«PUTOVANJE DUŠE KA NJENOM MIRU»
Pomen mati Mihaili i sećanje na njenu dobrotu
U subotu, 10. decembra, 2022. godine, služen je godišnji parastos shimonahinji mati Mihaili (Vlačić) u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Beogradu.
10.12.2022.
Godišnji pomen mati Mihaili u manastiru Vavedenje u Beogradu.
Bog često u svet šalje one ljude koji svet mogu učiniti lepšim mestom za život. Kao odgovor na dela loših ljude, Bog pošalje u svet one duše koje svet iznova ukrašavaju. Takvi ljudi imaju zajedničko, a to je veliko srce. Na žalost, i ti ljudi iako besmrti po snazi svoga srca, imaju prolazne godine života. Srce mati Mihaile bilo je snažno, ukrašavalo je svet i ulepšavalo je živote nas koji smo je upoznali u njenoj monaškoj keliji. Godišnji pomen mati Mihaili služen je u manastiru Vavedenje, 10.12.2022. godine. Na Svetoj Liturgiji koju je služio otac Milisav došao je veliki broj vernika, prijatelja i poštovalaca mati Mihaile. Tokom Svete Liturgije pričestio se veliki broj vernika. Ispred ikonostasa bio je postavljen sto sa svećom, vinom i žitom nad kojim je otac Milisav služio pomen. Stajao sam u prvom redu do oca Milisava, a pored mene stajao je Darko koji je u ruci držao posudu sa žitom namenjeno za pomen mati Mihaili. U jednom trenutku, tokom molitve, ta posuda sa žitom ispala je Darku iz ruke na pod i razletela se u hiljade delića. Zvuk razbijenog stakla proširio se hramom. Darko je ostao mirno da stoji, sve do završetka molitve, a onda je počistio nered koji je prouzrokovala razbijena posuda.
Iz hrama smo otišli do manastirskog groblja gde smo celivali grob naše matuške. Bog nikada neće zaboraviti mati Mihailu, a nećemo je zaboravit ni mi, koji smo se okupili na godišnjem parastosu. Međutim ima mnogo onih koji nisu prisustvovali pomenu, jer se nalaze svuda po svetu, a veliki su poštovaoci mati Mihaile. Za svog zemnog života, mati Mihaila nas je okupila oko sebe i tako prizvala i približila Vavedenjskom hramu, manastirskim sestrama, ali približila nas jedne drugima. Učeći nas da smo u crkvi svi jedna velika porodica na čijem čelu je sam Hristos. Isred hrama bilo je posluženje koje su pripremili vernici, svako po svojim mogućnostima. Posluženje je bilo namenjeno za pokoj duše mati Mihaile. Uvek kada bi došao u posetu mati Mihaili u njenu monašku keliju, mati bi me poslužila kafom i nekom od poslastica koje bi se tada našle u njenoj keliji. To je bilo skromno posluženje. Danas smo se bogato počastili, kao da smo zaboravili na skromnost o kojoj nas je učila mati Mihaila. No mati nam to neće zameriti, kao što nam nikada ništa nije zamerala, niti pamtila, ako bi nešto loše uradili.

Dugo vremena sam posećivao mati Mihailu u njenoj monaškoj keliji. Dve godine pre upokojenja više nisam mogao da je posetim u njenoj monaškoj keliji. Zvao sam je, hteo sam je čuti i poslušati. Ona je i tada živela sa nama. Svi smo želeli da čujemo njen mudar duhovnički savet. Danas živimo po tim duhovničim savetima i sećamo se njenog života, njenog monaškog štapa i brojanice od koje se retko odvajala. Uvek ću se sećati mati Mihaile i njene životne energije kao dara Božijeg. Živim u nadi da na svetu postoje mnogo ljudi koje imaju veliko srce kakvo je imala mati Mihaila. Ali sam siguran da više nikad neću imati priliku da upoznam osobu koja na svet gleda tako bistrim očima, očima mati Mihaile.
Život mati Mihaile bila je neiscrpna duhovna borba. Jednom mi je rekla da su njen i moj zaštitnik, arhangeli Mihailo i Gavrilo jači od svih podnebeskih sila. Mati se ceo život borila za slabe i bespomoćne, bolesne i siromašne. Kada bi dobila nešto novaca kao prilog od vernika, ona bi odmah taj novac usmerila na siromašne, na one kojima je novac najpotrebniji. Vrlo interesantna je činjenica kako Bog svojim ugodnicima i molitvenicima čini da budu najbogatiji, a da istovremeno ne poseduju ništa. Mati Mihaila imala je veliko životno iskustvo i mnogo toga je znala, ali nikako nije razumela, zašto u ljudskim srcima sve manje postoji ljubavi i međuljudskog poštovanja. To su bile upravo one ljudske vrline koje je mati Mihaila najviše volela.
Na godišnjem pomenu bili su ljudi koje sam upoznao u monaškoj keliji mati Mihaile. Kelija je soba u manastirskom konaku. Tamo nas je mati učila molitvi, čitanju Psaltira i akatista. U njenoj monaškoj keliji mati nas je približavala Bogu. Mene je privukla svojim posebnim načinom života, ali najviše činjenicom da je svet gledala drugačijim očima. Taj pogled prolazio je kroz materijalne lepote i zanose ovog sveta i zaustavljao se na duhovnim ljudskim vrlinama. Svet i ljude mati Mihaila je gledala
samo kroz ono što je ugodno Bogu, a to su ljudske vrline i lepota Božanskog stvaralaštva. Svima bih predložio da se pobrinu i mole Boga da upoznaju ljude kao što je bila mati Mihaila. Ona je za mene bila jedinstvena i neponovljiva ličnost savremenog ženskog monaštva. Sada shvatam da nije čudo što je iza mati Mihaile ostala snažna zajednica ljudi-poštovalaca njenog velikog srca koji smo se kao braća i sestre upoznali u monaškoj keliji mati Mihaile.
Upoznajte shimonahinju mati Mihailu čitajući tekstove sa mog bloga i sa sajta manastira Lepavine
Мати живи са сестринством манастира Ваведење у Београду. Она је духовна мајка стотине духовне деце. Брижна је за многе и често толико брине о својој духовној деци да јој се понекад здравствено стање погорша.
Раног јутра сам довезао мати Михаилу до болничке клинике, тачније до клинике за очне болести у Београду. Испред клинике је била велика гужва за паркирање. Немогуће је било паркирати ауто на паркирно место.
Београђани се могу похвалити да њихов град има једну посебност која недостаје већини европских градова. У Београду никада није досадно, град је пун дешавања и изненађења.
Manastir Vavedenje nalazi se na jednom od najlepsih uzvisenja u Beogradu, Topciderskom brdu. Smesten u tihoj oazi duhovnog zivota, izmedju Topciderske sume i Senjacke padine. Razgovor vodila gospođa Tankosava Damjanović.
Недеља 15.11.2009. шећемо уз Саву, уз мирну реку, зрцалну као огледало, умирила се и река и крошња дрвећа на оближњем дрвореду. Људи су пролазили и причали, али се нико од њих није чуо, звукове је носио ветар у неком непознатом смеру.
Изненадно путовање преко Златибора и ноћи одмора проведеног на Златару у једној малој дрвеној викендици у друштву драгих људи, довело ме на место где станује љубав.
До куда досежу наше молитве? Пре четири године успео сам некако да додјем до Србије, у то време као да је хиљаде километара била далеко, на излету са обитељи посетили смо манастир Жичу.
Radna nedelja obično zna biti burna, ispunjena obavezama i poslom, petkom završavamo radnu sedmicu i onda dolazi vikend, ali vikend je dobar da se završe neki radni zadaci koje nismo stigli preko sedmice obaviti.
10.12.2022.