Cela Srbija bogata je duhovnim bogatstvima, ceo Balkan jedno je veliko sveto mesto. Na dan velikog praznika, došli smo na Svetu Liturgiju u hram Svetog Dimitrija da proslavimo ovog velikog svetitelja. Mnogi ljudi kažu da ne treba raditi na ovaj sveti i veliki dan. Mi smo ovih dana nešto sređivali po stanu, ali smo odlučili da nećemo danas ništa da radimo. Odlučili smo da ćemo dan posvetiti svetitelju. Posle Svete Liturgije, pozvani smo od jednog mog dobrog brata u Hristu da prisustvujemo svečannom posluženju koje je pripremljeno u parohijskom domu ovog velikog hrama. Obradovali smo se pozivu i poslužili se svečanim ručkom. Ovde smo upoznali članove hora koji pevaju pri crkvi Svetog Dimitrija i kasnije prisustovali njihovom pevanju. Između ostalih prisutnih, upoznali smo i gospođu Mirjanu koja ovde poslužuje. Nakon što nas je poslužila kafom i samo što smo hteli da odemo, u tom trenutku došla je gospođa Dobrica i donela tople domaće kolače sa kojima nas je i ona poslužila. Kada smo hteli da joj se zahvalimo ona je nekako spontano ispričala priču zbog koje ne treba njoj da se zahvaljujemo, jer, kako je rekla, njena dužnost je da na današnji dan pripremi kolače i posluži drage ljude pri hramu Svetog Dimitrija na Novom Beogradu.

Razlog zbog kojeg je Dobrica tako brižna u darivanju na dan Svetog Dimitirja saznali smo u njenoj priči. Dobrica nam je ispričala: Bilo je to pre 17 godina, kada je na današnji dan, ne znajući da se tada proslavlja Sveti Dimitrije radila poslove oko kuće. Radila je na visini od pet metara kada se iznenadno okliznula i pala sa tako velike visine. Tada se povredila i gotovo 100 dana nije mogla da stane na noge. Bila je pod lečničkim nadzorom i oporavak je bio dug, ali uspešan. Nakon oporavka, odlučila je da na godišnjicu svoje tragedije ode u hram i da se zahvali Bogu što je ostala živa. Posetila je hram na Novom Beogradu, bio je to hram Svetog Dimitrija koji je tada bio u izgradnji. Na njeno čuđenje tada je shvatila da se upravo na dan njenog nesrećnog slučaja, proslavlja Sveti Dimitrije. Istog trena se rasplakala i pokajala što je na dan praznika radila, zanemarivši tada svetitelja. Tako uplakanoj prišla joj je Mira koja je tada pomagala u hramu i videvši je da plače, pitala je zašto plače. Kada joj je Dobrica ispričala priču i Mira se rasplakala i zajedno su krenule u parohijski dom. Čim su izašle iz crkve, jedna žena ih je pitala: "jeste li vas dve sestre, jako ličite jedna na drugu?". I zaista, kada sam ih i ja danas upoznao pitao sam ih: "jesu li rođene sestre?". Toliko su slične jedna drugoj.

Gospođa Dobrica se zavetovala da će svake godine darivati Hram Svetog Dimitrija i to ona radi već 17 godina, a ove godine i ja sam imao tu čast da se poslužim njenim darovima, toplim domaćim kolačima. Dobrica se pokajala i sigurna je da više nikada neće da radi na velike hrišćanske praznike, a Sveti Dimitrije joj je poslao veliku utehu u dobrodušnosti gospođe Mire. Njih dve su od prvog susreta u hramu Svetog Dimitrija postale bliske kao rođene sestre. Kao nagrada za pokajanje, od Boga dolazi uteha, nekada je ta uteha materijalne prirode, a nekada, kao u slučaju gospođe Dobrice, uteha je sestra Mira sa kojom deli najlepša životna iskustva i dar sa Neba.

Izvor: Записи и Репортаже (zapisi-reportaze.com)