Nenad Badovinac: Razgovarao sam sa arhimandritom Aleksejem (Bogićevićem), igumanom manastira Svetog Luke iz Bošnjana (Srbija) o tome da napravimo intervju. Pripremio sam pitanja, ali otac Aleksej je blagoslovio da postavim njegovu propoved koja je zasenila sva moja pitanja za intervju. U nastavku je propoved koju je otac Aleksej izgovorio 13.09.2020. Prenosim vam besedu koju sam doživeo kao bogonadahnutu. Iz tog razloga vam je predstavljam i predlažem da je pročitate.

Visokoprepodobni arhimandrit, mr Aleksej (Bogićević) iguman manastira Svetog Luke iz Bošnjana u manastir je došao sa svega 12 godina. Bio je manastirski đak, zatim bogoslov, iskušenik, monah, jeromonah, arhimandrit, iguman. Važi za vrsnog teologa, ali i pisca, koji je boravio u brojnim manastirima od Dečana, preko Svete Gore, od Jerusalima i Svete zemlje do Bošnjana.

Arhimandrit Aleksej (Bogićević): Neka je blagosloveno ovo sabranje, sabranje oko Svete čaše je jedino pravo sabranje. Čuli smo današnje Jevanđelje koje je govorilo o Svadbi careva sina. Mnogi su kroz vekove pisali o tome šta je to postojanje. Postojanje čoveka. Medjutim, niko to nije u pravom smislu opisao, napisao i objasnio, a Hristos u jednoj kratkoj priči objašnjava sav smisao života i postojanja čovečanstva od postanja pa sve do danas.

Čuli smo da domaćin Car, učini svadbu svome sinu jedincu i posla sluge svoje da pozovu zvanice koji ne dođoše. Neki se opravdaše, neki se ne opravdaše, neki sluge oteraše. Pa posla i druge sluge, isto tako, pa čak neke i pobiše. Onda se car razgnevi i naredi da se bace u tamu, a njihov grad da se razori. Govori se o Starom zavetu, govori se o jevrejskom narodu u prvom delu, jer su bili kao vinograd Gospodnji, bili su izabrani da prihvate dela Božija, no oni ne prihvataše ni proroke ni sluge koje je Gospod slao da ih pozove na Trpezu Gospodnju.

Postojanje ovog sveta i nas samih je Trpeza Gospodnja. Nešto najvrednije što je Bog stvorio na ovoj zemlji jeste duša čovečja, jeste čovek i Bog neće da dozvoli da duša koju je On stvorio da propadne. I zato se trudi i želi svim silama da dušu spasi. Naravno ko neće - neće.

Posle toga dolazi drugi period kada su razapeli Sina jedinca, Gospoda. Poslao je opet sluge svoje na raskršća da pozovu i zle i dobre. Tako da crkva nova je crkva od neznabožaca, jer su se Jevreji odrekli te crkve. Ta crkva od neznabožaca koja i danas postoji jeste i od zlih i od dobrih. Sve će to postojati do kraja sveta, kad će Gospod poslati svoje anđele da kukolj počupaju, a pšenicu da spreme u žitnice. Ta trpeza Gospodnja gde se Gospod ceo daje svakome od nas, svakoj duši i svakom telu jeste Sveta Liturgija i ne postoji ništa što može da uporedi tako slikovito Carstvo Božije nego svadba, svadba u pravom zemaljskom smislu, gde je svadba - radost. Zato se svadba upoređuje za svadbom careva sina, sa Trpezom Gospodnjom.

Šta je to svadba?

Gde neporočni treba da uđu u bračnu postelju, i ženik, mladoženja i nevesta, jedino takvi ćemo uči u ložnicu carstva Božijeg, ako se pokajemo i očistimo. Drugačije ne možemo. Jer postoji i dalje u ovoj priči, jedan koji je došao na svadbu nije bio obučen u svadbeno ruho i Gospodar kada ga vide reče: „Šta si ti došao neobučen?" Znate da se na svadbu sprema potpuno i sve novo, a on je došao neobučen. Bace ga u tamnicu gde bi plač i škrgut zuba. Šta to znači? Ne može prljav čovek biti na svadbi Gospodnjoj. Ne može neokajan, ne može bez blagodati Duha Svetoga, ustvari to je smisao života, kako kaže Sveti Serafim Sarovski, zemaljskoga, da zadobijemo blagodat Duha Svetoga, ako smo vezani samo za zemaljsko, nećemo imati Duha Svetoga i bićemo kao onaj koji je bačen u krajnju, tamo gde je plač i škrgut zuba.

Poučimo se iz ove priče neka nam Gospod da da se očistimo da se obučemo u Svadbeno ruho, da se obučemo u silu Duha Svetoga i tako da izađemo u susret Ženiku, pred Gospoda Isusa Hrista koji će opet doći u Slavi da sudi živima i mrtvima - Neka ste blagosloveni.

SVADBA CAREVA SINA

Hteo bih da nastavimo priču o Svadbi careva sina. Jevanđeljska priča o „Svadbi careva sina" je čudesna priča i svi treba da se zamislimo nad svojom dušom kako je pripremamo mi za Ženika Hrista, jer duša je Njegova i mi treba da je vratimo netaknutu. Da li to činimo i da li ćemo u tome uspeti - to je veliko pitanje?

Sada jedan istorijski momenat koji na besedi nisam odgovorio. Jevanđenje piše da će njihov grad biti razoren, Jevreji da će biti raseljeni i pogubljeni. To se i dogodilo. No Gospod je dao 40 godina Jevrejima za pokajanje. Kao što je On 40 dana bio u pustinji i postio, tako je Gospod dao 40 godina vremena gradu i Jevrejima da ga prihvate za spasitelja. Medjutim, to Jevreji nisu učinili i Jerusalim je tačno 40 godina posle Hristovog raspeća bio do temelja srušen. Ako pročitate Jevanđenje, gl. 24 po Mateju videćete kako su se apostoli divili hramu koji je zidan 70 godina, i kada Gospod kaže da ni kamen na kamenu neće ostati a da se ne razmatne. To se i dogodilo. Tit i Vaspazijan, vojskovođa i Rimski car krenuli su na buntovnike jerusalimske da kazne Jerusalim. Tada su se prvosveštenici, sveštenici i narod sklonili u Jerusalimski hram, a Hram je bio ogroman, pola grada je zauzimao. Na teritoriji današnjeg hrama nalaze se dve džamije, a to su: Al Aksa i Omerova ili Zlatna džamija, uz ogoman prazan prostor oko kojeg se huškaju i dan danas, jer tu treba da se sazida novi hram Jevrejski, a tu su dve džamije. To bi izazvalo rat svetskih razmera. Da se vratim temi: 40 godina posle raspeća i vaskrsenja Hristova, vojska rimska je okupirala Jerusalim i rekoh: „Ovi su se zatvorili u hram." Tit nije imao volju da sruši hram, ali Jevreji nisu hteli da se predaju i da izađu iz hrama.

Šta je uradio Tit?
Posekao je sve masline u Getsimaniji, izuzev nekoliko koja su i danas svedoci Hristovog života na zemlji i Njegove molitve.

Zašto je to Tit uradio?
Stavio je masline oko zidova hrama i zapalio ih. Smolasto drvo je nekoliko dana gorelo po zidovima hrama i kamen se rasprskao. Tako je nastala ruba za ulaz u hram. Tom prilikom pobili su sav narod.

Šta se dogodilo sa Jerusalimom?
Ostali deo naroda je rasejan da bi u vreme Adrijana nastalo još nešto gore. Tada su Jerusalim uzorali plugovima, da ne ostane ni traga i obesvetili su ga tako što su proveli krdo svinja kroz Jerusalim. Tada se Jerusalim zvao Aelija. U takvom gradu je živeo Sveti Prokopije kojeg mi poslavljamo. Jerusalim se skoro tri veka nije nazivao Jerusalim. Ispunjenje se dogodilo 40 godina posle Hristovog proročanstva po razrušenju Jerusalima. Znajte jedno: da ni jedna priča Hristova nije bez značenja i ništa u Jevanđelju nije bez značenja. Sve se ispunilo što je Hristos rekao, što su proroci rekli, sve do jote jedne.

Šta još čekamo?
Čekamo drugi dolazak Gospodnji. Na pitanje učenika kada će to biti, kaže ni Angeli to ne znaju, samo otac Nebeski to zna. Kad vidite šta će se sve dogoditi, da će pre svega ljubav ohladneti i odnosi međuljudski postaće neljudski. Imali smo kroz istoriju ratove, glad, pomore, zemljotrese, a to da će ljubav ohladneti, to smo svedoci danas. Čovek se vrednuje koliko dolara vredi. Lažni proroci će se javiti. Da ne govorimo o gatarstvu, jer sada je pomodarstvo da svako u selu ima dežurnog gatara. Postali smo nestrpljivi i netrpeljivi. To nam sve govori da Gospod neće dugo čekati da dođe. Hrišćani su uvek govorili: Maranata – dođi Gospode. Mi hrišćani uvek treba da kažemo – Dođi Gospode. Odlaganje dolaska antihrista, zavisi od nas samih, nekoliko puta smo ga odgodili u istoriji. Pokajanjem smo odgodili dolazak antihristov, a on će prvo doći i tada će nastati nevolje koje nisu bile od postanja sveta. O svemu tome govori nam današnja priča o „Svadbi careva Sina". Ja sam pokušao da vam malo to razjasnim. Tražimo i bdimo, jer ne znamo u koji čas će doći Hristos. Toliko. Hvala.

Nenad Badovinac: U manastiru Svetog Luke za vreme besede koju je izgovorio otac Aleksej imali smo bogato posluženje uz koje sam dugo razmišljao o očevim rečima i o tome kako se u našim životima ponekad sukobljavaju, a ponekad podudaraju volja Božija i volja naša.

Beseda snimljena 13.09.2020. u manastiru Svetog Luke iz Bošnjana (Srbija).
Snimio i prepisao: Nenad Badovinac