Putovanje u Afriku - Zanzibar
Poseta džungli (1.deo)

Putujemo i posećujemo:

• Dolazak u Zanzibar, 13.02.24 - 21.02.24.
• Nungwai plaža
• Džungla

Lidija i ja nikada nismo razmišljali o odlasku u podsaharsku Afriku. Prošle godine naši kumovi su izrazili želju za putovanjem tamo, ali ja sam bio skeptičan zbog sigurnosnih razloga. Afrika mi se činila dalekom i nepoznatom destinacijom, pa sam se pitao da li je vredno nositi teret takvog putovanja u tako drugačiji i nepoznat svet. Međutim, jednog dana, naš prijatelj nam je predložio ronjenje u februaru u Tanzaniji (Zanzibar). On nam je ispričao svoje iskustvo ronjenja u tropskim morima i posebno istakao lepotu promene godišnjih doba. Kod nas je tada zima, a u Tanzaniji je leto. Iako nisam odmah prihvatio niti odbio njegov predlog, razgovarao sam sa Lidijom o tome. Nakon nekoliko dana dvoumljenja, odlučili smo se za putovanje. Pronašli smo odgovarajuće termine i kupili avio karte. Kada smo saopštili našu odluku kumovima, pitao sam ih da me podsete za njihov prošlogodišnji plan odlaska u Afriku, pitao sam ih gde su oni to želeli da putuju, bio sam u pravom čudu kada su rekli upravo Tanzanija. Tamo se nalaze prirodna bogatstva; najveći nacionalni park na svetu, Serengetiju i najveći vrh Afrike, Kilimandžaro. Naš prijatelj kasnije je rekao da on nikada nije bio u Tanzaniji niti Zanzibaru i da on ima veliku želju da upravo tamo ode na ronjenje. Očito, sve se dešava s razlogom, čak i kada se čini da je slučajno. Naš cilj bio je istražiti podvodni svet tropskih mora.Rezervisali smo smeštaj u severnom delu ostrva Tanzanije, i dogovorio sam sa prijateljem Ramom da nas dočeka na aerodromu. Krenuli smo iz Beograda oko 12 sati, i nakon 5 i po sati leta stigli smo u Dubai. Proveli smo 5 sati na aerodromu i zatim nastavili let za Zanzibar. Tamo smo proveli deset nezaboravnih dana tokom kojih smo doživeli mnogo čuda i mnoga nezaboravna iskustva. Stigli smo na aerodrom taksijem i odmah smo krenuli da se prijavimo na let za Zanzibar preko Dubaia.

Kada smo stigli na aerodrom, krenuo sam prema redu koji je čekao na prijavu za let za FlyDubai. Na moje iznenađenje, poslednja osoba u redu bio je moj prijatelj Danimir. Nismo se dugo videli. Kada sam ga pitao da li ide za Dubai, rekao je da ide, ali rekao je da ide dalje od Dubai. Ja sam rekao: pa i mi idemo dalje od Dubai. On je rekao da ide na Zanzibar da roni. Ja sam mu na to sa velikim iznenađenjem rekao da i mi idemo na Zanzibar da ronimo. Obojica smo se obradovali i iznenađeno oduševili ovakvom neplaniranom susretu. Danimir je bio smešten na istočnoj obali ostrva, dok smo mi bili na zapadnoj. Leteli smo zajedno do Dubaia, i tamo proveli neko vreme zajedno i tada smo se razdvojili jer njegov let za Zanzibar je bio raniji u odnosu na naš let. Po dolasku, Rama nas je čekao na aerodromu, on nas je odvezao u hotel. Tamo smo imali sjajan smeštaj. Iako je frižider u sobi bio neispravan, brzo je popravljen, ali klima nije mogla da dovoljno ohladi našu sobu iako je sve vreme bila podešena na 17 stepeni. Takva je klima na Zanzibaru u februaru, gotovo sve vreme na 31 stepen, i malo manje tokom noći. Ono malo vremena dok smo bili u hotelu, imali smo bazen u kojem je voda bila toliko topla da nas nije mogla rashladiti. Bilo je potrebno nekoliko dana da se priviknemo na ovu klimu. Nakon što smo se raspakirali, otišli smo na plažu u Nungwai. Taksijem smo putovali. Nismo nikog poznavali i u početku činilo nam se sve nepoznato i čudnovato. Okupali smo se nekoliko puta i prošetali predivnim peščanim plažama na kojima pesak nije vruć kao na našim plažama. Ovde nema mnogo silicija u pesku i zato je umerena temperatura peska, po kojem je ugodno hodati.

Sledećeg dana po nas je došao naš prijatelj Rama koji nas je poveo u prvu avanturu istraživanja džungle. Bio je vema srećan što smo mu došli u goste, Rama i njegovi drugari vodili su nas u različite delove džungle, otkrivajući nam bogatstvo prirode. Imao sam dovoljno strpljenja da slušam Ramu sve vreme dok mi je objašnjavao o pojedinostima džungle, a čim bi stao, ja bih mu postavio bezbroj pitanja. Posetili smo različite plantaže i upoznali se sa mnogim zanimljivim biljkama i začinima. Strpljivo su nam objašnjavali karakteristike svake biljke. Tokom šetnje, imali smo priliku da vidimo plantaže mangovih stabala, banana, kokosa, bibera, muškatnih oraščića i druge biljke koje su karakteristične za tropske krajeve. Rama mi je rekao da dotaknem mimozu, poseban cvet koji na oset dodira skupi svoje listove, kao da se boji čoveka. Žao mi je kad vidim da se priroda boji čoveka, čini se kao da živimo u neprijateljstvu. Stoga sam tražio način kako da se približim prirodi. Rama nas je darivao sa mnogim blagodatima; pili smo svežu kokosovu vodu direktno iz ploda, uživajući u osvežavajućem ukusu. Takođe smo probali gustu tečnost koja ispunjava kokos i koja se pretvara u kokosovo mleko. Kako je vreme prolazilo, sve dužim boravkom u džungli disali smo zajedno sa prirodom i jače smo osluškivali prirodu s kojom smo bili sve čvršće povezani.

Nakon kratke pauze, nastavili smo da uživamo u obilju drugih vrsti voća koje smo imali priliku da okusimo. Sveži mango, sočni avokado, slatki ananas i osvežavajuća narandža samo su neki od ukusnih plodova koje smo degustirali. Sve ove tropske poslastice dodatno su nas osvežile i napunile energijom za nastavak našeg putovanja. Kada smo završili sa istraživanjem džungle i uživanjem u njenim lepotama, kao nagradu za uspešno savladanu avanturu, dobili smo krune od lišća, i to je bio simbolični znak našeg uspeha. Ovo nije bio mali uspeh, već za mene vredan svakog divljenja. Pre svega zato što je ovo moj prvi dodir sa podsahraskim kontinentom, džunglom u kojoj kraljevske krune pripadaju zaljubljenicima u prirodu. Narod ovih krajeva nagrađuje one koji poštuju njihovu prirodu i uopšte njihova prirodna bogatstva. Često bi nas nagradili njihovim osmesima i pozitivnom energijom. Tada sam prvi put doživeo njihova sela i video njihove kuće. Za naše uslove to su siromašna domaćinstva, ali svaka kuća u svom dvorištu ima bar jedno stablo kokosa, stablo palme i banane. Ponegde domaćini imaju domaće životinje, ali u svakom dvorištu igra se bar nekoliko dece. Negde se igraju u blatu, a negde na uređenim zajedničkim igralištima. Kada bi nas videli trčali bi za nama i stali do nas da nam se nasmeše. Tako su pokazivali zahvalnost što smo im došli u goste. Nama su njihovi osmesi bili velika nagrada koja nas je usmerila da još dublje zađemo u njihova sela, džungle, ali i gradove, kao što je najveći grad ostrava, Stonetown o kojem sledi priča u sledećoj blog objavi.