Osvećenje «Carskog zvona» u manastiru
Svetog apostola i jevandjeliste Luke u selu Bošnjane

Gledajući reportažu koja je emitovana na "TV Hram", u kojoj je opisan manastir Svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjanu, setio sam se čuvenog manastira Svetog Aleksandra Svirskog koji se nalazi u mestu Svirovo pored Petrograda na severu Rusije. Kada sam prethodni put posetio ovaj ruski manastir, do kapije manastira pratile su me Bele noći, a sunce je sve vreme obasjavalo put ka ulasku u svetinju. U ovoj reportaži o manastiru Svetog apostola i jevanđeliste Luke, u delu intervjua novoizabrani Episkop hvostanski, arhimandrit Aleksej (Bogićević) ulazi u hram i približava se svetoj mirotočivoj ikoni Svetog Luke, koja mirotoči nekoliko puta godišnje. Setio sam se tada ličnog utiska kojeg sam imao prilikom ulaska u Svirski manastir i trenutka u kojem sam celivao mošti Svetog Aleksandra Svirskog. Svete netruležne mošti ovog svetitelja bile su tople, iako su stare više od 500 godina. Kada sam u reportaži čuo umirujući glas arhimandrita Alekseja, setio sam se reči o kojima je svedočio Sveti Aleksandar Svirski kada je čuo glas Gospodnji koji mu se javio u Svom Trojičinom liku i tada rekao: "Ljubljeni, pošto si video Tri Lica koja govore sa tobom, sagradi crkvu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednosušne Trojice… Mi ti mir Svoj ostavljamo i mir ti darujemo". Drugim rečima, želim da svedočim, da sam taj mir ponovo osetio gledajući ovu reportažu koja je snimljena u manastiru Svetog Apostola i Jevađeliste Luke u selu Bošnjane. Isti taj mir ponovo sam osetio za vreme manastirske Slave. Naime, u ponedeljak 31.10.2022. godine na Slavski dan kada manastir proslavlja Svetog apostola i jevanđelistu Luku, doživeo sam prisustvo osvećenja Carskog zvona iz Rusije (o dolasku Carskog zvona pisao sam OVDE). Tog dana je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije osveštao crkveno zvono jedinstveno po svojoj veličini, ali i po težini koja prelazi trinaest tona. Carsko zvono iz Rusije sa nestrpljenjem smo očekivali svi mi koji smo bliski ovom svetom manastiru. Dolaskom zvona u Srbiju obistinile su se proročke reči o.Tadeja (vitovničkog) koji je rekao kako će se sa tog mesta jednog dana čuti “Carsko zvono". O "Carskom zvonu" čiji dolazak je prorokovao o.Tadej pisao sam tekstove koje sam objavio na ovom LINKu.

Tog jutra oko 9:30 sati, Patrijarh srpski Porfirije osveštao je zvono. Zajedno sa mnogobrojnim narodom prisustvovao sam molitvi osvećenja. Nakon osvećenja Patrijarh i vladike Jovan i vladika David povukli su konopac i najveće zvono na balkanu zazvonilo je, a zvuk zvona dosegao je do 40 kilometara udaljenosti. Nisam mogao tada ni zamisliti da će talasi zvuka velikog zvona u čijoj sam neposrednoj blizini stajao, izliti na nas neuništivu snagu blagodati Božije, koja ohrabruje vernike i jača veru u Boga. Uz mirotočivu ikonu Svetog apostola i jevanđeliste Luke, i uz zvuk "Carskog zvona" teškog trinaest tona, osetio sam posebnu snagu koja dolazi u obliku neuništive vere u večnoga Boga. Siguran sam da "Carsko zvono" dolazi iz jednog drugačijeg sveta, upravo iz tog večnog, u kojem zvuk njegove zvonjave može da pokrene u narodu najlepši miomiris kojim je prebogata hriščanska vera i molitva.

Nakon osvećenja "Carskog zvona" počela je Sveta Liturgija koju je služio Patrijarh Porfirije, a sasluživali su mu preosvećena gospoda episkopi šumadijski Jovan i kruševački David, visokoprepodobni arhimandriti i izabrani episkopi hvostanski Aleksej, jegarski Nektarije i lipljanski Dositej; kao i mnogobrojno sveštenstvo i sveštenomonaštvo. Molitveno sabranje i osvećenje zvona osnažilo nas je, duhovno nas je okrepilo i pozvalo nas je na molitvu. Već duže vreme posećujem ovu manastirsku lavru u kojoj ima više hramova i zvonika, a meni je najlepši onaj koji ima osam zvona i paraklis u prizemlju posvećenom Svetom knezu Lazaru i Svetom caru Nikolaju Romanovu. Pisao sam o tome mnoštvo putopisa i objavio sam jednu blog objavu u kojoj sam objavio rezime više tekstova. Objavu možete pročitati OVDE. Interesantno mi je što je ovaj manastir obnovljen trudom arhimandrita Alekseja (Bogićevića) koji je bio veliki prijatelj, sada blaženopočivšeg arhimandrita Gavrila (Lepavinskog) i koga je Episkop šumadijski g. Jovan postavio za igumana manastira 2002. godine.

Kada sam ušao u hram naišao sam na veliki broj ljudi koji je stajao u dugačkom redu da celiva mirotočivu ikone Svetog Luke. U jednom trenutku, video sam da brat Njegoš čeka u redu i da se upravo približava čudotovrnoj ikoni koju je želeo da celiva. Brat Njegoš je veliki prijatelj manastira Lepavine. Upravo je brat Njegoš doneo ikonu Svetog apostola i jevanđeliste Luke ocu Gavrilu u manastir Lepavinu, a otac Gavrila je čudotvornu ikonu poklonio manastiru Svetog apostola i jevanđeliste Luke u Bošnjanu, u kojem je iguman bio arhimandrit Aleksej koji je veliki prijatelj oca Gavrila (lepavinskog). Pozdravio sam se sa bratom Njegošem i tada smo se zagrlili i to upravo pored mirotočive ikone Svetog Luke. Dugo vremena se nismo videli i pravo je čudo da smo se nakon dugo vremena susreli upravo pored mirotočive ikone Svetog Luke. Ova čudesna ikona mirotoči nekoliko puta godišnje. Uvek se pitam kako je moguće da ikone mirotoče, jer ikona je od papira i po fizičkim principima pravo je čudo da papir mirotoči. Nauka do sada nije objasnila ovu pojavu. Nije dokazano po kojim nadprirodnim zakonima iz ikone izlazi mirisna tekućina. Kako je ova nadprirodna pojava čudesna, tako je čudesna i činjenica da postoje ljudi koji iako dožive mirotočenje ikone i dalje imaju nepoverenje u Boga. Nauka čoveku daje sposobnost za adaptaciju u svetovnom okruženju, ali vera nas približava neprocenjivim vrednostima i poznanstvima duhovnog sveta. Ljudi su daleko od takve duhovne filozofije života i ljudska udaljenost od Boga je za mene neobjašnjivo čudo. Mnogi napuštaju vrednosti vere i oslanjaju se isključivo na svetovnu nauku.

Na Svetoj Liturgiji pričestio sam se svetim Tajnama, a onda u mnoštvu ljudi ponovo sam sreo brata Njegoša. Kada smo se sreli tada smo porazgovarali i u razgovoru smo se setili zajedničkih trenutaka koje smo proveli pored sada blaženopočivšeg oca Gavrila (Lepavinskog). Razgovarali smo i o obnovi ovog čudesnog manastira čiju je obnovu pre dvadeset godina započeo, sada novoizabrani Episkop hvostanski, arhimandrit Aleksej (Bogićević). Posle Svete Liturgije supruga i ja smo prošetali po metohu manastirske lavre. Popeli smo se na zvonik i tamo se divili čudesnom zvonu od 13 tona o čijem sam dolasku pisao na ovom LINKU. Popeli smo se stepenicama na zvonik da vidimo zvono iz blizine. Stajući sa severne strane zvona diveo sam se reljefnom prikazu Svete carske porodice Romanov koji ukrašava Carsko zvono. Iako nema cara, Carsko zvono kao da je "Carev" dar ljudima koji ga čekaju i mole se za Njegov dolazak. Taknuo sam klatno velikog zvona koji će prizivati narod na molitvu. Moja sićušna ruka na klatnu velikog zvona neprimetna je za pojam velikog zvona, ali moje malo srce sjedinilo sa tada sa njegovom velikom snagom. Snaga i zvuk zvona dobili su u mom srcu karakter nadprirodnog koji priziva moje srce na mir, a narod na molitvu.

Po silasku sa zvonika otišli smo na izvor, i tamo seli na kamene stepenice okrenuvši se prema suncu. Razmišljao sam tada, da iako sam obišao mnogo svetih mesta na Balkanu, ipak nisam video sveto mesto koje na lepši način predstavlja darove Božije. Svaka svetinja bogata je svetim Božijim darovima, ali ovde se to primećuje na poseban način i to mirotočenjem ikona, miomirisnim svetim moštima, čudotvornim izvorom vode, srdačnim gostoprimstvom igumana i bratije ove svetinje, a od danas i zvukom "Carskog zvona". Ovakvu snažnu blagodat Božiju dugo sam tražio, istražujući i posećujući mnogobrojna sveta mesta. Danas na ovom svetom mestu kao da se u meni rodila jedna "Nova vizija o caru Lazaru", u kojoj sudjeluju svi koji vrednuju princip Hristovog učenja o snazi srca koji ima samo jedan prioritet u životu, a to je usavršavanje ljubavi prema Gospodu. Pre polaska za Beograd, Lidija i ja smo hteli da uzmemo blagoslov od novoizabranog Episkopa hvostanskog, arhimandrita oca Alekseja, ali otac nas je tada pozvao da ostanemo na ručku koji je bilo pripremljen u manastirskoj trpezariji. Trpeza ljubavi je tada bila po drugi put postavljena, i po drugi put trpezarija je bila puna gostiju koji su bili posluženi bogatim slavskim ručkom. Kada smo se vratili u manastirsku trpezariju i ručali, bilo je slobodnih mesta pored čoveka za kojeg sam kasnije saznao da je bio Kolačar, koji je pomagao organizaciju manastirske Slave. Preko puta Lidije i mene seli su ljudi koji su imali poslušanje da tokom prazničnog dana vode brigu o mnogobrojnim svećama koje su ljudi prinosili za svoje bližnje. Posle ručka uzeli smo blagoslov od novoizabranog Episkopa hvostankog, oca Alekseja, i laganim korakom napustili smo sveto manastirsko mesto, pogledom prema zalasku sunca i prema visokom zvoniku u kome se nalazi Carsko rusko zvono. Tada sam se prisetio gromoglasnog zvuka Carskog zvona koji ima važnu ulogu u životu naroda, a to je da od sada pa do kraja veka priziva narod na molitvu za mir u duši i mir u svetu.