Putujemo:

• Manastir Svetog Luke
• Mesto Zabrega
• Manastir Namasija
• Manastir Manasija

Poseta manastiru Svetog Luke - selo Bošnjani

Mnogo me obraduje bogato gostoprimstvo koje doživim svaki put kada posetim našu veliku svetinju, manastir Svetog Luke u selu Bošnjane. Uvek se radujem kada mi se ukaže prilika ponovne posete ovoj velikoj svetinji. Balkansko poluostrvo bezgranično je bogato prirodnim i istorijskim lepotama, ali najviše se obradujem kada doživim duhovne lepote koje me često potaknu na daljnja istraživanjaBalkanskog poluostrva. Posle Svete Liturgije i bogate trpeze prepune ljubavi, te vrednih duhovnih pouka oca igumana, arhimandrita Alekseja, sreo sam se sa bratom Milošem, koji me obradovao kada mi je prišao i čestitao mi, upravo navršena tri meseca bračnog života. Naime, Lidija i ja smo se venčali ovde na današnji dan pre tri meseca. Kasnije po podne, po odlasku iz manastira Svetog Luke, predložio sam Lidiji da posetimo manastir Manasiju i da se tamo poklonimo moštima Svetog despota Stefana Lazarevića. Međutim, kada smo krenuli sporednim putem iz sela Bošnjane prema Manasiji, naišli smo na putokaz koji je pokazivao put prema manastiru Namasija. Pomislio sam da je to greška sa krivom oznakom na putokazu, ali kada sem "pitao" Google Maps, sistem je javio da zaista postoji manastir Namasija i da se nalazi blizu mesta Zabrega.

Mesto Zabrega i manastir Namasija

Vozili smo krivudavim putevima i nakon nekoliko kilometara došli smo u mesto
Zabrega. Dalje smo pratili putokaz ka Namasiji sve dok nismo došli do kraja puta, do dela koji se nastavljao makadamsko-šumskom stazom. Pomislio sam da sam vozeći negde krivo skrenuo. Na našu sreću, čovek koji je bio pored puta bio je srdačan da nam objasni, i upozorio nas je, da naredni deo puta do manastira Namasija nije upotrebljiv za vozila. Ovaj dobronamerni čovek nam je predložio da tu pored puta ostavimo auto. Rekao nam je tada da dalje možemo krenuti jedino pešice. Uputio nas je dalje kroz šumu na stazu koja vodi do napuštenog manastira. Upozorio nas je da su tamo zidine starog zapuštenog manastira i da nećemo ništa posebno videti. Doznali smo od njega da te stare napuštene zidine leže na temeljima bogomolje iz prvih vekova hrišćanstva. Zahvalili smo se čoveku, i puni dobrog i veselog raspoloženja nastavili da pešačimo prema svetinji. Prešli smo most preko reke Crnice i naišli na baštu sa prekrasnim cvećem koje nas je na neobičan način podsetilo na detinjstvo.

Nastavili smo da pešaćimo uz reku i stigli smo do uzvišenja na kojem se nalazi plato sa ostacima starog hrama. Pored ruševina starog hrama naišli smo na grupu ljudi. Pitali smo se: kako je moguće da u sred šume, pored ruševina naiđemo na veću grupu ljudi. Očekivali smo da ovde nećemo nikoga i ništa naći osim starih zidina hrama. Naše čuđenje izazvalo je to, što smo imali mogućnost da slušamo vodiča ove planinarske grupe koji je upravo kad smo mi došli ovde počeo da priča o istoriji ovog porušenog manastira. Ispričao je priču i rekao je, da je u manastiru živelo 11 monaha, jer toliko se našlo skeleta kostiju u fazi nedavne restauracije ove svetinje. Pažljivo smo slušali vodiča kada je pričao o ostacima velike peći sa sušarom koja se ovde nalazi i koja je po mnogo čemu jedinstvena u Evropi. Namasija je manastir iz 15. veka i smatra se jednom od najstarijih monaških zadužbina. Pripada Petruškoj oblasti o kojoj sam prvi put čuo i za koju sam se jako zainteresovao, pogotovo zato što u ovoj oblasti ima mnogo svetinja. Slušali smo gospodina Vučkovića kada je kao vodič pričao o ovoj svetinji i čudilo nas je da je počeo da pričao baš u momentu kada smo mi došli. Kao da je nas čekao, da bi i mi nešto zanimljivo čuli i naučili o ovoj svetinji. Između ostalog, ispričao nam je legendu o sirotoj devojci iz sela koja je bežeći od turaka htela da se sakrije unutar zidina manastira, ali da monasi nisu stigli na vreme da otvore kapiju i turci su je ubili ispred kapije manastira. Legenda kaže da su monasi zakopali njene posmrtne ostatke kod ulaza u manastir. Ova legenda je potvrđena u istinitu priču kada su prilikom restauracije pronašli ženske kosti upravo na mestu gde je bio ulaz u manastir. Njene kosti su neopisivo lepo mirisale što pravoslavni tumače da se duša upokojenog posvetila.

Po završetku predavanja prišao sam vodiču ove grupe i upoznao sam se sa njim. Rekao je da se zove Vladan Vučković. Mene je posebno iznenadilo njegovo prezime, s obzirom da se moj blaženopočivši, duhovni otac, arhimandrit Gavrilo, prezivao „Vučković". Bilo mi je zaista teško poverovati da je ovo slučajnost. Zahvalio sam mu se i rekao sam mu da mi je mnogo značilo to što sam čuo od njega o ovoj velikoj svetinji. Ušao sam u kapelicu koja je obnovljena i koja se nalazi uz same zidine starog manastira. Na kamenom Svetom Oltaru, na moje još veće iznenađenje, u odnosu na prethodno čuđenje, da se vodič, prezivao baš kao moj duhovni otac, video sam kopiju ikone Bogorodice Lepavinske. Požurio sam da celivam svetu ikonu. Na moje čuđenje Vladan Vučković mi je rekao da je ovu svetu ikonu doneo jedan meštanin koji se iscelio od bolesti u manastiru Lepavini. Nakon što je nekoliko puta išao u manastir Lepavinu da se zahvali pred ikonom Presvete Bogorodice, otac-iguman Gavrilo mu je poklonio ovu ikonu, a taj srećnik je u znak blagodarenja poklonio ikonu da krasi ovaj manastir.

Ovo predivno sveto mesto, napušteno i porušeno, čuvaju vekovi vremena, ali, od nedavno i dobri ljudi, koji na izvestan način promovišu lepote ovog svetog mesta. Upravo zbog njih odnedavno je ovo mesto restaurisano i nalazi se u predivnom kraju kojeg okružuju reka Crnica i prekrasne cvećom obogaćene livade. Napustili smo manastir Namasiju i nastavili da istražujemo Petruški kraj u potrazi za ostalim svetinjama

Pre povratka za Beograd, poklonili smo se moštima Svetog Cara Lazara u manastiru Ravanici, te kasnije i njegovom sinu Svetom despotu Stefanu Lazareviću čije mošti se nalaze u manastiru Manasiji, kojem smo prvobitno krenuli u posetu. Tu pred svetim moštima smo se poklonili, i nakon molitve krenuli za Beograd.

Siguran sam i duboko verujem u to, da nas je upravo čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske nagradila i uputila da joj dođemo u posetu u manastir Namasiju. Na tome joj i dan-danas blagodarimo. Ovde nas je na izvestan način dočekao, i sa svetinjom upoznao baš, g. Vučković, koji nosi, za mene vrlo važno prezime, po mom blaženopočivšem duhovnom ocu, Gavrilu. Sve ovo je činilo da nam današnji dan kada obeležavamo tri meseca zajedničkog života, obogati mogućnost da se poklonimo svetoj ikoni Bogorodici Lepavinskoj. Ovog posebnog dana, zasijalo nam je i posebno sunce na samo nama poznat način, u manastiru Nama-sija. Uz ovakve doživljaje duhovna svetlost nastavlja da prelepo sija u našim životima.