Petogodišnji parastos arhimandritu Gavrilu (Vučkoviću) u manastiru Lepavini

Lidija i ja smo u manastir Lepavinu stigli uoči praznika "Cveti". Došli smo na praznik svetog Lazara četvorodnevnog, na dan kada je u manasitru Lepavini organizovan pomen arhimandritu Gavrilu (Lepavinskom). Molitvenim pomenom setili smo se dobrih dela našeg duhovnog oca i zajedno pevali molitvu u kojoj se kaže: "Useli usnule oce i braću našu u mesta svetla, u mesta svežine u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje lica Tvoga veseli."

Bilo je mnogo ljudi koji su se posle Svete Liturgije i posluženja koje je bilo pripremljeno za sve vernike, otišli na manastirsko groblje i prisustovalo pomenu. Tu sam upoznao Ljubišu Nikolajevića i Željka Pranjića koji su sa svojim porodicama došli iz Italije da prisustvuju petogodišnjem pomenu ocu Gavrilu. Oni su o vremenu održavanja pomena pročitali iz moje objave koju sam objavio na facebook stranicu "o.Gavrilo". Prešli su dalek put i došli na pomen. Inače su rodom iz mesta u opštini Majdanpek koje se nalazi nedaleko od rodnog mesta oca Gavrila. Njih sam video prvi put, ali smo vrlo brzo, gotovo odmah, pronašli zajedničku duhovnu nit kojom nas je povezao otac Gavrilo i koja nas je vodila kroz zajedničke teme o hrišćanskom načinu života koji se mnogo poštuje u mestu iz kojeg je rodom otac Gavrilo.

Tog dana bilo je mnogo poznatih ljudi koji čine tu duhovnu nitu koja se među nama i danas proteže, iako smo kilometrima daleko. Ta duhovna nit proteže se po celom zemaljskom šaru. Među nama su bili i gosti koji su došli iz Banjaluke. Naime, brat Stamenko i sestra Lana su dovezli doktorku Tamaru koja je brinula o zdravstvenom stanju oca Gavrila i koja ga je mnogo puta ugostila u banji Mlječanici u Republici Srpskoj. Doktorka Tamara mi je ispričala jednu zanimljivu priču o banji Mlječanici: Još za vreme prvog očevog dolaska u Banju Mlječanicu, gradio se hram posvećen Svetoj Petki. Hram nije bio završen, ali je otac Gavrilo dao poslušanje upravi banje Mlječanice, da se što pre potrude i da se hram završi. Nedavno je doktorka Tamara ušla u hram zajedno sa ocem Vasilijem. Otac Vasilije je molio "Oče naš" i nakon molitve čula su se zvona. Pošto u hramu nikog nije bilo osim njih dvoje, Primetili su da je nemoguće da neko zvoni, jer nema nikoga u hramu. Oboje su ostali zaprepašćeni činjenicom da zvona zvone sama od sebe, jer nikoga nije bilo u hramu osim njih dvoje. Ispostavilo se da je to bila neka neka posebna Sila.

Lidija i ja smo celo popodne bili u Lepavinskom okruženju, obilazeći manastirska polja i livade. Sve je bilo puno cveća kao da se ceo ovaj kraj pripremao za sutrašnji praznik Cveti. Posle podne smo popili kafu koju nam je pripremio otac Marko Lepavinski. Podsetio sam Lidiju da ko bar jednom proba kafu koju je pripremio otac Marko, da se ponovo vraća u posetu lepavinskoj svetinji. Otac Marko kaže da nema nekih posebnih sastojaka u njegovoj kafi, osim ljubavi, truda i vode koja izvire u manastirskom izvoru a koja se čini posebnom.

Nakon što smo popili kafu, u šetnji smo sreli brata Stefana, lepavinskog iskušenika koji je sedeo na improvizovanoj stolici i čitao je duhovnu literaturu. Pored njega je sedeo pas Žućo koji je osluškivao zanimljive duhovne teme kojima je svoje srce naslađivao brat Stefan. Lidija i ja smo nastavili šetnju prema manastirskom vrtu i tamo ispred ograde sreli brata Nikolu koji je širio veš. Bio je sunčan dan i brat Nikola je iskoristio popodnevno sunce za sušenje veša. Porazgovarali smo s njim u želji da mu pomognemo, ali on je rekao da želi da samostalno sve uradi jer mu je potrebno da se osamostali u manastirskim poslušanjima. Brat Nikola nam je predložio da prošetamo livadama i da uberemo cveće. Poslušali smo brata Nikolu koji je bio dugogodišnji prijatelj oca Gavrila, još iz perioda njihovog zajedničkog života na Svetoj Gori. Lidija i ja smo otišli do manastirskih livada i tamo smo brali cveće, sedeli i odmarali na klupi uz prelepe prizore popodnevnim suncem obasjanog manastirskog hrama. Celodnevni obilazak manastirskih livada, i prisutsvo na molitvi obogatilo nas je duhovnom snagom kojom smo se vinuli u one duhovne visine koji predstavljaju lepotu života.

Na livadama i dvorištu manastira Lepavine ubrali smo cveće, a onda smo se sutradan na praznik Cveti, po drevnom obredu, rano ujutro pre Liturgije, umili sa vodom u kojem je preko noći bilo cveće. Ubrano cveće je celu noć bilo u limenom lavoru natopljeno u vodi. Tako obogaćenim starim običajima prisustovali smo Svetoj Liturgiji na praznik Cveti.

U hramu tokom Liturgije, pored mene je stajao i molio se jedan čovek kojeg sam kasnije upoznao. On se zove Stjepan i imao je potrebu da mi ispriča svoju priču. Naime, Stjepan, koji mi se predstavio i svojim skraćenim imenom kao Štef, poverio mi se da jako voli doći u Lepavinu, kaže: "Baš mi je dobro ovdje". To su reči kojim mi je Štef opisao snažnu blagodat koju oseća u manastiru Lepavini. Bilo mi je dovoljno kada sam u njegovim očima video sjaj i kada mi je sa ovom rečenicom opisao svoja osećanja. On kaže kako svaki dan misli na nedelju, jer to je dan kada će doći u Lepavinu na molitvu. Poverio mi se da mu se život počeo menjati na bolje od kad dolazi ovde, između ostalog, više nije nervozan i ljut na sve oko sebe i više ne psuje Boga.

Zamolio sam ga da mi kaže kako je saznao za manastir Lepavinu. Ispričao mi je da je jednog dana u susedno mesto došao da kupi zob. Čovek od kog je kupio zob rekao mu je da može i bližim putem da se vrati u svoj grad Križevce. Taj put ga je vodio putem iznad manastira Lepavine. On je tada video toranj crkve koji se nalazi u kotlini. Sišao je u kotlinu. Pitao je ljude koje je tamo sreo: da li može on kao Katolik da bude ovde. Ljudi su rekli da ovde ima puno katolika i da to nije problem. Kada je ušao unutra, pitao je bratstvo hrama da li može da bude u hramu jer je druge vere, a bratija su mu dobronamerno objasnili da je ovde uvek dobro došao. On od tog dana uvek čeka nedelju kako bi došao na molitvu ispred čudotvorne ikone Bogorodice Lepavinske.

Posle ručka Lidija je pomagala u kuhinji, a ja sam otišao kod oca Vasilija da mu popravim računar i štampač koji nije štampao u boji. Otac Vasilije je imao veliku potrebu, da proradi taj štampač u boji, jer želi da ukrašava fotografije sa vinjetama u boji. Ispunjava ga trenutak kada kreira vinjete koje ukrašava bojama slično onim bojama kojima su ukrašene manastirske bašte. Znao sam da postoji veći problem sa ovim štampačem i da će biti prolem da on proradi, ali kada sam čuo snažnu želju kojom je otac Vasilije želo da proradi ovaj štampač u boji, to se nekako i dogodilo bez mnogo mog zalaganja i popravljanja. Očeva vera je bila dovoljna i bez mog angažmana.

Lidija i ja smo pre polaska za Beograd otišli na manastirko groblje kako bi jedan cvet kojeg smo ubrali u manastirskoj bašti
ostavili na grobu oca Gavrila, pomenuvši ga još jednom u molitvi. Sa ocem Gavrilom smo se rastali na jedan poseban način uzevši od našeg duhovnog oca blagoslov pred putovanje.