«zapisi i reportaže»
Manastir Krka
Narod je uvek znao da je voda izvor života. Okupljao se oko lekovitih svetih izvora i bio svedok čudesnih izlečenja. Savremeni naučnicu su poverovali u lekovitost vode kada su pod mikroskopom videli razliku kristala izvorske vode i poredili je sa kristalima vode koja prolazi kroz vodovodne cevi. Na izvorima vode narod je gradio crkve. Ovo je priča o jednoj takvoj crkvi i izvoru vode.
Novembar, 2025.
Putujemo i posećujemo:
- Nacionalni park Kraka
- Manasatir Krka
Krenuli smo iz Zadar, gotovo sa same obale mora. Jutarnja svetlost još se zadržavala nad vodom, a vazduh je nosio onu posebnu svežinu koja postoji samo u primorskim gradovima – mešavinu soli, kamena i vremena. Put prema Banjaluka nudio je dva pravca: jedan preko Plitvičkih jezera, poznat i razglednički lep, i drugi, tiši i dublji – preko manastira Krke. Odabrali smo ovaj drugi. Naša putovanja, gotovo po nekom nepisanom pravilu, uvek su obeležena svetim mestima. Iako se svetinje mogu doživeti i u svakodnevici, u tišini sopstvenog doma, pred ikonama koje nas prate iz dana u dan, putovanje otvara drugačiji prostor duhovnosti. To nije samo molitva – to je susret. Susret sa mestom koje pamti više nego što mi možemo da izgovorimo.
Tako nas je i Manastir Krka privukao svojom istorijom, ali još više – svojom postojanošću.
Kako smo se udaljavali od obale, pejzaž se menjao. Mediteranski prizori polako su ustupali mesto kršu, goloj dinarskoj zemlji, kamenim prostranstvima koja na prvi pogled deluju surovo, ali u sebi nose duboku, gotovo asketsku lepotu. To je kraj u kojem je istorija urezana u kamen, gde su ratovi, seobe i stradanja ostavili tragove ne samo u knjigama, već i u ćutanju prostora.
Ovaj kraj se po mnogo čemu razlikuje od mog rodnog Bjelovara, ali i od Beograda u kojem danas živim. Ovde se oseća drugačija gustina vremena. Svaki put, svaki zavoj, kao da vodi ne samo napred, već i unazad – u slojeve istorije koje ne možemo zaobići. Prolazili smo kroz Kistanje, mesto koje danas deluje mirno, gotovo povučeno, a nekada je bilo središte važnih dešavanja za pravoslavni narod ovog kraja. Odavde put vodi dalje ka Krki, prema prostoru gde se priroda i duhovnost ne razdvajaju, već se dopunjuju.
Tako nas je i Manastir Krka privukao svojom istorijom, ali još više – svojom postojanošću.
Kako smo se udaljavali od obale, pejzaž se menjao. Mediteranski prizori polako su ustupali mesto kršu, goloj dinarskoj zemlji, kamenim prostranstvima koja na prvi pogled deluju surovo, ali u sebi nose duboku, gotovo asketsku lepotu. To je kraj u kojem je istorija urezana u kamen, gde su ratovi, seobe i stradanja ostavili tragove ne samo u knjigama, već i u ćutanju prostora.
Ovaj kraj se po mnogo čemu razlikuje od mog rodnog Bjelovara, ali i od Beograda u kojem danas živim. Ovde se oseća drugačija gustina vremena. Svaki put, svaki zavoj, kao da vodi ne samo napred, već i unazad – u slojeve istorije koje ne možemo zaobići. Prolazili smo kroz Kistanje, mesto koje danas deluje mirno, gotovo povučeno, a nekada je bilo središte važnih dešavanja za pravoslavni narod ovog kraja. Odavde put vodi dalje ka Krki, prema prostoru gde se priroda i duhovnost ne razdvajaju, već se dopunjuju.
Reka Krka i njen kanjon danas su zaštićeni kao Nacionalni park Krka, jedno od najlepših prirodnih područja u Hrvatskoj. Poznat po slapovima, sedrenim barijerama i bogatoj flori i fauni, ovaj park nije samo prirodna atrakcija, već i prostor u kojem se vekovima živelo, molilo i stvaralo.
Krka je oduvek bila više od reke. Ona je bila put, granica, izvor života i mesto susreta. U njenoj blizini nalaze se ostaci rimskih puteva, srednjovekovnih utvrđenja i sakralnih objekata različitih epoha. U tom slojevitom prostoru, manastir Krka zauzima posebno mesto – ne samo kao verski, već i kao kulturno-istorijski centar.
Manastir Krka – svetinja u tišini kanjonaManastir Krka, posvećen Svetom Arhanđelu Mihailu, prema predanju je osnovan još u 14. veku, u vreme kada je ovo područje bilo duhovno i kulturno uporište pravoslavnih Srba u Dalmaciji. Kroz vekove je manastir bio mnogo više od mesta molitve – bio je škola, utočište, arhiv pamćenja i identiteta.
Parkirali smo se ispred manastira i ušli u manastirsko dvorište. Prostor je delovao sabrano, zatvoreno u sebe, ali ne i zatvoreno za čoveka. Zidovi, staze, stara stabla – sve je imalo meru. Nigde viška, nigde praznine.
Ušli smo u hram, zadržali se u tišini, a zatim izašli na središnji trg unutar manastirskih zidina. Tu vreme kao da stoji. Ne zato što se ništa ne događa, već zato što se događa nešto drugo – ono što se ne meri satom.
Krka je oduvek bila više od reke. Ona je bila put, granica, izvor života i mesto susreta. U njenoj blizini nalaze se ostaci rimskih puteva, srednjovekovnih utvrđenja i sakralnih objekata različitih epoha. U tom slojevitom prostoru, manastir Krka zauzima posebno mesto – ne samo kao verski, već i kao kulturno-istorijski centar.
Manastir Krka – svetinja u tišini kanjonaManastir Krka, posvećen Svetom Arhanđelu Mihailu, prema predanju je osnovan još u 14. veku, u vreme kada je ovo područje bilo duhovno i kulturno uporište pravoslavnih Srba u Dalmaciji. Kroz vekove je manastir bio mnogo više od mesta molitve – bio je škola, utočište, arhiv pamćenja i identiteta.
Parkirali smo se ispred manastira i ušli u manastirsko dvorište. Prostor je delovao sabrano, zatvoreno u sebe, ali ne i zatvoreno za čoveka. Zidovi, staze, stara stabla – sve je imalo meru. Nigde viška, nigde praznine.
Ušli smo u hram, zadržali se u tišini, a zatim izašli na središnji trg unutar manastirskih zidina. Tu vreme kao da stoji. Ne zato što se ništa ne događa, već zato što se događa nešto drugo – ono što se ne meri satom.
Katakombe – silazak u dubinu
Poseban razlog našeg dolaska bio je silazak u katakombe manastira Krke. Želeo sam da Lidiji pokažem ovo jedinstveno mesto, jer katakombe nisu samo arhitektonski ili arheološki fenomen – one su iskustvo.
Prema predanju, upravo u ovim podzemnim prostorima propovedao je Apostol Pavle na svom putu prema Rimu. Bez obzira na istorijske rasprave, katakombe svedoče o ranohrišćanskom prisustvu i o kontinuitetu vere koji se ovde nije prekidao.
Silazak u katakombe je tih i spor. Kamen je hladan, vazduh gust, a svetlost prigušena. Tu se čovek ne može zadržati na površnim mislima. Sve se svodi na osnovno: disanje, hod, prisustvo. To je prostor u kojem se vera ne objašnjava – ona se oseća.
Manastir Krka je vekovima bio i prosvetni centar. U njemu je delovala poznata Bogoslovija Krka, jedna od najznačajnijih pravoslavnih bogoslovskih škola na ovom prostoru. Generacije sveštenika, teologa i učitelja ovde su sticale znanje koje su potom nosile širom Dalmacije, Like i Bosne.
I danas, iako u skromnijem obimu, manastir čuva to nasleđe. Knjige, rukopisi, liturgijski predmeti – sve to svedoči o jednom tihom, ali istrajnom radu koji se odvijao daleko od velikih centara moći, ali blizu suštine. Nakon boravka u manastiru, nastavili smo put prema Banjaluci. Nismo se dugo zadržavali, ali ono što smo poneli nije moglo stati u vreme provedeno tamo. Krka ostaje kao tačka na mapi, ali i kao unutrašnji orijentir. Neka mesta ne posećujemo da bismo ih videli, već da bismo ih zapamtili na drugačiji način. Manastir Krka je jedno od takvih mesta – svetinja koja ne traži mnogo, ali daje duboko. I zato se sa tog puta ne vraćamo isti.
Poseban razlog našeg dolaska bio je silazak u katakombe manastira Krke. Želeo sam da Lidiji pokažem ovo jedinstveno mesto, jer katakombe nisu samo arhitektonski ili arheološki fenomen – one su iskustvo.
Prema predanju, upravo u ovim podzemnim prostorima propovedao je Apostol Pavle na svom putu prema Rimu. Bez obzira na istorijske rasprave, katakombe svedoče o ranohrišćanskom prisustvu i o kontinuitetu vere koji se ovde nije prekidao.
Silazak u katakombe je tih i spor. Kamen je hladan, vazduh gust, a svetlost prigušena. Tu se čovek ne može zadržati na površnim mislima. Sve se svodi na osnovno: disanje, hod, prisustvo. To je prostor u kojem se vera ne objašnjava – ona se oseća.
Manastir Krka je vekovima bio i prosvetni centar. U njemu je delovala poznata Bogoslovija Krka, jedna od najznačajnijih pravoslavnih bogoslovskih škola na ovom prostoru. Generacije sveštenika, teologa i učitelja ovde su sticale znanje koje su potom nosile širom Dalmacije, Like i Bosne.
I danas, iako u skromnijem obimu, manastir čuva to nasleđe. Knjige, rukopisi, liturgijski predmeti – sve to svedoči o jednom tihom, ali istrajnom radu koji se odvijao daleko od velikih centara moći, ali blizu suštine. Nakon boravka u manastiru, nastavili smo put prema Banjaluci. Nismo se dugo zadržavali, ali ono što smo poneli nije moglo stati u vreme provedeno tamo. Krka ostaje kao tačka na mapi, ali i kao unutrašnji orijentir. Neka mesta ne posećujemo da bismo ih videli, već da bismo ih zapamtili na drugačiji način. Manastir Krka je jedno od takvih mesta – svetinja koja ne traži mnogo, ali daje duboko. I zato se sa tog puta ne vraćamo isti.
Novembar, 2025.