Zaključci sa tribine: Veštačka inteligencija u misiji Crkve - gde su crvene linije?

Dana, 13.11.2025. godine, imao sam priliku da učestvujem na panel-diskusiji u Domu omladine, u organizaciji Odseka za dijalog u javnoj sferi Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Tema tribine bila je „Veštačka inteligencija u misiji Crkve – gde su crvene linije?“. Pitanje koje je, po mom mišljenju, i tehnički i duhovno veoma važno u našem vremenu. Tribinu je moderirao prezviter dr Aleksandar Miloјkov, koji već duže vreme vodi serijal razgovora posvećenih modernim izazovima u životu Crkve. Uz njega, kao sagovornici, bili su prezviter dr Oliver Subotić, upravnik Misionarskog odeljenja, prof. dr Dragan Novković, i ja, dr Nenad Badovinac, kao neko ko se profesionalno bavi razvojem veštačke inteligencije, digitalnim sistemima i konkretnom primenom AI tehnologija u oblasti misionarskog rada. Tribine ovog tipa koje se održavaju jednom mesečno već su postale prepoznatljive i vernici koji žele da razumeju svet u kome živimo. U sali se i ovoga puta osećala atmosfera dijaloga bez ekstremnih stavova, bez senzacionalizma, ali i bez straha od tehnologije. Na istom mestu sreli su se teolozi, informatičari, misionari i istraživači koji se svakodnevno kreću u svetu savremenih tehnologija. Moja uloga bila je da govorim o realnim primenama AI o tome što ona znači u kontektsu pravoslavnog misionarenja. Na panelu sam želeo da naglasim da savremene AI platforme ne razumeju, već statistički predviđaju. To je važno priznati na početku, da bismo odstranili iluziju da „razgovaramo“ sa mašinom. Crkva, kao čuvar ljudskog dostojanstva, ne sme da dopusti da alat postane autoritet. U svom izlaganju sam se osvrnuo na tehničku pozadinu velikih jezičkih modela proces koji nazivamo „trening“ modela. Ti sistemi su oblikovani onim sadržajima na kojima su trenirani. Većina sadržaja nastala u zapadnom kulturnom i ideološkom okviru, model će prirodno naginjati ka tom pogledu na svet.

Naglasio sam da moramo znati granice alata koji koristimo, jer je ono čime hranimo model ujedno i ono što će model posle vraćati nama. Tokom diskusije izneo sam više primera iz praktičnog rada: prevođenje pravoslavnih filmova, indeksiranje teološke literature, tehnička priprema misionarskih materijala, digitalizacija. Sve ovo može da ubrza rad i oslobodi vreme misionara za ono najvažnije, živu reč i lični odnos sa vernicima. Ali AI ne sme postati "duhovnik". Ne sme davati moralne i duhovne savete u svoje ime. To je jedna od najvažnijih granica koje sam istakao na panelu. Jedno od finalnih pitanja bilo je: možemo li napraviti „pravoslavni model“? Da – možemo napraviti pravoslavni korpus modela, specijalizovanu bazu, alate pretraživanja pravoslavnih pojmova, sistem koji bibliotekarima, teolozima i misionarima olakšava rad. Mašina ne može biti pravoslavna. Nije osoba, nema slobodu, nema blagodat, nema srce. Naš alat može biti pravilan.

U svom izlaganju govorio sam iz ugla čoveka koji dolazi iz naučno-istraživačke sfere AI i primene u privredi, ali i iz ugla istraživača koji je tokom doktorskog rada ušao u oblast veštačke inteligencije. Objasnio sam da bez AI modela moja disertacija ne bi mogla da dostigne rezultate koje smo na kraju postigli, baš kao što ni savremena industrija ne bi mogla da funkcioniše bez ovih alata. Ali sam naglasio i nešto veoma važno: razlika između privrede i Crkve je ogromna. U privredi se AI koristi da poveća profit i efikasnost, a u Crkvi je cilj nešto sasvim drugo – da se približimo verniku, da misionar dopre do čoveka, a ne da ga zameni mašina. Zato sam predložio primer da veštačku inteligenciju koristimo isključivo kao „nevidljive alate“, na primer, da klasifikuje pitanja vernika, da ih svrsta po temi i prosledi svešteniku koji je najkompetentniji da na njih odgovori, ili da tehnički omogući prevođenje u realnom vremenu kada vernik i duhovnik govore različitim jezicima. Takav pristup ne narušava lični odnos samo ga olakšava, ubrzava i čini dostupnijim. Govorio sam i o upotrebi AI u očuvanju pravoslavnog nasleđa, kao na primer digitalna restauracija fresaka, indeksiranje i analiza teoloških tekstova i sl. Postoje jasne crvene linije koje ne smemo preći: AI ne sme da „slika“ ikone, ne sme da komponuje duhovnu muziku, niti da tumači Sveto Pismo ili spise Svetih Otaca. Suština mog izlaganja bila je jednostavna: AI može da služi Crkvi, ali ne bi trebalo da zauzme mesto čoveka, niti da preuzme glas duhovnika.

Na kraju osvrta osećam potrebu da naglasim ono što mi je lično veoma važno. Svaki put kada govorim o veštačkoj inteligenciji u Crkvi, svestan sam sopstvene odgovornosti. Godinama se bavim misionarskim radom u digitalnom prostoru i prirodno je da će ljudi moju reč doživeti ozbiljnije nego što ponekad pretpostavljam. Zato i moj stav o AI nije samo tehničko razmišljanje.

Nije dovoljno reći da je AI samo jedan alat, jer živimo u svetu u kojem velike korporacije oblikuju tehnologije čije nam se namere ne otkrivaju u potpunosti. Ako bih olako definisao granice tih alata, mogao bih da utičem i na to kako Crkva sutra oblikuje svoj odnos prema tehnologiji, a time i na živote vernika. Zbog toga želim da moje angažovanje bude još odgovornije, promišljenije i opreznije: da koristim AI za ono što je dobro, ali da nikada ne zanemarim širu sliku, duhovni kontekst i posledice koje svaka tehnologija može biti upotrebljena.

Još jednom sam osetio koliko je važno da svaki stav o AI bude odgovoran. Naročito kada govorimo u javnom prostoru u ime Crkve ili kao deo misionarskog rada. Razumem upozorenjai zato je važno boriti se da AI ostane moralno i etički neutralna. To može biti istinski civilizacijski pomak. U tom svetlu, Crkva zaista ostaje mesto gde čovek može da se vrati sebi, da pronađe mir. Zato ću i dalje svaki svoj javni nastup graditi sa dodatnim oprezom. Crkva može da koristi tehnologiju u organizaciji, obradi podataka, očuvanju nasleđa, ali ne i da AI uđe u prostore koji su sveti, ličnog odnosa sa vernicima.