sam video bili su stari televizori. Kada smo ulazili u dvorište, nekoliko ekrana je gledalo prema nama, a upravo oni su me podsetili na tehničku i informacionu pismenost oca Gavrila koji je bio jedan od osnivača internet pravoslavnog misionarenja.

Kada su američki IT pioniri osamdesetih godina u svojim garažama razvijali prve sisteme iz kojih su kasnije nastali Microsoft, Google, Apple, i druge tehnološke kompanije, to je bio početak nove tehnološke ere. Ovi ekrani me podsećaju i na to kako je dečak Bora, još kao dečak u ovim voćnjacima smišljao svoje prve pismene korake, od kojih se kasnije razvila njegova računarska pismenost, a i tada se moglo videti da će on jednoga dana postati svetski poznat internet pravoslavni misionar.

Brat Ljubisav je morao ponovo do domaćih životinja, ovaj put do malih jarića. To je bilo vreme kada oni čekaju da Ljubisav dođe i da ih nahrani. Krenuli smo sa njim u dvorište stare kuće u kojoj se rodio dečak Bora. Kada smo stigli, oduševio sam se, jer sve je ovde posebno lepo i dočekao nas je poseban ambijent osunčane kuće. Bilo je kasno popodne i sunčave zrake su obasjavale ulaz u kuću. Odjednom su iz štale izletela dva jarića, od sreće su skakali i trčali po dvorištu. U početku nam nisu bili naklonjeni i uplašili su se odmah čim bismo napravili dva-tri koraka. Onda su se smirili, i ubrzo su opet razigrano skakutali oko nas. Lidija je u jednom trenutku postavila selfi-kameru tako da je iza nje, u pozadini bila kuća oca Gavrila i kada je napravila nekoliko fotografija, dva jarića su potrčali da se postave u kadar i da se slikaju sa Lidijom.

Ovde smo se pozdravili sa bratom Ljubisavom i njegovom suprugom. Zahvalili smo im na gostoprimstvu. Nedaleko od sela Duboka nalazi se jedan od naših najpoznatijih i najposećenijih manastira, manatir Tumane. U ovaj manastir je otac Gavrilo davne 1961. godine stupio za iskušenika, sa svojih 17 godina. Ušli smo u veliku svetinju i poklonili smo se pred kivotom Svetih Zosima i Jakova. Pomolili smo se pred čudotvornom ikonom Bogorodice Kurskaja.

Iz manastira Tuman, krenuli smo na Dunav u Golubac. Pronašli smo u Golupcu restoran u kojem smo večerali i iz kojeg smo imali prelep pogled na Dunav. Razgovarali smo o mnogobrojnim utiscima sa putovanja, tako da smo se zadržali do kasno uveče i tada smo krenuli za Beograd.

Sledećeg dana, kod kuće u dnevnom boravku, Lidija je odabrala film koji smo pogledali. To je bio jedan od mnogobrojnih filmova u našoj digitalnoj kinoteci. Film "The Occupant (2025)" ne spada u klasu blokbastera niti u klasu posebno zanimljivih filmova, ali od mnogobrojnih filmova odabrala ga je gotovo nasumično. Radnja filma koji smo gledali je o ženi geološkinji koja radi u rudniku kako bi zaradila novac za lečenje svoje sestre. Njena priča dobila je za nas novu dimenziju kada je pronašla misteriozni kamen iz pećine, koji se u filmu pojavljuje kao granica između stvarnog i unutrašnjeg sveta. Dok pokušava da preživi i da spasi svoju sestru, ona vodi borbu sa sopstvenim priviđanjima.

Pre nego smo krenuli u selo Duboka, Lidija mi je ispričala san koji je sanjala. U tom snu sanjala je susret sa svojom sestrom. Dok su se scene filma smenjivale, kao da su se preplitali i naši doživljaji u Dubočkoj pećini, jer u filmu se pojavljuje misteriozni kamen kojeg je jedna od dve sestre pronašla u pećini, što nas je podsetilo na kamen koji je Lidija pronašla u Dubočkoj pećini, i njenu sestru koja joj se pojavila u snu. Tako da su kamen iz pećine i san o sestri postali simboli između fizičkog i duhovnog. Avantura Dubočke pećine i pojava kamena kojeg je Lidija ponela iz pećine, o čemu smo na čudesan način gledali u filmu, nije samo avantura, već i život koji govori kroz razne događaje.

Moji putopisi iz sela Duboke:

• Etnografske vrednosti sela Duboka - Istočna Srbija, 2019. godina.
• Selo Duboka - rodno mesto oca Gavrila, 2011. godina.