Intervju za časopis Pravoslavlje: "Elektronska misija nije zamena za

misiju žive liturgijske zajednice"

Gospodine Badovinac, Vi ste deo tima Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke u okviru kojeg ste na čelu Odseka za elektronsku misiju. Danas se najčešće reč mreža koristi u smislu internetskog povezivanja – kontekst internetskih društvenih mreža. Zaboravlja se na povezivanje ljudi u ličnosnom smislu. Crkva je najsavršenija mreža koja postoji – nema mesta bez hrama u kojem je organizovana parohijska zajednica. Sama reč komunikacija podrazumeva zajednicu što Crkva i jeste. Šta znači elektronska misija u misiji Crkve?

Elektronska misija nije zamena za misiju žive liturgijske zajednice, već njen produžetak i svedočanstvo u digitalnom prostoru. Ako Crkvu nazovemo najsavršenijom mrežom onda to ne činimo u tehničkom, već u ličnosnom smislu. U njoj postoje „podmreže“ živih odnosa, kao što su parohije, bratstva, porodice i uopšte male zajednice vernih sabranih oko Hrista. U tom kontekstu, digitalni prostor nije alternativa Crkvi, već novo misionarsko polje i kao takvo ga je potrebno razumeti. Svrha tog misionarskog polja nije da stvori neku virtuelnu paralelnu stvarnost, već da ojača postojeće odnose i pozove čoveka na stvarni susret u hramu, na svetoj Liturgiji. Elektronsku misiju možemo gledati i iz perspektive gradskog trga našeg vremena. Kao što je Sveti apostol Pavle propovedao na gradskim trgovima i putevima svoga doba, tako smo i mi danas pozvani da budemo prisutni u digitalnim prostorima. Elektronska misija svedoči veru kroz tekst, sliku, video i društvene mreže, sa ciljem da čoveka uputi ka stvarnoj crkvenoj zajednici. To je odgovorno korišćenje savremenih tehnologija u službi širenja Reči Božije i njemu Crkva treba organizovano pristupiti. Cilj nije da zadržimo čoveka na ekranu, već da mu pomognemo da kroz digitalni sadržaj pronađe put ka živom iskustvu Crkve. Na simboličan način, ovaj intervju svedoči i o sinergiji tehnologije koju koristi elektronska misija i čoveka. Nastala je u saradnji čoveka i alata veštačke inteligencije, pa sam se odlučio na to kako bih pokazao primer da tehnologija može biti naš saradnik, ali ne i zamena. Bez ljudskog promišljanja, ovaj tekst ne bi imao smisao, dok bez tehnološkog alata ne bi imao ovu formu i brzinu nastanka. Upravo u toj saradnji gde čovek postavlja pravila i vodi, a tehnologija služi, vidim pravi model elektronske misije.

Šta je veštačka inteligencija? Molim Vas da našim čitaocima približite pojam veštačka inteligencija u formalnom ali i suštinskom smislu.

Veštačka inteligencija je oblast računarstva koja razvija sisteme sposobne da obavljaju zadatke koje inače obavlja čovek, kao što su učenje iz podataka, prepoznavanje govora i lica, analiza slika, donošenje odluka i prilagođavanje novim situacijama. Ovi sistemi mogu obrađivati velike količine podataka veoma brzo i na osnovu toga davati procene ili predikcije. Međutim , u suštinskom smislu, veštačka inteligencija nije inteligencija u ljudskom značenju te reči. Ona nema svest, nema slobodnu volju, nema lično iskustvo. Ona ne razmišlja, već računa. Ne razume, već statistički povezuje. Kada nam izgleda da je „pametna“, to je u osnovi rezultat složenih matematičkih modela koji prepoznaju obrasce u podacima. Zato je važno da razlikujemo sposobnost mašinskog učenja nekog računarskog sistema od ontološke stvarnosti čoveka. Čovek je ličnost, biće savesti i slobode. Veštačka inteligencija je alat, moćan, koristan, veoma sposoban i brz. To je alat koji može pomoći u medicini, obrazovanju, bezbednosti, ali i u misionarskom radu kroz analizu podataka ili obradu sadržaja. U tom smislu, veštačka inteligencija je proizvod ljudskog uma i znanja. Zato je važno da je posmatramo kao sredstvo u službi čoveka, a ne kao zamenu za čoveka. Kada postanemo svesni mogućnosti koje veštačka inteligencija pruža, bićemo sposobniji da je koristimo u mnoge pozitivne svrhe. To je ukratko. Međutim , dublja analiza veštačke inteligencije nije potpuna bez sagledavanja duhovnog okvira u kojem nastaje. Na primer tehnologija dvosmerne (naizmenične) električne energije ima duhovnu pozadinu u pravoslavnom okruženju iz kojeg dolazi Nikola Tesla. Ali kod veštačke inteligencije mi za sada ne znamo koja je duhovna pozadina, to će tek vreme pokazati.

Svedoci smo česte zloupotrebe veštačke inteligencije – gde je crvena linija u manipulaciji ljudima?

Tehnologija sama po sebi nema moralni karakter, ona postaje dobra ili loša u zavisnosti od načina na koji se upotrebljava. Upravo tu dolazimo do pitanja „crvene linije“. Crvena linija u manipulaciji postoji onda kada se veštačka inteligencija koristi da bi se obmanuo pojedinac, kroz lažne video-zapise (eng. deepfake), lažno generisanje ljudskih glasova, lažne vesti ili psihološki profilisane poruke koje ciljano utiču na emocije i odluke ljudi. Druga važna granica jeste transparentnost. Ako je sadržaj generisan veštačkom inteligencijom, a to se svesno prikriva kako bi se stvorio lažni identitet, tada se prelazi etička granica. Čovek ima pravo da zna sa kim ili sa čim komunicira. Prikrivanje porekla sadržaja radi uticaja na emocije ili verska uverenja predstavlja ozbiljan oblik zloupotrebe. U suštini, crvena linija je tamo gde se skriva istina. Zato je važno da razvoj i primena veštačke inteligencije budu utemeljeni u jasnim etičkim i moralnim okvirima, praćenim duhovnim i kritičkim rasuđivanjem, pri čemu je potrebno da Crkva aktivno učestvuje i doprinosi.

Teološka učenja su na stanovištu Istine koja svedoči da tehnološki sistem ma koliko bio unapređen ne može da zameni etiku, duhovnost ili odgovornost. Koliko je važno podsetiti da je najsavršenije Božije stvorenje čovek i da je ta savršenost upravo u odnosu prema ljudima gde se podrazumeva odgovornost. Da li veštačka inteligencija ide u smeru pokušaja zamene svih ljudskih osobina iako vrlo dobro znamo da na primer samo čovek može da voli i da se kaje?

Veštačka inteligencija kao alat kojim upravlja čovek ne ide sama po sebi nikuda, već njen tok usmerava njen tvorac i razvoj. Velike tehnološke multinacionalne kompanije i sve manji broj ljudi upravljaju ovim tehnološkim sektorom. Teološko učenje polazi od Istine da je čovek stvoren po podobiju Božijem, kao biće odnosa, slobode i odgovornosti, dok tehnološki sistem, ma koliko bio sofisticiran, i dalje je skup algoritama i matematičkih modela. Ovi modeli mogu veoma efikasno da imitiraju određene oblike ljudskog ponašanja, ali ne mogu da poseduju svest, savest, ne mogu da se pokaju ili da vole. Zato je izuzetno važno stalno podsećati da je čovek Božije stvorenje, dok je veštačka inteligencija, pa i sve napredniji humanoidni roboti, tvorevina čovekovog ograničenog znanja i ograničene tehnologije. Veštačka inteligencija danas može da generiše tekst o ljubavi, da simulira ljudski glas saosećanja, da tuguje ili da pokazuje da je srećna. Ali to je simulacija. Sve što radi jeste veoma brza obrada podataka i izračunavanje statističkih verovatnoća. Ne bih rekao da veštačka inteligencija „želi“ da zameni ljudske karakteristike, jer ona nema svoju volju da nešto želi ili ne želi. Ali postoji opasnost da čovek, fasciniran tehnološkim dostignućima, počne da projektuje na tehnologiju ono što pripada isključivo ljudskoj prirodi. Upravo ta opasnost nije u mašini, već u čovekovom odnosu prema mašini.

Kreator veštačke inteligencije je čovek – da li je čovek prešao granicu u pokušaju da postane nadčovek?

Kreator veštačke inteligencije jeste čovek i to svedoči o njegovoj ogromnoj stvaralačkoj sposobnosti. Čovek je biće koje istražuje, stvara, podeljuje svet oko sebe i pronalazi nova rešenja. Granica se ne prelazi samim razvojem naprednih sistema, već onda kada čovek počne da veruje da kroz tehnologiju može da prevaziđe sopstvenu prirodu i potrebu za Bogom. Problem ne nastaje u laboratoriji, već u srcu onog čoveka koji upravlja tehnologijom. Zato bih rekao da čovek nije prešao granicu time što je razvio alate veštačke inteligencije. Granica se prelazi onda kada se izgubi svest o sopstvenoj meri, dokle god je tehnologija u službi čoveka i dokle god čovek ostaje svestan svoje odgovornosti pred Bogom, ona može biti blagoslov.

Pored negativnih strana veštačke inteligencije koje biste izdvojili kao dobre? Znamo da je u polju medicine veštačka inteligencija dobro došla i da je unapredila mnoge pogotovo hirurške grane medicine.

Uz prepoznavanje mogućih zloupotreba veštačke inteligencije, potrebno je sistematski razvijati i podsticati njenu primenu u pozitivne svrhe, utemeljenu na jasnim etičkim principima i društvenoj odgovornosti. U mnogim oblastima već danas je njen doprinos veoma veliki. U medicini veštačka inteligencija pomaže u ranoj dijagnostici bolesti kroz analizu medicinskih snimaka (radiologija, onkologija), predviđanju komplikacija, personalizaciji terapija i asistenciji u robotizovanim hirurškim zahvatima. Time se povećava preciznost, smanjuje rizik i spasavaju životi. U nekim oblastima algoritmi mogu prepoznati obrasce koje ljudsko oko teško uočava. U obrazovanju veštačka inteligencija omogućava personalizovano učenje koje je prilagođeno potrebama učenika. U bezbednosti i kriznim situacijama AI sistemi pomažu u predviđanju prirodnih katastrofa i analizi saobraćaja. U svakodnevnom životu olakšava komunikaciju i obradu velikih količina podataka. Suštinski gledano, dobra strana veštačke inteligencije jeste u tome što može proširiti čovekove sposobnosti. Kada se koristi u misiji Crkve, tehnologija može približiti Reč Božiju vernicima i dopreti do bolesnih, starijih, raseljenih. Kroz digitalne biblioteke, audio i video sadržaje, podkaste, edukativne platforme i interaktivne kurseve, poruka Jevanđelja postaje dostupna savremenom čoveku i to na jeziku i u formatu koji razume. Tako tehnologija postaje most koji prevazilazi fizičku udaljenost, širi Reč Božiju i što je najvažnije usmerava čoveka ka ličnom susretu sa Crkvom i živom liturgijskom zajednicom.

Svedoci smo sve učestalijih internet prevara koje počinju lažnim reklamama, posebno kada je reč o „čudotvornim lekovima i preparatima“ koji obećavaju brzo ozdravljenje. Budući da je zdravlje tema koja posebno pogađa stariju populaciju, kako prepoznati ovakve oblike manipulacije i na koji način možemo efikasno upozoriti građane?

Internet prevare koje se zasnivaju na lažnim reklamama za „čudotvorne lekove“ opasne su jer ciljaju ono najosetljivije kod čoveka – zdravlje. Upravo zato su starije osobe često meta, jer nemaju dovoljno digitalnog iskustva da prepoznaju manipulaciju. Prvi korak u sprečavanju ovakvih prevara jeste edukacija. Građane treba podsticati da nikada ne ostavljaju lične i finansijske podatke na sumnjivim sajtovima. Dodatno bih uključio i porodičnu brigu – mlađi članovi porodice treba da razgovaraju sa starijima o internet prevarama, da im pomognu da prepoznaju sumnjive sadržaje i da im budu podrška u digitalnom okruženju.

Hvala Vam na ovome razgovoru u kojem ste otklonili mnoge nedoumice i objasnili mnoge nejasnoće sa kojima se susrećemo svi u sve popularnijem svetu interneta.