«zapisi i reportaže»

Dolazak "Carskog zvona" iz Rusije u manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjane

Uskoro očekujemo dolazak Carskog zvona iz Rusije koje treba da stigne u manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjane. U ovoj objavi nalaze se tekstovi kojima vas želim upoznati sa manastirom, a koji su objavljeni na lepavinskom websajtu i na mom putopisnom blogu "Zapisi i reportaže". Ovde ću pisat o vlastitom doživljaju dolaska Carskog zvona.
April, 2022.
Manastir Svetog apostola i jevanđeliste Luke - mesto Bošnjane
1. Putopis iz 2017. godine: Manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke i duh svetih mesta. Autor: Nenad Badovinac

Život u fizičkom svetu je duhovna borba, tako kažu duhovnici. Svakodnevno u našem umu vodimo duhovnu borbu. Te bitke protiv zlih sila nekada dobijamo, a nekada gubimo. Iako često izgubimo bitku i padamo, mi ponovo ustajemo i vraćamo se svakodnevnom životu. Važno je znati padati i ustajati. Meni je ustajanje nekada teže, pogotovo ujutro kada ustajem pre svitanja. Probudio sam se i tog dana i pre svitanja krenuo u srpsku šumadiju, u okolinu Varvarina u malo selo Bošnjane u kojem se nalazi naša velika svetinja, manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke. Stigao sam pred početak Svete Liturgije. Izašao sam iz automobila i prvo što sam uradio jeste da sam punim plućima udahnuo čist šumadijski vazduh.

U manastirskom dvorištu, nalazi se veliki hram koji je trenutno u izgradnji. Postoji i mali hram u kojem se nalaze mnogobrojne svetinje. U malom hramu celivao sam veliku ikonu Bogorodicu Mlekopitateljnicu koja je živopisana na Svetoj Gori, po uzoru na Čudotvornu ikonu koja se nalazi u Karejskoj isposnici Svetog Save. Celivao sam i ikonu Bogorodice Trojeručice koja je takođe živopisana na Svetoj Gori po uzoru na Ikonu zaštitnicu i igumaniju manastira Hilandar, i koja se nalazi u igumanskom tronu, u jednoj stasidiji u manastiru Hilandaru. Celivao sam mošti Svetog Jovana Rusa i čudotvornu ikonu Svetog Luke koju je 2003. godine iz manastira Lepavine doneo, sada, blaženopočivši arhimandrit Gavrilo (Vučković). Ta ikona nekoliko puta godišnje miomiriše svetim mirom, koji tada na čudesan način ispunjava ceo hram i celo manastirsko dvorište. Celivao sam i ikonu Svete ruske carske porodice Romanov koja takođe svojevremeno miomiriše. Po izlasku iz male crkve, uputio sam se pod obližnju sjenicu u koju sam stigao pred sam početak Liturgije. Svetu Liturgiju služio je iguman ove svete obitelji, arhimandrit Aleksej. Na Svetoj Liturgiji koja je služena na otvorenom, imao sam priliku da slušajući molitve, pogled usmerim pravo ka nebu. Kao da mi je Nebo tada bilo bliže. Teško je današnjem čoveku, jer je preopterećen, oduzeta mu je sloboda, slobodno vreme za porodicu. U toj neimaštini nematerijalnih vrednosti on se okrenuo od Crkve i zaboravio na Boga. Čoveku nedostaje one istinske ljubavi. Nedostaje mu međusobne bliskosti. Toga dana molio sam Nebo da pošalje na Zemlju više ljubavi i međusobne bliskosti jer čovekov životni dah ostaje bez Duha Svetoga, a bez Njega čoveku nije moguće živeti. Pričestio sam se sa mnogobrojnim vernim narodom, smatrajući i verujući, da i ja nedostojni mogu biti pričešćen Svetim Tajnama Božijima, koje je Bog ostavio i nedostojnima kako bi se i oni sjedinili sa Bogom.

Nakon Svete Liturgije prisustvovao sam posluženju u letnjikovcu uz ostali narod koji je seo oko oca Alekseja. Iguman Svete obitelji, prošetao je među nama i pojedinačno je nazdravio sa svakim vernikom. Ovakvo gostoprimstvo i poštovanje dugo nisam video i mnogo mi se svidelo. Setio sam se tada pravila koje je u manastiru Lepavina blagoslovio otac Gavrilo, a to je, da se svi vernici posle bogosluženja pozovu na trpezu ljubavi. Pri odlasku, vernici su se pozdravili sa igumanom, ocem Aleksejem i od njega dobili blagoslov. Mene je otac Aleksej uputio na stranu, rekavši mi: "Nikud ti ne ideš", i pozvao me tada da ostanem na ručku. Pomislio sam u sebi: "Upravo sam se poslužio posluženjem koje je bilo toliko obilno kao da sam ručao". Inače, otac Aleksej je bio veliki prijatelj sa mojim duhovnim ocem, blaženopočivšim arhimandritom Gavrilom (Vučkovićem) i otuda sazreva moja velika ljubav prema ocu Alekseju. Otac Gavrilo i otac Aleksej su se poznavali još iz mladih dana, iz vremena kada je otac Aleksej kao dečak došao u manastir Dečane i tada kao mladog iskušenika primio ga je otac Gavrilo. Od tada, njih dvojca su nerazdvojni u duhu, bez obzira što su ih putevi odveli na različite strane, oca Gavrilu na Svetu Goru, a oca Alekseja u Svetu Zemlju.

Dok se otac Aleksej pozdravljao sa vernim narodom, prošetao sam manastirskim dvorištem koje se promenilo od kada sam bio ovde sa ocem Gavrilom. Rekao bih da ovde sve što mogu da vidim ima zanimljivu priču. Na primer, ogromno Hrastovo drvo koje je staro preko 100-tinu godina, za to drvo otac Aleksej kaže da je upravo taj hrastov dub "kriv" za njegovo ostajanje u ovom manastiru u koji je došao davne 2002. godine. Tada je ovde bila samo mala crkva u koju nije stalo mnogo naroda. Crkva je bila pretesna da primi veći broj vernika tako da se Liturgija služila u sjenici u blizini tog velikog duba. Za taj dub, ljudi iz sela kažu da je star tek stotinu godina, ali da je pre otprilike 30-ako godina tu stajalo sasušeno deblo prastarog duba iz kojeg je ovaj mladi nikao. Stari dub je imao preko pet stotina godina i bio je jedan od poslednjih izdanaka velikih hrastovih šuma po kojima je Šumadija dobila ime. Stari putopisci su pisali da se kroz Šumadiju išlo dva dana kroz hrastove šume, a da se nebo ne bi moglo videti (A. Bogićević: "Priče iz nezaborava", 2017).

Vrativši se iz obilaska svetinje, otišao sam do oca Alekseja. On je taman nakon ispraćaja gostiju seo da odmori, a nakon kraćeg odmora i razgovora poveo me u manastirsku prodavnicu u kojoj mi je poklonio svoju novu knjigu koju je napisao i izdao pod naslovom "Priče iz nezaborava". Priči nije bilo kraja, a dobro mi je poznata činjenica da uz velike duhovnike mnogo toga korisnog možemo čuti i naučiti. Sveta mesta kao što je manastir Svetog Luke u mestu Bošnjane, imaju bogatu istoriju koja je prepuna trenutaka našeg sjedinjenja sa Gospodom, a to je ono što čoveku nedostaje i za čim čovekova duša žudi. Uvek se obradujem Svetom mestu, hramovima Božijim, jer u njihovoj blizini osećam ispravni put, koji se prepoznaje jedino u zagrljaju Crkve. Greške nenamerno često radim, padove doživljavam, ali i ustajem, nastavljam dalje. Biti slobodan je najveći čovekov dar, a odabrati pravi put, je mudrost čovekova. Upravo taj put može čoveka osloboditi tiranije od strane demona. Da bi se oslobodili demonske tiranije, potrebno je da posećujemo sveta mesta. Setimo se da smo duhovna bića, a tek onda i telesna. Duh koji je u nama "stariji" je od našeg tela, iskusniji je.
2. Intervju sa arhimandritom Aleksejem (Bogićevićem) iz 2009. godine

Uvod: Manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke nalazi se desetak kilometara u brdima iznad mesta Varvarina nedaleko od Kruševca. Odavde se pruža pogled desetinama kilometara u daljinu, sve do Planine Rtanj. Iguman manastira je arhimandrit Aleksej (Bogićević) koji je došao 2002. godine. Otac Aleksej je boravio u manastiru Dečani, na Svetoj Gori, i četiri godine u Svetoj Zemlji. Boravio je u Divijevskom manastiru Svetog Serafima Sarovskog. Magistrirao je 2000. godine na Solunskom univerzitetu sa magistarskim radom na temu: "Hilandarski monasi u upravi srpske crkve".
Nastavak: Ceo intervju sa ocem Aleksejem pročitajte na ovom linku.

3. Manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke i čudotvorna ikona Svetog Luke

Uvod: Uoči praznika Svetog apostola i jevandjeliste Luke 30. oktobra 2003. godine, u domu Njegoša Vukovića u Minhenu pojavilo se sveto miro na ikoni apostola i jevandjeliste Luke, koju mu je na poklon doneo Vladislav Vuković, student teološkog fakulteta u Atini. Vladislav je ovu živopisanu ikonu kupio u manastiru Svetog Patapija u Grčkoj. Ikona se ni po čemu nije razlikovala od ostalih ikona Svetog Luke, dok nije u domu porodice Vuković iz nje poteklo sveto miro. U dogovoru sa ocem Gavrilom, igumanom manastira Lepavina, brat Njegoš je odlučio da ikonu pokloni manastiru Svetog Luke u Srbiji. Prilikom dolaska u manastir Lepavinu, na poklonjenje Čudotvornoj ikoni Bogorodice Lepavinske, doneo je i ikonu, zamolivši arhimandrita Gavrila da ikonu preda manastiru Svetog Luke, jer on, zbog poslovnih obaveza nije mogao da otputuje u Srbiju. Otac Gavrilo se rado odazvao ovoj molbi i po blagoslovu Mitropolita Jovana, krenuo je na put. Ikona je u kasnim večernjim satima stigla u Beograd u manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, na dan Svetog kralja Stefana Dečanskog, 24. novembra 2003. godine. Sledećeg dana, 25. novembra, posle Svete Liturgije koju je služio iguman lepavinski arhimandrit Gavrilo, uz sasluženje jerođakona, o. Vasilija, svi vernici koji su se poklonili ikoni Svetog Luke mogli su da osete blagouhaoni miris kojim je odisala ikona. Put manastira Svetog Luke u selu Bošnjani ikona je krenula posle Svete Liturgije, a pratili su je arhimandrit Gavrilo, igumanija manastira Vavedenje mati Anastasija, tri monahinje i nekoliko vernika.
Nastavak: Detaljno opisan događaj napisala je gospođa Radmila Mišev, 2003. godine i objavljen je na ovom linku.
4. Intervju sa arhimandritom Aleksejem (Bogićevićem) kojeg je vodila gospođaLjiljana Sinđelić-Nikolić: "KAD SRCE ZAIGRA"

"Verujem da je mnogo bitno da čoveku mora srce da zaigra ne samo što se tiče mesta, nego i u susretu sa ljudima", kaže arhimandrit Aleksej, iguman manastira Svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjane.

"Bio sam u jednom manastiru gde mi nekako duša nije htela da budem tu, ne znam zašto i nekako sam vršio nasilje nad samim sobom. Pitao sam jednog duhovnika, šta da radim, manastir je svetinja, a on kaže, jeste, manastir je svetinja, zidine su svetinja, ali je duša još veća svetinja. Prema tome, čovek mora da se pobrine da nađe mesto gde je njemu za spasenje duše i to je mnogo bitno" priča arhimandrit Aleskej govoreći o tome kako je posle manastira Dečana, Svete Zemlje i Svete Gore došao u ovaj manastir.
"Ja sam ovde došao u ništa, bukvalno, ispod onog hrasta smo seli na jednu dasku, i to: vladika šumadijski Jovan, jer je ovo bila šumadijska eparhija, predsednik opštine i nešto naroda. Sedeći tu, ispod hrasta odmah sam osetio da je meni tu mesto. Znate onaj osećaj kad čovek oseti da je na svom mestu. Neko reče, ovo je zadužbina Svetog kneza Lazara. Au, pomislim u sebi, jer sam na Vidovdan, kao dečak, došao u manastir posle jedne vizije o Svetom caru Lazaru, odan sam mu i imam veliko poštovanje prema žrtvi Svetog kneza Lazara."

Dalje priča otac Aleksej: “A ja trebam iz Grčke da se vratim, završio sam postdiplomske studije, odbranio rad, Niškoj eparhiji sam pripadao i hoću da se vratim. Ali nisam znao gde. Operisao sam sinuse, možda dva meseca pre toga, doživeo kliničku smrt, sve je to prošlo. Za moj dolazak u manastir Bošnjane, vladika mi kaže: “Slušaj, ovo ti je kao film "Indijana Džons", ne znaš šta će da izađe iz ovog žbunja i trnja. Imam ja mnogo boljih manastira." Ali meni je tu zaigralo srce."
U nastavku intervjua otac Aleksej priča: “Jerusalim mi je zaista prionuo za srce. Bio sam pet godina tamo, ali je blagoslov starca Ignjatija bio da se vratim u svoj narod i to sam ispoštovao. Verujem da je mnogo bitno da čoveku mora srce da zaigra ne samo što se tiče mesta, nego i u susretu sa ljudima. U svakom susretu čoveku treba da zaigra srce, ako mu ne zaigra negde postoji problem da li kod njega ili kod onoga koga susreće. Neki put dođe i objašnjenje, kad ostane hladnoća u susretu, kasnije se opravda zašto je tako. Ja sam shvatio da sam molitvama Svetog kneza Lazara ostao u životu da bi se obnovio ovaj manastir, jer po svim indicijama trebalo je da se upokojim kada sam bio bolestan. Nisam se upokojio, to je bilo tačno nakon 35 godina mog dolaska u manastir.
Nastavak: Intervju sa ocem Aleksejem vodila je gospodja Ljiljana Sinđelić-Nikolić, ceo intervj možete pročitati na ovom linku.

4. Putopis: “Vizija o caru Lazaru”. utor: Nenad Badovinac

Kako bih vam još bolje prikazao duhovnu lepotu i snagu manastira Svetog Luke u mestu Bošnjane, predstavljam vam moj putopis o poseti ovom svetom mestu. Bilo je to 2009. godine. Rano ujutro, gospodja Ljiljana Sinđelić-Nikolić i ja krenuli smo na put iz Beograda prema Kruševcu, odvajamo se za Varvarin i onda ka malom selu Bošnjani gde se nalazi istoimeni manastir posvećen Svetom evanđelisti i apostolu Luki. Došli smo ovde kako bi snimili intervju sa igumanom, arimandritom Aleksejem. Za ovaj intervju sa ocem Aleksejem, blagoslov smo dobili od oca Gavrila. Stigli smo na vreme, tačno kako je bilo dogovoreno, u 11 sati, jer je tada bilo vreme posluženja ručka. Otac Aleksej je spremao ručak tog dana. Dok je za to vreme, sabrat manastira, otac Luka sa vernicima radio u voćnjaku oko obrezivanja voćki. Ušli smo u trpezariju i odmah seli za sto, pred poslužen ručak. Posle molitve i blagoslova, otac Luka nam je sipao supu. Jeo sam je potiho, oslanjajući se čulima na temu o kojoj je pričao otac Aleksej. Otac je pričao o načinu pripreme hrane u manastiru Dečani. Pomalo neskroman, zamolio sam oca Luku da mi još jednom napuni tanjir supe koja je odisala zdravljem. Supa je skromna, ali zadivljuje broj mirođija u njoj. Najrasprostranjenija mirođija po površini supe, bila je očeva pažnja s kojom je otac Aleksej kuhao supu.

Nakon supe, otac Aleksej nas je poslužio skromnim krompirom, koji je u posudi bio poslužen na Dečanski način. Supa i krompir su stigli iz bašte oca Alekseja, koju on prirodno uzgaja i bere prirodne plodove, koje priprema na način po staroj dečanskoj školi. I okus krompira je bio obogaćen sa mnogim mirođijama, travama, prirodnim dodacima koji su mu naveliko pojačavali ukus. Posebne trave za pripremljeni ručak rastu u manastirskoj bašti, i one su obogaćene molitvama oca Alekseja, tako da nije čudo da se njihov ukus velikom brzinom prostire iz tanjira celom prostorijom, kao miris tamjana u crkvi. Posle ručka otac nas je pozvao da sednemo u salon, gde smo se sestra Ljiljana i ja pripremali za intervju.

Kroz kraći neformalan razgovor vodio sam reč u smeru teme, a ona je glasila: "Da li ima nešto dublje što hriščanin može da uradi kada komunicira sa Bogom i na koji način čovek može da komunicira sa drugim čovekom na zemlji?". Očev vrlo štur odgovor na ovo pitanje protumačio sam kao način da sa ljudima možemo da pričamo i na daljinu. Ako se osoba nalazi na drugom kraju sveta, a ja na kalemegdanu, uz Dunav u Beogradu, mogao bih da s njom razgovaram bez ikakvih mobilnih uređaja, ali samo ako bi mi reči izlazile iz srca. Odgovorom kojeg sam dobio postajem gotovo siguran da svi možemo razgovarati sa ljudima, isto kao što razgovaramo sa Bogom kroz molitvu i kroz Duha Svetoga.

Duša čovekova je velika svetinja. Jedino se sa srcem možemo odnositi prema duši drugog čoveka. Kaže otac Aleksej da u tom kontaktu mora da čoveku zaigra srce. Tu sam stao, dobivši odgovor, stao sam. Imao sam još jedno pitanje, ali ostaviću ga za kraj. Razgovor je nastavila gospođa Ljiljana. Pratio sam očeve odgovore koji su mi davali znanja da je nepotrebno gledati materijalno. Ili bolje rečeno: Pričao je o duhovnom, pričao je o tome da treba gledati duhovno ili još bolje rečeno: jednostavno, njegove reči su pričale o duhovnosti. Primetio sam da je pričao svojim duhovnim "ja", kojeg nesusrećem u mojoj svakodnevnici, poslovnim razgovorima koje svakodnevno vodim. Osećao sam se kao dete, koje uči da priča. Kao da učim da komuniciram sa ljudima. Smatram da niti jedan PR menadžer iz poslovnog sveta, ne zna da priča na ovaj način kojeg sam danas čuo i osetio. Bez obzira o kojoj temi da smo pričali, uvek je među nama bila snaga duha. Jednostavno u razgovoru treba da se duša izrazi o temi o kojoj priča. Potrebno je dati znamenje rečima, rastaviti reči na slova i onda slova oblikovati ljubavlju. Eto tako bi trebali da razgovaramo sa ljudima.

Opet su mi misli pobegle, moram da se skoncetrišem jer sada će Ljiljana da me pita. "Nenade, imaš li ti koje pitanje za oca?". Usredotočio sam misli na intervju. Setio sam se očeve vizije, pričao je da su njegovi dečački snovi bili ispunjeni stopama duhovnog života. Opisivao je vizije o Caru Lazaru. Čovek može živeti život svoje vizije, to mi je jasno, ali da čak 11-godišnje dete ima viziju života, to je retkost. Koliko je bilo potrebno proći vremena da se ostvari očeva vizija koju je ceo život gledao pred sobom i težio ka njoj. Vizija o Caru Lazaru. Otac je pre 11 godina (tekst je iz 2013.) došao ovde i tada je podigao iz ruševina ovu veliku svetinju, zadužbinu Cara Lazara. Tako da znajući pojedine činjenice hteo sam saznati očevu buduću viziju, pitao sam oca: "Oče, nakon vaše životne vizije koja se ispunila pre nekoliko godina, nakon što ste ovde u Bošnjanima obnovili manastir, zadužbinu Cara Lazara, recite nam koja je vaša sledeća vizija?". Otac je na to odgovorio: "Želim da nekome predam…". Vizija je to velika, možda i nedostizna, jer teško da neko može da nastavi očevim putem. Vizija očeva je mnogo dublja, očev glas je skrivao odgovore o sledećoj viziji.
Nakon završenog intervjua, izišli smo na dvorište,pred svojim očima mogao sam da vidim očevu ostvarenu viziju. Njegova ostvarena vizija je obnovljen manastir Svetog Luke, zadužbina Cara Lazara. Prekrasno urađen konak, sadašnja trpezarija, koja svojom pojavom više podseća na crkvu nego na trpezariju. Prvo smo obišli konak, sadašnju trpezariju koja je obogaćena živim freskama svetitelja Božijih. Videli smo i zvonik u kojem se nalazi kapela u kojoj se bar jednom godišnje služi Sveta Liturgija Ušli smo i u glavnu crkvu u kojoj se nalaze čudotvorna ikona Svetog Luke koja godišnje nekoliko puta mirotoči. Postoji još jedna crkva Svih Svetih, kao i izvor i novo napravljeni vodoskok kojeg je otac ukrasio biblijskim motivima. Gledajući svojim očima okolne prizore, divim se čudu koje je ovde izgradio otac Aleksej i to za svega 11 godina.

Pre polaska za Beograd u konaku smo popili kafu uz razgovor o Svetom gradu – Jerusalimu, o Sinaju, i ostalim mestima sa bliskog istoka koja su poznata iz prvih vekova hrišćanstva. Otac Aleksej je u Jerusalimu nekoliko godina neprekidno bio pored Hristovog groba. A onda odjenom se otac Aleksej vraća za Srbiju, na jedno porušeno Sveto mesto. Vraća se na ruševine starog Pravoslavnog manastira kako bi ovde podigao veličanstvenu lavru pred čiju će kapiju uskoro dolaziti mnoštvo autobusa punih hodočasnika.

Pozdravili smo se sa ocem Lukom, a otac Aleksej nas je otpratio do izlazne kapije, gde nam je uručio poklone: plodove voća koje otac Aleksej uzgaja u svom voćnjaku. Bio je to najslađi poklon, ali ipak neusporediv sa još slađim poklonom kojeg će imati čovek iz očeve nove vizije. Otac u svojoj novoj viziji želi da preda poruku o daljnjoj obnovi čudesne, znamenite i vekovno stare zadužbine našeg Svetog Cara Lazara.

Izvor: www.zapisi-reportaze.com

Dolazak "Carskog zvona" iz Rusije u manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjane

Tekst "Vizija o Svetom Caru Lazaru" koji sam objavio 2013. godine na svom blogu "Zapisi i reporaže", bio je uvod u ono sto se dešava danas, devet godina kasnije, 2022. godine. Naime, ovih dana očekuje s dolazak Carskog zvona u manastir svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjane čiji dolazak je davnih godina predvideo otac Tadej Vitovnički.
Kada je malo bratstvo došlo u ovaj manastir smešten na brdo iznad Bošnjana, uzeli su i proučavali predviđanja koja su se poklapala sa zdravim pričama i ljudima koji su ih prenosili, a zatim ih ispitali i prepisali. Jedno od njih nalazi se i u Divjejevu, manastiru Svetog Serafima Sarovskog. Tu se kaže da kada Antihrist bude došao, a doći će, kao što ne bude mogao da pređe Svetu kanavku u Divjejevskom manastiru tako neće moći da pređe ni četiri lipe koje se nalaze na obodu našeg manastira gde se nalazi grob starca Gavrila. Od tih lipa dalje u manastir neće kročiti", kaze iguman manastira, arhimandrit Aleksej.
Poznato je da je ovo mesto u vreme turskih osvajanja, bilo ratište na kojem se rame uz rame, borila srpska i ruska carska vojska protiv turske vojske. Vekovi su prolazili, ali predanje o važnosti ovog svetog mesta u mestu Bošnjane nije zaboravljeno, kao što nije zaboravljeno niti Carsko zvono koje treba doći iz Rusije. Za njega će znati cela Srbija. Biće to bogato ukrašeno zvono sa oslikanim ikonama Svetog Save i Svetog Simeona, carske porodice Romanov, kneza Lazara i Svetog Sergeja Radonješkog, a zvono će biti postavljenona zvoniku visokom 28 metara. Posebno me zainteresovala činjenica da otac Aleksej ove, 2022. godine obeležava 55 godina svog monaškog životu, kao i 20 godina od dolaska u manastir Svetog Luke. Pre tačno 20 godina. 2002. godine na praznik Svetog Luke, tadašnji Episkop šumadijski Jovan za nastojatelja manastira postavio je arhimandrita Alekseja (Bogićevića). Sećam se da sam davne 2013. godine, sa ocem Gavrilom došao u posetu ocu Alekseju i tada sam prisustvovao razgovoru u kojem su njih dvojica razgovarali o obnovi manastirske lavre.
Mnogobrojni verni narod koji dolazi u manastir Svetog Luke svojim prilozima pomaže izgradnju manastira, a od nedavno pomažu izgradnju zvonika. Moguće je da vernici svojim prilozima pomognu izgradnji zvonika i dolasku Carskog zvona iz Rusije. Nema nikakvih velikih donatora, već vernici sa svojim prilozima. Nedavno smo i mi se uključili svojim leptama izgradnji temelja zvonika, čija izgradnja je počela 05.04.2022. godine. Na taj način i mi smo se na jedan poseban način ugradili u zvonik namenjen carskom zvonu koje treba da dođe iz Rusije. Izgradnja zvona teškog 15 tona, sada je u fazi izlivanja u Sankt Peterburgu, a o planu njegovog dolaska i o svim dešavanjima potrudiću se da pišem u ovoj objavi.
Pokušaću u narednom periodu da proučavam okolnosti i da bolje razumem duhovno okruženje i važnost dolaska Carskog zvona iz Rusije u Srbiju. Važnost Carskog zvona odnosi se i na nas koji smo duhovno vezani za manastir Svetog Luke u kojem se nalaze mirotočive ikone Svetog apostola i jevanđeliste Luke i Svetog carevića Alekseja Romanova. Sad tek razumem viziju o kojoj je davne 2013. godine pričao otac Aleksej kada je spominjao Viziju o Caru Lazaru. Proročanstva se ispunjavaju, dogadjaji dobijaju svoje mesto u istoriji, ali meni je najvažnija činjenica da o ovim predskazanjima mogu lično da svedočim i pišem.
April, 2022.