Putujemo i posećujemo:

• Manastir Svetog Nikole u Kuršumliji
• Bogorodičin hram u Kuršumliji
• Prolom banja

Planirali smo odmor u Kuršumlijskoj banji tako da nam zadnji dan odmora pada u nedelju, kako bismo mogli da prisustvujemo Svetoj Liturgiji u manastiru Svetog Nikole u Kuršumliji. Ovo je naš drugi susret sa manastirom Svetog Nikole, jer u Toplički kraj redovno dolazimo kao korisnici banjskog turizma. Ovaj kraj je poznat po Kuršumlijskoj, Lukovskoj i Prolom banji. NAkon nekoliko dna hotelskog odmora, stigli smo u manastir Svetog Nikole koja je nezaobilazna tačku na mapi kulturnog nasleđa Srbije. Stigli smo na početak Svete Liturgije. Celivali smo svete ikone i tada su se čula zvona z apočetak Liturgije. To je znak da smo stigli na vreme. To je bilo malo upitno s obzirom na admiinstraciju odjave u hotelu u Kursumlijskoj banji. Hram je bio ispunjen velikim brojem vernika koji su svi do jednog znali da su upravo ovde na pravom mestu u pravo vreme. Vreme Svete Liturgije. Ove ljude prvi put susrećem u životu i pitanje je da li ćemo se ponovo sresti, ali puno toga već tada sam video da imam zajedničko sa njima. Osetio sam da imamo veliku bliskost. Imamo mnogo toga zajedničkog iako se prvi put vidimo. Ono zajedničko je ljubav prema Bogu i ljubav prema Svetoj Liturgiji. Ta ljubav nije mala, jer da nema te ljubavi ne bismo sigurno ustali ovako rano i po hladnoći došli u hram. Zato sam siguran da postojati sila koja nas priziva na ovo mesto i koja nas zbližava. Ta sila je u Svetoj Čaši kojoj smo prišli na kraju Svete Liturgije i iz koje smo se pričestili svetim Darovima Božijim. Sutra je početak Velikog Posta, a prisustvo na ovom mestu upravo pred početak Velikog Posta daje nadu da će nam sila svetog mesta pomoći u trudu da ustrajemo i iznesemo sve dane Velikog i Časnog post, kako bismo u miru i radosti dočekali Vaskrs.

Nakon Svete Liturgije otišli smo na posluženje u manastirsku trpezariju gde smo seli sa narodom i poslužili se kafom. Nismo nikoga poznavali. Iguman manastira, otac Simeon, koji je služio Svetu Liturgiju, seo je na čelo trpeze i tada mi se pojavio onaj osećaj da se dugo znamo, iako smo bili zajedno samo na Svetoj Liturgiji. Nije bilo potrebno da se predstavljam ljudima za stolom koji su se svi međusobno poznavali, jedino ja sam bio stranac među svim poznatima. Bili smo bliski i samim tim što smo zajedno učestvovali na Svetoj Liturgiji bilo je jasno da smo bliski. Znamo da pripadamo istoj porodici, hrišćanskoj porodici. Naši izrazi lica su pričali o nama i razmenjivali su poruke koje su govorile više od reči. Lidija je sedela za drugim stolom. Tako se odvijao veoma interesanatn razgovor. Pored nje je sedeleo nekoliko žena koje su se pokazivale veoma domačinski prema Lidiji. Pitali su Lidiju odakle dolazi i sa kim je došla, a dalji nastavak razgovora pretvorio se u sestrinjski odnos i to toliko snažan da je jedna od žena prišla Lidiji i iz torbe izvadima ličnu svetinju, smotuljak mirisnih trava uvezen u tkaninu za koju je rekla da je obišla mnoga sveta mesta i da nose blagoslov mnogih pravoslavnih svetinja mesta. Kasnije u razgovoru sa Lidijom shvatio sam da ju je dirnula ljubav nepoznate žene koja je tako nešto lično odvojila od sebe i dala nepoznatoj osobi samo zato što su u svega nekoliko minuta razgovora uspostavile dublji lični kontakt koji ima temelj u susretu na Svetoj Liturgiji. Odlučila je da tu svetinju čuva vema brižno i da će kad tada ponovo doći ovde da se zahvali ženi na tako posebnom daru.

Nakon što smo besedu i čitanje iz knjige koju je pročitao otac Simeon, pažnju smo posvetili očevim duhovnim poukama pred početak Velikog posta. Zatim je otac Simeon ustao na izlasku iz trpezarije svakom dao po jednu ikonicu. Ikonice su iz manastira Ostrog odakle je otac Simeon nedavno došao sa pokloničkog putovanja. Interesantno je to da je Lidija upravo veče pre dolaska u manastir pročitala knjigu u kojoj se spominje Sveti Vasilije Ostroški. Ovo je dodatno produbilo našu duhovnu vezu sa manastirom Svetog Nikole u Kuršumliji.

Napravio sam nekoliko fotografija manastira, a kada sam hteo da uđem u hram i da primim kvavku na drvenim vratima hrama, vrata su se otvorila. Sa unutrašnje strane, baš u tom trenutku žena je primila kvaku i otvorila vrata. Video sam ženu koja je otvorila vrata i pozvala me u hram. Ovo malo čudo predstavlja jedan poziv da smo ovde uvek dobro došli. Koliko je ova svetinja kroz svoju viševekovnu istoriju pružila ljudima gostoprimstvo, ako je u ovako kratko vreme, tokom jednog prepodneva ostavlja jak utisak na jednog običnog posetioca poput mene.

Dobili smo posebne darove o kojima smo dugo pričali. Dotakli smo posebnu ljubav sestre u Hristu koju Lidija nikada neće zaboraviti i ujedno su nam se otvorile duhovne oči za važnost Topličkog kraja koji, iako finansijski siromašan potrebno je gledati prvo duhovnim očima, i očima srca. Molim vas u literaturi na internetu potražite istorijske činjenice koje se vežu za manastir Svetog Nikole u Kuršumliji kako ne biste propustili da saznate i ono ostalo što je važno za ovaj manastir, ali voleo bih da iz ovog teksta prihvatite pouku da se na svetim mestima nalaze sveti ljudi, kako one koje je crkva kanonizovala i proglasia ih svetima, tako i na ljude koji nose svetost u sebi dovoljno jaku da vaše srce usmeri u pravcu da ne luta već da se primiri u zagrljaju u kojem nas grli Majka Crkva i Hristos kao glava Crkve.

Napunjeni ljubavlju domaćina, još jednom smo celivali svetinje u hramu i zatim nastavili naše putovanje. Stigli smo do Bogorodičine crkve koja se nalazi nedaleko od manastira Svetog Nikole. Ovaj hram je prva zadužbina Stefana Nemanje koji je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Danas su vidljivi samo temelji i deo oltarske apside ovog hrama. Pronašao sam u literaturi da je grad na osnovu arheoloških istraživanja postojao u 6. veku, u doba cara Justinijana, a tek kasnije je u Nemanjino doba ovde bila prva prestonica Nemanjine države. Mesto monaškog podviga Nemanjine žene Ane, kasnije monahinje Anastasije bio je upravo Bogorodičina crkva. Ovde se Anastasija podvizavala i upokojila oko 1200. godine. Sahranjena je ovde, a njene mošti su prenešene kasnije u manastir Studenicu. Bogorodičina crkva je starija od Đurđevih stupova i od crkve Svetog Nikole u Kuršumliji, kao i od Studenice i Hilandara. Bogorodičin hram ovde samuje i čeka bolja vremena kad će doći obnova i naroda i hramova i tada će se ovde služiti Sveta Liturgija.

Nakon posete Manastiru Svetog Nikole i Bogorodičninoj crkvi u Kuršumliji uputili smo se u Prolom banju koja se nalazi nedaleko od Kuršumlije.

Kada smo stigli u Prolom banju, seli smo u restoran i popili domaću kafu, koju sam nazvo kafa dobrodošlice i zatim se spustili u banjski deo sa bazenima da se upoznamo sa ambijenom, jer imamo želju da jedan od budućih odmora provedemo upravo u Prolom banji. Na fotografijama možete videti ambijent i pejzaž, ali kao što sam ranije pisao u tekstu priroda ovog kraja ima elemente koje nije moguće videti, već samo duhom i srcem doživeti. To je Toplički - Kuršumlijski kraj. Ono što smo mi ovde doživeli za svega nekoliko dana nije potpuno moguće opisati tekstom i fotografijama i zato smo blagodarni Bogu što smo imali priliku da dođemo i da imamo lično duhovno iskustvo ovog kraja koje ćemo dugo nositi.

Ovaj kraj Južne Srbije posetili smo pre dve godine, ali tada nismo prisustvovali na Svetoj Liturgiji. To je velika razlika koja se može objasniti samo u duhovnom kontektsu. Prethodni tekst posete Manastiru Svetog Nikole u Kuršumliji pročitajte u nastavku.