Manastirska slava u mestu Bošnjane -
poseban blagoslov Svetog Luke

Putujemo i posećujemo:

• Slava hrama Svetog apostola i jevanđeliste Luke, 31.10.2024.

Između svakodnevnih obaveza koje imamo u Beogradu, Lidija i ja se trudimo da pronađemo vreme za putovanja i posete svetim mestima. To su putovanja koja odmaraju i istovremeno hrane dušu pozitivnom energijom. Poseban je osećaj putovati prema svetom mestu, dok je iskustvo boravka na svetom mestu uveličano doživljenim iskustvom. Sveto mesto ne primećujem kao građevinu, iako ona imaju veliku umetničku vrednost kojom sam uvek zadivljen. Međutim najviše detalja ostavlja kontakt sa čudotvornim ikonama i moštima svetih ljudi. Siguran sam da snaga tog iskustva dostiže vrhunac tek nakon pričešćivanja Svetim Tajnama na Svetoj Liturgiji. Čudesna su ta iskustva, pomalo mistična, ali su itekako stvarna. Takva iskustva deluju pozitivno na ljude, uništavajući negativnu energiju u čoveku i uništavajući monotoniju svakodnevnog života koji je ispunjen svakodnevnim obavezama koje stvaraju utisak monotonog života. Da bih pobedio monotoniju života, posetim sveto mesto i tu me uvek dočeka sunčeva zraka radosti, a moje srce tamo dotakne miomiris i punoću lepote života.

Ovo pišem jer sam pod utiskom nedavne posete manastira Svetog apostola i jevanđeliste Luke u mestu Bošnjani pored Kurševca. Lidija i ja ovde često dođemo. Ovde smo se venčali. Svaki put se iznova oduševimo kako je manastir sve lepši i bogatiji i to onim neprolaznim bogatstvom kojeg ugledam u svetim moštim svetitelja i čudotvornim ikonama. Tako je bilo i tog ranog jutra kada smo, puno pre početka Arhijerejske Liturgije stigli u manastir Bošnjane. Stigli smo ranije, tako da smo imali dovoljno vremena da u miru celivamo svete ikone u manastirskom hramu. Zatim smo otišli da prinesemo sveće za naše bližnje, one žive, ali i one upokojene, koji su se preselili u drugi svet. To smatram veoma važnim, jer želim da i moji bližnji budu pored mene za vreme molitve i da zajedno, u duhu, prisustvujemo Svetoj Liturgiji.

Pre početka Svete Liturgije, celivali smo čudotvorne ikone Svetog Luke i carevića Alekseja. Čudesno je to što ove dve ikone mirotoče nekoliko puta godišnje. Ovu pojavu nauka još nije objasnila, a čini mi se da će moje srce to shvatiti i razumeti istinitije nego što će ikada nauka moći objasniti način na se koji se stvara miro (mirisna tekuća materija) koja izlazi iz svetih čudotvornih ikona i svetih moštiju. Ovako nadahnuti lepotom naše pravoslavne vere, i obradovani što znamo koje blagodati poseduje naša pravoslavna vera, otišli smo do kivota u kojem se nalaze mnoštvo svetih moštiju. Cara Lazara, Svetog Petra i Svete Fevronije, kao i mnogih drugih svetitelja, a onda nas je posebno zadivila kapa Svetog Jovana Rusa. U tom okrilju pravoslavlja živi bratstvo na čelu sa nastojateljem manastira, ocem Lukom, a do nedavno iguman manastira bio je arhimandrit Aleksej (Bogićević), sve dok nije izabran za vladiku hvostanskog. Tada je arhimandrit Aleksej otišao za Beograd, ali i dalje vodi duhovnu brigu o ovoj svetinji.

Sreli smo oca Luku i to nam je bila velika radost, da smo mogli sa njim bar na kratko porazgovarati i čestitati mu veliki praznik. Kasnije smo prošetali do izvora, koji se nalazi sa druge strane manastirske porte. Prišli smo izvoru i čuli žubor vode, i tada, u tom momentu, do izražaja je došla lepota ovog mesta. Vratili smo se do hrama jer ubrzo je počela Sveta Liturgija. Tada se pokrenulo najveće zvono na Balkanu koje je teško 13 tona. Postepeno je bilo pokretanje velikog zvona, i to tako da prvo se čulo uobičajeno zvono, a onda postepeno jača i odmah i još jače zvono, za koje sam po zvuku mislio da je najveće zvono od 13 tona. Međutim, to nije bilo najveće zvono. Kada se pokrenulo najveće zvono, njegovu snagu prvo sam osetio na sebi. Sve je počelo da vibrira, a zvuk je bio toliko snažan da se zatreslo tlo pod nogama. a vibracije su se osetile na svemu što me okruživalo. Želeo sam da zvuk najvećeg zvona što duže traje, svakim udarcem zvona snaga vibracija se prenosila do nas koji smo prisustvovali Svetoj Liturgiji. Želeo sam da ovaj zvuk dolazi neprekidno, da dočekam i sledeći udarac zvona. Tako je i bilo sa nekoliko jakih udaraca zvona. Postepeno se vibracija smanjivala i zvono je gubilo snagu udarca. Kada se veliko zvono primirilo, počela je Sveta Liturgija koja me ponela u durgom smeru ka nekim duhovnim vibracijama. Na Svetoj Liturgiji smo se pričestili Svetim Tajnama Hristovim, a u produžetku liturgije bilo je osvećenje Slavskih kolača koji su bili posebno ukrašeni, a koje smo kasnije tokom slavskog ručka probali i tako posebno bili blagosloveni.

Nakon Svete Liturgije i osvećenja velikog broja slavskih kolača prošetali smo oko hrama. Zadivljeni mirom koji zrači iz ovog svetog mesta, osećam se da mi ništa više nije potrebno. Kao da tada sve potrebno nosim u sebi. Oko mene miris cveća, nadamnom cvrkut ptica, a u meni, snažni otkucaji srca.

Zatim smo ušli u manastirsku trpezariju i tamo smo bili počašćeni slavskim ručkom. Nazdravili smo sa ocem Lukom, a nakon ručka prišli smo Vladici hvostanstom Alekseju (Bogićeviću) da od njega uzmemo arhijerejski blagoslov. Uvek blagodarim za vladičin blagoslov, jer on nas je venčao i u molitvama uvek je sa nama. Upravo na ovom svetom mestu primili smo Svetu Tajnu braka.

Sa ovakvim iskustvom, osećali smo se kao da nosimo deo raja u sebi, koji nam je prvobitno usađen zvukom velikog zvona sa početka Svete Liturgije. Svaki put kada se vratimo iz manastira, osećamo se duhovno osveženim, tada smo zahvalni na svim blagoslovima koje smo primili i na snazi koju nam pravoslavna vera omogućava za sve izazove koji nas čekaju. Ovakva iskustva podsećaju nas da je naša vera svakodnevna uteha, i da su ovakva putovanja važna da bismo veru održavali živom i snažnom u našim srcima.

Pred povratak za Beograd, uzeo sam dron sa ciljem da ga podignem iznad manastira i da snimim prizore svetog mesta. Prošetali smo oko manastira i kada sam našao dobru lokaciju za podizanje drona, podigao sam ga u vazduh. Ovo sam doživeo kao završni deo našeg putovanja koji je bio je ispunjen mirom i zahvalnošću. Nakon što smo se pozdravili sa dragim ljudima, proveli smo još nekoliko trenutaka u tišini, upijajući talase predivnog pejzaža. Osećali smo da su naši um i srce nahranjeni duhovnom snagom i radošću. Na putu za Beograd, razmišljali smo o svemu što smo doživeli i kako svaka poseta svetom mestu donosi novu snagu za suočavanje sa svakodnevnim izazovima i životnom monotonijom. Ovo iskustvo nas je podsetilo koliko je važno čuvati svoju veru i tragati za duhovnim mirom u svetu punom svakodnevnih obaveza i izazova. Manastir Bošnjani ostaje za nas mesto gde se uvek vraćamo kako bismo se podsetili na istinske životne vrednosti.