Putovanje u Afriku
Zanzibar (2. deo) - Poseta Stone Town

Putujemo i posećujemo:

• Stone Town (Zanzibar)
• Violina
• Tanzanite dragi kamen
• Muzej Freddie Mercury
• Muzej robova

Stone Town, najveći grad na Zanzibaru, dočekao nas je bogatom istorijom i kulturnim nasleđem čim smo zakoračili njegovim ulicama. Na samom ulazu u grad, sreli smo lokalne svirače koji su nas oduševili svojim nastupom. Najviše me je dirnula melodija violine, jer to nije bio običan zvuk instrumenta, već melodija njihovih srca. Deo istorije ovog grada. Način na koji su nas dočekali nas je ohrabrivao. Setio sam se svog oca koji je svirao violinu u mladim danima. Tada je taj instrument bio veoma popularan. Ove momke sam snimao kada su svirali. Tako da sam sačuvao njihov talenat koji je izražavao toplinu njihovih srca. Njihova melodija bila je kao vid dobrodošlice. Nastavili smo dalje i tada ušli u zidine starog Kamenog grada. Osetilo se siromaštvo, ali i dalje je sve tu bilo; osmesi mladih, radoznalost dece, razgovori sa uličnim prodavcima...

Ničega nije nedostajalo. Grad je prepun zanatskih radnji i prodavnica, u kojima se do cene dolazi pregovorom i dugim razgovorom. Posetili smo nekoliko hotela i šetali do glavnog gradskog trga. Ovde se u večernjim satima okupljaju građani i tada otvaraju posebnu drvenu kutiju u kojoj se nalazi televizor. Postavljaju kanal i svi zajedno gledaju televizijski program. Stone Town odiše duhom prošlosti u kojem je vreme stalo. Kao savremeni evropski i svetski kosmopolit, razmišljam šta bih dobio da ovde živim u odnosu na druge destinacije koje sam posetio. Iako ovih prvih dana boravka u ovom delu Afrike, još uvek se nisam uspeo prilagoditi ovom kraju i kulturi, uspeo sam da primetim da su ljudi uvek nasmešeni kada bismo im prišli. Neko prilazi po novčić, a neko da bi preneo na nas utisak srećne i zadovoljne osobe. Meni su bili simpatični i jedni i drugi, i neprestano sam zahvaljivao Bogu što sam došao ovde. Uz Ramu, našeg vodiča, istraživali smo svaki kutak grada, upijajući u sebe ono što ga čini posebnim. Shvatio sam da su i ljudi posebni u odnosu na ljude iz krajeve iz kojih dolazim. Dan jednog prosečnog evropljanina počinje zadacima i ciljevima koje mora postići tog dana. Dok ovde u Tanzaniji na ostrvu Zanzibar u gradu Stone Town ljudi ne zrače takvim životnim smislom već jednostavnom šetnjom gradom, sa ciljem da sretne svoje drugare sugrađane sa kojima bi seo na klupu i porazgovarao. Možda će otići na pijacu da nešto proda ili kupi. Naveče će pogledati televiziju na središnjem gradskom trgu i ponovo porazgovarat sa svojim sugrađanima. Čini mi se da iako mnogo toga ovde nedostaje za svakodnevni život, ovde ipak ima mnogo toga. Njihova nepokolebljiva vera i optimizam ulepšavaju ovaj grad, poučavajući nas o snazi ljudskog duha i sposobnosti da se suočimo sa siromaštvom i neimaštinom. Sa našim vodičem, prošli smo kroz uske ulice i oko zidina grada, snimili smo nekoliko zanimljivih video klipova. U jednom smo glumili da sam ja prodavac suvenira, a on da je zainteresovani prolaznik koji ne želi da se cenka. Kada sam mu ponudio suvenir za 100 eur nije hteo da se cenka sa mnom i sa tim je pokazao da nije pristojan turist.

Uputili smo se sa našim vodičem dublje unutar zidina Stone Towna. Grad je dobio naziv po kamenim zgradama koje su u ono vreme jedino ovde postojale i nigde više na ostrvu. Zidine grada se urušavaju, neke od njih su podbočene drvenim gredama kako se ne bi srušile. Bili smo sve vreme pod utiskom siromašnog stanovnistva koji ovde živi. To su ljudi čiji su preci pošteđeni u vremenima kada su kolonizatorima prodavali ljude u roblje. Oni su ostali ovde da bi njihovi naslednici, danas ljudi koji ovde žive dočekali nas i da bi nam na samo njima poznat način pričali istoriju porobljavanja njihovih predaka. Nije mi jasno bilo zašto mi nadolaze suze. Da li je to zbog zvuka violine koje sam čuo tog prepodneva ili zbog neispričanih priča koje su nam pričale
zidine ovog grada. Uglavnom svako od ovih ljudi ima bar jednog pretka koji je u ono vreme kao rob bio prodat u zemlje kolonijalnih sila.

Posetili smo muzej robova u kojem se i danas nalaze podzemne prostorije u kojima su robovi držani zatočenima po nekoliko dana da bi se videlo da li će preživeti. Ako bi preživeli četri dana u tim strašnim uslovima, bez vode i hrane to bi značilo da su dovoljno izdržljivi da mogu biti prodavani na sledećoj aukciji robova. Niko tada nije pomogao ovom narodu da se spasi od istrebljenja. Ne znam kako su do danas ovde ostali naslednici tih mučenika koji nas dočekuju i zadržavaju svojom toplinom duše i osmehom punim ljubavi ili pak zvukom violine ili dobrodušnim pozdravom Hakuna-matata (nema problema). Čini se da im je jedino njihov životni stav - da nema problema, pomogao da prežive teška vremena.

Kroz istoriju robovlasništva i mučeništva afričkih naroda, ovaj grad nas podseća na važnost poštovanja i empatije prema drugima. Kroz mirise voća, muziku i priče o herojima koji su se borili protiv ropstva, osećali smo se kao deo ovog grada i njegove priče, spremni da naučimo i otkrijemo još više o ovom čarobnom delu sveta. Ovde sam osetio težinu istorije i tragične sudbine afričkih naroda koji su bili zatočeni i prodavani kao robovi.

Stone town je grad istorije koji može pomoći svima koji ne razumiju potrebnu zahvalnost Bogu za sve što imamo u životu. Bez Boga svi postajemo robovi. Ovaj narod prepun je duhova koji oživljavaju istoriju robovlasništva i mučeništva afričkih naroda. Poseta Muzeju robova probudila je u meni osećaj tuge i saosećanja prema nasleđu ovog grada, čiji su stanovnici bili suočeni sa patnjama i poniženjima. Ipak, uprkos teškoj prošlosti, stanovnici Stone Town-a su nas dočekali sa toplinom i osmehom i to ćemo pamtiti ceo život i na tome im beskrajno biti zahvalni.

Fraza "Zar nisam i ja čovek i brat?" bila je slogan pokreta protiv ropstva tokom kasnog 18. i ranog 19. veka. Postala je jedan od najmoćnijih motiva pokreta za ukidanje ropstva i često se povezuje sa medaljonom koji je kreirao Josiah Wedgwood, poznati grnčar i abolicionista. Medaljon je prikazivao sliku okovanog roba koji kleči i moli, a bio je široko distribuiran i korišćen u raznim antiropskim publikacijama. Ovaj slogan je pomogao u humanizaciji robova i podstakao moralni argument protiv ropstva naglašavajući humanost koju dele ljudi svih rasa.