Kod mati Zlate na promociji knjiga
Vladike Alseksaja (Bogićevića)

Putujemo i posećujemo:

• Manastir Lepavina
• Bjelovar
• Praznik Silaska Svetog Duha na apostole

Jutro je bilo prohladno, ali na AVali bilo je još hladnije. Međutim u podnožju Avale postoje postoji manastir posvećen Bogorodici Trojeručiji u kojem je igumanija mati Zlata. Kada smo stigli zvona su se oglasila jer je upravo sitgao i vladika ALeksej. Nareod se okupio oko vladike da uzme blagoslov od vladike. Zatim smo ušli u hram na prisustvujemo i učestvujemo u Svetoj Liturgiji. Posel Svete Liturgije smo bili posluženi zajedno sa vernim narodom u gostoprimnici manatira gde je mati Zlata nas ugostila. Bilo je naših priajatleja i video sam i brata ZOrana nakon dugo vremena. Brat Zoran inače živi u blizini manasitra i često ovde dolazi. Nejga sam upoznao u davnih godina u manastiru Vaedenju kada smo zajedno često prisustvovali večernjim bogosluženjima.

Svi zajedno smo se počastili na trpezi rakijom i kafom. Ovo je bila prava nastavak Svete Liturgije. U nastavku druženja došao je vladika Aleksen i održao promociju svojih knjiga.

Nakon promocije knjige ušli u hram i videli lepavinsku ikonu.

Kada smo stigli na posluženje u veliku lepavinsku trpezariju, dogodilo se tako da sam seo za stol preko puta Kristine i Darko., i Tada su mi ispričali ove priče, jer me Kristina prepoznala kao aktivnog putopisnog misionara na društevnim mrežama. Gledala je moje putopisne filmove i čitala moje putopise sa temom posete Svetim mestima. Kristina mi je tada rekla, da želi da mi ispriča svoje priče. Ljudi koji su sedeli sa moje leve i desne strane obratili su mi se i rekli su da su oni rodom iz sela u kojem je rođen otac Gavrilo (Lepavinski) i da odavno žive u Austriji. Setio sam se tada da upravo u tom selu, rodnom mestu oca Gavrila, u selu Duboka se sutra održava manifestacija Dani sela Duboka, jer na praznik Silaska Svetog Duga na apostole - Duhovni oni proslavljaju slavu svog sela. Tako sam čuo i treću današnju priču od gospođe Olge i njenog sina Zorana. U selu Duboka na praznik Duhovi, obeležava se Slava mesta i sećanje na žene Rusalje. To su bile pojedine žene koje bi na praznik bile okupljene u selu i pevale bi i plesale sa svim ostlaima. Samo neke od njih bile bi tada napadnute od nepoznatih i nevidljivih sila. One bi tada dobile neverovatnu nadljudsku snagu tako da ih i više jakih muškaraca ne bi mogli zaustaviti. Kako bi pomogli ovim ženama, bilo je potrebno da se svira posebna vrsta muzike i da tada prenesu ženu preko jedne rečice u selu. Kada bi to napravili žene Rusalje, kako su ih zvali, bile bi oslobođene od ovih nevidljivih sila.

Tako je to bilo negde sve do kraja 40-tih godina prošlog veka. Sada je ostalo samo sećanje još nekolicine starih ljudi koji su bili deca u ono vreme, i koji se do danas sećaju ovih događaja, kada bi selo obilježavalo svoju Slavu. Imao sam mnogo pitanja o Rusaljama, ali bilo je malo vremena za razgovor. Tako sam saznao samo onoliko koliko je dovoljno da pobudim razmišljanja o rodnom mestu mog duhovnog oca, arhimandrita Gavrila (Lepavinskog). U selu Duboka nalazi se i duboka pećina za koju su mi ispričali legendu da je pre mnogo vekova u njoj živela aždaja sa nekoliko glava, koja je tražila da joj rednovno prinose devojke iz sela. To se dešavalo sve dok jedan čovek nije sa posebnim mačem ubio aždaju, a taj mač je bio korišćen i kao oružje sa kojem bi mahao ispred Rusalje koji bi prenosili preko reke. To mahanje je simboliziralo teranje nečistih sila koje bi napale devojke i žene Rusalje. Naš razgovor je slušala Zoranova supruga Jerina, koja je dobila ime po princezi za koju legenda kaže da je okamenjena pored Golubačke tvrđave i sada je tamo malo ostrvce na sred Dunava na mestu gde je Dunav najširi u svom toku. Kada sam sabrao utiske ovih interesantnih priča, otišao sam na izvor, i tamo mi se pridružio brat Slaviša. Točili smo vodu i divili se lepoti Lepavinskgo kraja, laganom žuboru vode i pogledu na lepavinski hram oko kojeg se često događaju čudesna isceljenja, neobične životne priče ljudi, ali i njihovo duhovno uzrastanje. Ubrzo nam se pridružio otac Vasilije koji je seo pored nas, uz izvor. Pričali smo pod jakim suncem gotovo pola sata. Pričali smo o duhovnim iskustvima koje svakodneovno doživljavamo. Samo što smo hteli da odemo u hladovinu kako bismo se maknuli sa jakog sunca, stigle su dve porodice iz Austrije i prišle su ocu Vasiliju da uzmu blagoslov. Od tada pa narednih pola sata nastavili smo da i dalje sedimo na jakom suncu, pored izvora. Brinući za nastavak duhovnih razgovora koje je vodio otac Vasilije odgovarajući na naša pitanja. Nismo osećali vrućinu već radost i duhovno ispunjenje.

Kasnije popodne sam se vratio u Bjelovar i planirao odmor. Sledećeg dana prisustvovao sam Svetoj arhijerejskoj Liturgiji koju je predvodio Njegovo preosveštenstvo episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator mitropolije zagrebačko-ljubljanske Kirilo. Hram Svete Trojice je obnovljen, a čuo sam da će Grad Bjelovar nastaviti i sa unutrašnjom obnovom hrama kako bi ovaj hram doživeo potpunu obnovu kojoj će se diviti vernici, ali i turisti koji će posećivati grad Bjelovar.

Posle Svete Liturgije u bjelovarskom hramu Svete Trojice upriličen je kulturno-umetnički program i bogata trpeza na koju su bili pozvani svi prisutni. Zaista nisam planirao da će se moj boravak u Bjelovaru dogoditi na ovako veliki praznik. Ovaj hram je bio 90-tih godina prošlog veka napušten i sećam se da je 1997. po dolasku oca Bore Gvojića iz Virovitice pokrenut crkveni život. Tada je otac Boro došao kod mene kući da bi moje roditelje zamolio da očiste napušteni hram. Tata je prihvatio molbu oca Bore i danima je čistio hram u kojem su bila razbijena mnoga stakla i u kojem je bilo mnogo nereda koji su učinuli golubovi. Sećam se da je tati tada pomagao izvesni gospodin Karadža, koji je bio uz njega kako ne bi bio sam u hramu i dvorištu hrama.

U ono vreme nisam često odlazio u bjelovarski hram, već više u manastir Lepavinu, ali bilo bi mi drago kada bih čuo da je hram otvoren i da se u njemu služe Svete Liturgije. Tada nije bilo puno vernika u bjelovarskom hramu, ali vremenom je dolazilo sve više vernika. Danas sam čuo da je Grad Bjelovar zainteresovan da osim što je uložio u vanjsku obnovu, da će obnovit i unutrašnjost hrama. Biće to još jedan kulturno-istorijski spomenik koji će ukrašavati grad Bjelovar i koji će ući u turističku ponudu grada za sve zainteresovane turiste. Već sada osećam da će strani turisti videvši kopiju čudotvorne ikone Bogorodice Lepavinske koja se nalazi u bjelovarskom hramu biti oduševljeni Njenom lepotom. Verujem da će im se tom prilikom pojavit posebno interesovanje da posete Njen dom, manastir Lepavinu.