U hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu održan pomen arhimandritu Gavrilu (Vučkoviću)

Dan kada obeležavamo godišnjicu upokojenja arhimandrita Gavrila (Vučkovića) igumana manastira Lepavine (12.04.2017.) bio je topao i sunčan, na prvi pogled uobičajen dan. Tog dana Lidija mi je poslala jedan zanimljiv crtež na kojem su bila nacrtana dva ježa kako se igraju u ježevoj kućici i to tako da je jedan od njih bio u krevetu, a drugi mu je doneo kafu. Ništa neuobičajeno za jedan crtež nacrtan nečijom rukom i maštom. Međutim, kasnije uveče tog dana taj crtež kao da se materijalizovao. Šetali smo Lidija i ja parkom i primetili smo u dvorištu jedne zgrade dva ježa, prišli smo im, i videli da jedan spava, a drugi ga je pomalo zadirkivao sve dok ga nije probudio. Eto, kako se do kraja dana jedan uobičajeni crtež pretvorio u stvarnost. Kasnije uveče, čitam na internetu kako je na današnji dan Jurij Gagarin poleteo u svemir, bilo je to 12.04.1961. Taj datum se sastoji od dva važna datuma iz života oca Gavrila. Godina, 1961. kad se otac Gavrilo zamonašio u manastiru Rakovica i datum 12.4. kada se otac Gavrilo upokojio. Čitam ponovo tako da Lidija čuje o tome što sam našao na internetu, a ona u tom trenutku pošto je čitala knjigu kaže: evo šta upravo čitam. Pročita mi tada paragraf iz knjige u kojem piše: "... ništa se ne dešava slučajno".

Sledećeg ujutra otišli smo na Liturgiju u Hram Svetog Aleksandra Nevskog na Dorčolu u Beogradu. Posle Svete Liturgije otac Oliver Subotić i otac Vajo su služili pomen ocu Gavrilu. Došli su Aleksandra, Tamara, Ljubinko i mnogi drugi koji su prisustvovali pomenu. Ocu Vaji i njegovoj supruzi gospođi Radi je taj dan, ta subota, bila veoma važna jer su za sina Jovana organizvali posluženje i tako obeležili njegov skori odlazak na parohiju u Australiju. Pitao me otac Vajo, na koji datum se otac Gavrilo upokojio, bilo mu je čudno što se pomen na sedmu godišnjicu upokojenja oca Gavrila poklopio sa danom kada on za sina, sada, oca Jovana organizuje druženje i posluženje pred njegov odlazak u Australiju.

Inače, otac Gavrilo je mnogo voleo malog Jovana još kada je on bio dečak i često sa roditeljima odlazio u manastir Lepavinu. Isto tako, često kada bi otac Gavrilo dolazio u Beogradu, bio bi rado primljen gost u porodici oca Vaje. Čuo sam i priču kako je otac Gavrilo svojevremeno kupio gitaru Jovanu jer je bio jako dobar muzičar i da ta gitara ima posebno mesto u srcu porodice oca Vaje i njegovog sina oca Jovana. Kada sam čuo sve priče bilo je posebno drago da smo upravo u hramu Svetog Aleksandra Nevskog održali pomen ocu Gavrilu.

U nastavku, nakon održanog molitvenog pomena, otac Oliver i otac Vajo u svojim besedama, koje možete čuti na linku na dnu ove objave, podsetili su prisutne na život i bogato misionarsko delo arhimandrita Gavrila. Pričali o važnosti što smo pomen održali upravo u hramu Svetog Aleksandra Nevskog u čijim parohijskim prostorijama je sedište Misionarske škole, a i sada se nalazi sedište nedavno osnovanog Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke čiji je upravnik otac Oliver Subotić, i u kojem koordiniram jedan od pet odseka, Odsek za elektronsku misiju.

Nakon održanog molitvenog pomena , počastili smo prisutne sa posluženjem, osvećenim kolačem i žitom. Tu se našlo i slatkih i slanih poslastica. Upravo u besedi otac Vajo je sve prisutne podsetio na veliko gostoprimstvo koju je otac Gavrilo uvek pokazivao prema poklonicima manastira Lepavine. Za sve prisutne u manastiru Lepavini uvek bi se pripremala trpeza ljubavi tako da nikada niko iz manastira Lepavine nije odlazio, a da nije bio poslužen, bez obzira koliko stotina ljudi istovremeno bilo prisutno. Tako smo i mi posluženjem poslužili prisutne skromno, ali od srca. Aleksandra je spekla kolač i skuvala žito, Tamara je spekla kolače u obliku srca, a mi smo doneli kifle. Posle pomena svi su se poslužili i tokom razgovora ostali smo još duže vreme u porti hrama Svetog Aleksandra Nevskog.

Nakon što smo kolačem i žitom počastili prisutne, dok kolača i žita odneli smo ljudima koji prose ispred hrama. Dok sam nudio ženi kolač i žito da se posluži ona me pitala u čiju pomen je žito, kada sam rekao otac Gavrilo Lepavinski ona se jako obradovala i rekla je da će oca pomenut u svojoj molitvi.

Nas nekoliko seli smo posle na kafu u obližnji kafić i u razgovoru sećali se mnogih uspomena na našeg oca Gavrila Lepavinskog. Ispijajući kafu u blizini hrama Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, sećali smo se susreta sa ocem Gavrilom, ali i svih onih trenutaka koji nas podsećaju da je otac Gavrilo, čija se duša pre sedam godina preselila u večnost, i dalje sa nama. Dogovorili smo se da sledećih godina, obeležavamo ovaj dan na sećanje na život i delo, blaženopočivšeg arhimandrita Gavrila Vučkovića, igumana manastira Lepavine, čiji život i misionarsko delo će ostati trajno zapisano kako u nama, njegovim duhovnim čedima, tako i u sećanju mnogobrojnog vernog naroda koji ga je poznavao.

Aleksandra koja je ispekla kolač i pripremila žito za pomen ocu Gavrilu, nakon pomena i zajedničke kafe koju smo popili, morala je ranije kući, jer kako kaže dolaze joj majstori, a ona se požalila kako majstori već dva meseca nikako da joj završe popravke po stanu. Popodne me zove Aleksandra i ispriča mi ovu priču. Ovaj put su u njen stan došla dvojica majstora. Sa prvobitnim majstorom koji nikako da završi započete poslove, došao je još jedan majstor. Taj čovek se iznenadio kada je ušao u Aleksandrin stan, jer je video puno ikona i pitao je Aleksandru odakle joj tolike ikone? Aleksandra je rekla da je upravo došla iz crkve gde je bio organizovan pomen ocu Gavrilu Lepavinskom. Na te njene reči, čovek se oduševio i rekao kako je poznavao oca Gavrila i setio se kako mu je ostao dužan neke radove i da mu je jako teško što nosi to na svojoj duši. Otac Gavrilo se u međuvremenu upokojio a to njegovo dugovanje ocu Gavrilu je i dalje ostalo. Sada se on obavezao da će da se potrudi kako bi što pre završili radove u Aleksandrinom stanu. Možda je to upravo želja oca Gavrila da se oduži Aleksandri koja je pripremila Kolač i Žito, a ovog čoveka da oslobodi duhovnog pritiska kojeg on nosi na svojoj duši zbog dugovanja ocu Gavrilu. Eto, još jedan primer kako naši duhovnici iako preseljeni u večnost, i dalje bdiju i brinu o nama. Čini se da je ovo poseban dokaz da nas naši duhovni oci nikada ne napuštaju, pa čak i nakon njihovog preseljenja iz ovozemaljskog života u večnost.