Zlatibor i manastir Dubrava

Putujemo i posećujemo:

• Stopića pećina
• Etno kuća Sirogojno
• Manastir Dubrava
• Zlatiborski vrh Tornik

Vožnja od Beograda do Zlatibora traje mnogo kraće od kad je završena deonica planiranog autoputa Beograd - Požega. Na Zlatibor se stiže mnogo brže, ali se ostaje mnogo kraće, obično vikend, zbog obaveza koje dolaze sa početkom nedelje. Vikend proveden na planini postaje za nas često ispunjenja želja, pogotovo u ove tople letnje dane. Dobro smo isplanirali vreme i zajedno smo, sa bližnjima posetili Zlatibor. Čim smo stigli na Zlatibor, uverili smo se u inovativnu i savršeno dizajniranu urbanističku strukturu Zlatibora.

STOPIĆA PEĆINA

Već sledećeg dana, nakon doručka u hotelu i odmora pored hotelskog bazena, želeli smo dodatno ispuniti slobodno vreme. Odlazak u Stopića pećinu na prvi pogled pruža samo jedan karakter višemilenijumskog prisustva stalagmita i stalaktita. Međutim, kada smo sišli u pećinu videli smo čudesan raspored bazena od najvećih, koji se mere u metrima, do najmanjih koji se mere centimetrima. Stopića pećina je rečna pećina, i kroz nju protiče Trnavski potok. Pećina ima ulazni otvor širine 35 metara i visine oko 18 metara, dugačka je 1.691 metara. Ulaz u pećinu se nalazi na 711 metara nadmorske visine. Pećinske kade koje smo videli svojom veličinom i dubinom probudile su u nama maštu kada smo razmišljali o načinu njihovog nastanka.

Zanimljivo je gledati kako se voda preliva iz većih u manje bazene kao da su imale neku svoju svrhu za ljude koji su živeli u davnim vremenima. Kada smo bili na izlazu iz peine sreli smo monahe koji su bili na ulazu i koji su hteli videti čudo Božijeg stvaranja. Monasi su ljudi koji svakodnevno prinose Bogu molitve za spas čoveka i vasione, samim tim njihove molitve usmerene su i za spas prirodnih lepota koje upravo gledamo. Monasi kada posete ovo mesto brzo primete neverovatnu arhitekturu Božijeg stvaranja. Sve što možemo videti u Stopića-pećini su kreirale Božije ruke i mi se možemo na ovakim mestima lako inspirisati Božijim stvaranjem.

SIROGOJNO - MUZEJ NA OTVORENOM "STARO SELO"

Sledeći korak našeg istraživanja Zlatiborskog kraja bilo je mesto Sirogojno. Kada smo tamo stigli, popili smo kafu u jednom restoranu. Nakon odmora i opuštanja uz razgovor koji smo vodili na temu lepota ovog kraja, pošli smo u posetu muzeju na otvorenom "Staro selo". Ovaj muzej nama je značio kao svojevrsan vremeplov koji nas je vratio u doba u kojem su živeli naši preci sa kraja 19. i početka 20. veka. Kuće i brvnare koje čine muzej "Staro selo" sačuvale su svoj prvobitni izgled. U to vreme u ovim krajevima ljudi su živeli u zadrugama koje su brojale do 50 članova. Mi smo posetom ovom muzeju bili kao deo jedne zadruge i pokušavali razumeti način života kojim su živeli ljudi zlatiborskog kraja.

U ovom muzeju u jednoj od koliba video sam ručno izvezene ukrasne pletene podmetače od kojih je na jednoj pisalo nekoliko stihova: "Zumbul i lala, to su cveta dva, sreću i ljubav želim ti ja".

MANASTIR DUBRAVA

Nakon vožnje zlatiborskim stazama, sledećeg, trećeg dana, rano ujutro posetili smo manastir Svetog Pantelejmona, poznat po imenu Dubrava. Ovaj manastir nalazi se na južnim obroncima planine Zlatibor, 30 kilometara od turističkog centra. Do njega se teško dolazi, i to planinskom stazom koja krivuda meandarima reke Uvac, sve do uzvišenju koje je sa tri strane okruženo kanjonom. Vožnja do manastira nije bila laka, ali bez obzira na sporiju vožnju, stigli smo na vreme, na početak Svete Liturgije. Na samnom ulazu u manastirsko dvorište, dočekala nas je igumanija, mati Teodora i tom prilikom zaželela nam je dobrodošlicu. Posle Svete Liturgije, neki od nas su pisali imena naših bližnjih za molitveno pominjanje, a drugi su kupovali sveće i prinosili ih na zdravlje. Bilo je organizovano posluženje kafom za sve vernike. Ovde u prelepom ambijentu sedeli smo na terasi, a pogled nam se spuštao prema planini. Pored mene, sa moje leve strane, sedeo je čovek koji živi svega nekoliko desetina kilometara od manastira, ali on je tada prvi put došao ovde. To mi je bilo jako čudno, ali i razumeo sam ga, jer je veoma teško doći do ovog skrivenog, ali svetog mesta.

Ispred mene na stolu bio je bokal sa kafom i čajem. Uzeo sam bokal i poslužio ljude oko sebe. Hteo sam na kraju sebi da sipam šolju kafe, ali u tom trenutku prišla je jedna žena i pitala me: ima li kafe za nju? Nakon što sam i njoj sipao kafu, za mene, osim soca nije ostalo ništa. Video sam da ima i bokal sa čajem, ali u tom trenutku priđe mi dečak sa molbom da njemu sipam čaj iz drugog bokala. Uradio sam to sa zadovoljstvom i nastavio da pričam sa čovekom koji je sedeo do mene. Nakon nekog vremena dečak je ponovo došao i tražio ponovo da mu sipam i to sam ponovo učinio. Isto tako, nakon nekog vremena i treći put došao i ja sam mu i treći put sipao čaj u čašu. Kada je bokal sa čajem bio prazan, shvatio sam da je upravo taj čaj bio namenjen meni, verujem da je to bio zlatiborski čaj koji isceljuje i dušu i telo.

Manastir Dubravu posetio sam tokom svojih putovanja svetim mestima, još pre trinaest godina. Od tada manastir se mnogo izgradio, tako da sada ima puno pomoćnih zgrada i u jednoj od njih nalazi se trpezarija u koju smo bili pozvani na ručak. Za trpezom je igumanija, mati Teodoru čitala pravoslavnu literaturu i tada je iz knjige pročitala da su susreti sa Bogom uvek neponovljivi. Upravo neponovljivost susreta sa Bogom i sa svetim mestima, daje značaj ljudima koji se zanimaju za duhovnost.
Posle ručka pitao sam oca Danila da li mogu da mu poklonim knjigu "Susreti sa Svetim mestima" u kojoj sam još davne 2013. godine, opisao svoj prvi dolazak u manastir Dubravu. Tada sam napisao mnogo čitan putopis kojeg sam po blagoslovu, sada blaženopočivšeg arhimandrita Gavrila (Lepavinskog) objavio na Lepavinskom sajtu. To je bilo u julu, 2009. godine i taj putopis do sada je na websajtu pročitan 17.474 puta. Putopis je dostupan na ovom LINKU.

Otac Danilo je rekao da knjigu mogu ostaviti kod mati Teodore, jer ona je igumanija. Tada sam otišao do mati Teodore i objasnio joj da želim da poklonim knjigu manastiru koju sam pisao i objavio 2013. godine. Rekao sam mati Teodori da se u knjizi nalazi putopis kojeg sam davne 2009. godine objavio nakon svog putovanja u manastir Dubravu. Mati Teodora se mnogo obradovala i rekla mi je da je ona čitala moj putopis i pohvalila ga je. Tada mi je objasnila da sam ja, te davne 2009. godine,
upravo nju opisao u svom putopisu. Ispostavilo se da je mati Teodora osoba koja me je tada, pre 13 godina, dočekala na ulazu u manastir i zaželila mi gostoprimstvo. Tada je ona tek došla u ovu svetinju i bila je iskušenica u ovom manastiru. Danas se dogodilo isto tako, na ulazu u dvorište manastira Dubrava dočekala me ista osoba, gotovo na istom mestu, ispred hrama, i gotovo istim rečima zaželila mi je gostoprimstvo, ali sada je to bila mati Teodora, igumanija manastira Dubrava.

PLANINSKI VRH TORNIK

Istog dana, nakon što smo se vratili iz manastira Dubrava, seli smo u gondolu koja povezuje centar Zlatibora sa vrhom planine Tornik. Sa svojih impresivnih devet kilometara dužine, ovo je najduža panoramska gondola na svetu. Vozili smo se oko pola sata u jednom smeru, do Tornika. Tek što smo stigli, rekli su nam da se ne udaljavamo daleko od gondole, jer se ovde očekuje nevreme. Zaista, mi smo prošetali po vrhu planine i slušali grmljavinu, koje nije bilo u podnožju planine.

Obradovali smo se pogledu sa vrha Tornika na okolne krajeve. Zadržali smo se dovoljno duga da primetimo svu lepotu ovih krajeva. Mogli smo zamisliti i da ponovo dođemo ovde. Drugi put doći ćemo takođe u posetu manastiru Dubrava, ali i prekrasnom jezeru koje možete videti na fotografijama.