U potrazi za zlatom alhemičara iz Praškog dvorca

Posle doručka u hotelu krenuli smo u Praški dvorac. Ovde smo čuli da postoji Zlatna ulica u kojoj su srednjovekovni alhemičari svojim posebnim hemijskim reakcijama stvarali zlato. Kada smo ušli u Praški dvorac nismo znali gde se nalazi Zlatna ulica, ali pošto smo prvo naišli na veličanstvenu katedralu Svetog Vida, dogovorili smo se da malo sačekamo sa potragom za zlatom i da istražimo ovu gotičku katedralu. Prilikom kupovine ulaznica nije bilo čekanja, tako da odmah smo kupili kartu i ušli smo u Katedralu Svetog Vida. Ovde su sahranjen Sveti Vaclav čiji se kivot nalazi u posebnoj prostoriji u okruženju svetlosti raskošnih boja. Katedrala je posvećena Svetom Vidu koji se proslavlja u rimokatolickoj i pravoslavnoj crkvi. U Pravoslavnoj crkvi se proslavlja na Vidovdan (28. jun, po gregorijanskom/15. jun, po julijanskom kalendaru). Kada smo izašli iz katedrale, začudili smo se kako se odjednom stvorio red ljudi od nekoliko desetina metara, koji su čekali da kupe kartu za ulazak u Praški dvorac. Rekao bih da smo zaista imali mnogo sreće što smo na vreme ušli. Praški dvorac je ogroman kompleks koji je smešten na uzvišenju iznad reke Vltave. Unutar zidina dvorca prolazili smo mnoge dvorane i hodnike i kako smo prolazili kroz njih, tako smo upoznavali dvorac iz različitih vekova. Primetili smo gotički i barokni sjaj ovog dvorca. Bilo mi je tada jasnije kada sam čitao o značaju i veličini Praškog dvorskog kompleksa koji je jedan od najvećih na svetu. Ovaj dvorac podignut još od 9. veka naseljavaju kraljevi, a onda i prvi češki predsednik Tomas Masarik koji osniva predsedničku rezidenciju u dvorcu. Svaki vladar je dodao svoje prepoznatljive elemente u dvorac, tako da postoji mešavina različite arhitekture. Tako na primer Katedrala Svetog Vida koja se gradila od 1344. godine i današnji oblik je završen 1929. godine, skoro 600 godina kontaktne dogradnje ima i gotičkog i baroknih elemenata.

Po dolasku u Prag saznao sam o značaju Pravoslavnih svetinja Svetog Vaclava i Svete Ljudmile, ali sada sam se i lično upoznao sa njima. Prikaz Svete Ljudmile u katedrali je na mestima koja nisu lako vidljiva. Reljefi sa svecima postavljani su na stubove duž hodnika visokog dela katedrale. Među njima je Sveta Ljudmila, majka Svetog Vaclava, koja se nalazi na stubu. Sveta mučenica Ljudmila (koja je stradala 921. godine) bila je lužičkosrpska princeza [1] kćerka kneza Slavibora, supruga kneza Borivoja iz dinastije Pšemislovića, prvog hrišćanskog kneza Češke. Zajedno sa mužem je oko 871. primila hrišćanstvo od Svetog Metodija. Kada je 921. godine umro njen sin Vratislav, kraljevstvo je nasledio njegov sin Vaclav, Ljudmilin unuk. Uticaj Ljudmile na Vaclava je izazvao ljubomoru njegove majke Drahomire, koja je organizovala ubistvo Ljudmile. Sveta Ljudmila je mučenički postradala u svojoj šezdeset prvoj godini života. Vaclava je učila hrišanstvu koji će kasnije postati svetitelj i zaštitnik Češke. U pravoslavnom kalendaru, sveta Ljudmila se proslavlja 29. septembra (po novom kalendaru), odnosno 16. septembra po julijanskom (starom) kalendaru.

Nastavili smo da obilazmo dvorac i mnogobrojne hodnike. Tako smo stigli do Stare kraljevske palate koja je najstarija rezidencija čeških kraljeva. U palati smo došli do Vladislavove dvorane koja je duga čak 62 metra a datira iz 12.veka. Trebalo nam je dosta vremena da je obiđemo ali i da se upoznamo sa njenom istorijom. Do danas je doživela mnoge promene, i to za vreme Karla IV, ali i u novije vreme, od strane Marije Terezije, koja je u 18. veku ovde osnovala Školu za obrazovanje neudatih austrijskih i madjarskih devojaka koje su bile plemićkog porekla, a nisu imali miraz da se udaju.

Tražeći Zlatnu ulicu, naišli smo na crkvu Svetog Georgija koja datira iz 973. godine. Ovo je jedna od najstarijih građevina u dvorcu. Tamo je svojevremeno bila sahranjena Sveta Ljudmila. Ovde smo videli ostatke fresaka koje i danas ulepšavaju hram. Već se ovde nadzirala zlatna boja fresaka, što me upućivalo na to da smo sve bliže Zlatnoj ulici u kojoj su živeli aristrokrati, vojnici i trgovci. Ovaj sloj stanovnika grada bili su bogati činjenicom da su živeli u ovomd vorcu. Nije im trebalo alhemičarsko zlato. Živeći u ovom dvorcu, kao da su imali sve zlato sveta. Praški dvorac i sada izgleda raskošno i bogato. Ne mogu zamisliti koliko je tek tada bio bogat.

Bilo je već kasno popodne. Brzo nam je vreme prolazilo u Praškom dvorcu. Tokom obilaska dvorca duže bismo se zadržali u nekim od mnogobrojnih prostorija i tako je vreme brzo prošlo. Nadahnuti brojim zlatnim predmetima, imao sam osećaj kao da se sve vreme nalazim u Zlatnim prostorijama, hodam zlatnim hodnicima, tako da sam izgubio želju da tražim Zlatnu ulicu. Međutim, sada smo već ogladnjeli i kada smo ušli u Zlatnu ulicu, zasitili smo se zlata i potražili restoran gde bismo mogli nešto pojesti. Ušli smo u prvi restoran i tamo se zagledali u Medenu tortu koja nas je plenila poput zlata. Seli smo da je pojedemo i već pred kraj zalogaja, pomišljali smo na još koji komad ove veličanstvene torte. Tek nakon okrepljenja mogli smo nastaviti dalje. Sada nam je preostala Zlatna ulica, ali sada više nismo imali neku potrebnu da nju vidimo. Bili smo svesni da smo sve ono najvrednije videli u hramovima, svetinjama, ali i restoranu u kojem se nudila Medena torta.

Zlatna ulica je mala ulica sa mnogobrojnim kućicama koje su ofarbane u različite boje. Kućice su sagrađene u 16. veku. Njeni stanovnici su bili stražari, alhemičari, ali u novije vreme ovde je živeo i Granz Kafka koji je ovde pisao svoja umetnička dela. U ranije vreme su ovde alhemičari, po nalogu kralja Rudolfa kroz svoje hemijske eksperimente tražili alhemičarsku formulu kako bi veštački stvorili zlato. Obišli smo njihove alhemičarske prostorije u kojima smo videli predmete za vršenje hemijskih eksperimenata. Ostala nam je tajna da li su uspeli u svom alhemičarskom podvigu stvaranja zlata. Zasluga za današnji izgled ovih kućica pripada Mariji Tereziji. Sada su pretvorene u suvenirnice. U jednoj od njih kupili smo viteške čaše za vino iz kojih smo, kada smo se vratili u Beograd degustirali vino koje je na alhemičarski način pripadalo vitezima čeških kraljeva. Vino koje smo pili iz ovih čaša na tajanstveni način postalo je slađe. Iako smo bili nadahnuti Praškim dvorcem i srednjovekovnim alhemičarima, mi smo radije se vratili u sadašnjost i čekali mogućnost da pristupimo Svetim Putirima kada smo svedoci da se upravo na Svetoj Liturgiji dešava preobrazba materije kada se vino čudesno pretvara u Krv Božiju i kojom se pričešćujemo na Svetoj Liturgiji.

U jednoj od kućica posetili smo bioskopsku dvoranu u kojoj su se emitovale projekcije filmova, a u novije vreme i filmski festivali. Seo sam u jednu od petnaestak uskih stolica i gotovo tada mi je bilo teško zamisliti da su ovde na ovako skučenom prostoru gledaoci sedili tokom projekcija filmova.

Nakon Zlatne ulice u kojoj su nekada stvarali zlato, a u novije vreme i vredne umetnička Kafkina dela i sigurno mnoge vredne filmove napustili smo Praški dvorac, remek delo mnogih čeških kraljeva koji su utkali svoju raskoš u ovaj dvorac. Zlato koje smo našli ovde poneli smo sa sobom a to je uspomena na posetu Svetom kivotu Svetog Vaclava i njegove bake Svete Ljudmile pred čijim pravoslavnim ikonama smo se pomolili u hramu Svetog Kirila i Metodije sa željom da prilikom sledeće posete dvorcu pronađeno još neko od skrivenih blaga srednjovekovnih "alhemičara" koji su živeli u Praškom dvorcu.

[1] http://texty.citanka.cz/prlegendy/l1-2.html