U februaru ove godine navršilo se dve godine od majčinog upokojenja. Njen suprug i moj otac se teško pomiruje sa živitom u kojem živi bez majke. Lično mislim da će taj oporavak još dugo trajati. On sada živi u Domu za starije osobe u Bjelovaru. Vukosava je brinula o njemu o svim detaljima, ali sada kada nje više nema, on ne razume njen prijevremeni odlazak i često govori da sam bar ja otišao pre nje. Živeli su zajedno gotovo 60 godina. Njih dvoje su se upoznali još dok su bili deca, živeli su u selu Bačkovica nedaleko od Bjelovara, a venčali su se kad je mama imala 17 godina a tata 23 godine. Kada se mama upokojila bili smo svesni da izgubiti blisku osobu znači obavezno naučiti živeti bez nje. Tata, moja sestra Biljana i ja smo se susreli sa tom činjenicom. U tim momentima molitva Bogu i podrška bližnjih su najjači saveznici sa kojima možemo da se izborimo. U pravimo mi uvek ljude koje izgubimo sažaljujemo, a naučio sam da oni odlaze na lepše i bolje mesto. Mi ostajeo ovde i ne treba da budemo sebični, već da se brzo prilagodimo životu bez bliznjih. Secem se kako su sstari pričali za upokojene da su se oni "spasili", samim tim što su se upokojili. Nije to bez veze pričano.

Na donjim slikama nalaze se nekolkmo uspomena na majku Vukosavu koja je bila mnogo vezana za manastir Lepavinu i čudotovrnu konu Presvete Bogorodice Lepavinske. Nalaze se i porodične slike sa tatom, sestrom, tetkama, prijateljima. Uglavnomradujem se ovim uspomenama i čini se da obogaćuju ljude. Svaki tren koji pamtim pamtim samo lepe stvari i ponosim se na njih. U molitvi ću se sećati majke i zajedničkih zagrljaja.

Sada u stanu u Bejlovaru u kojem su živeli tata i mama, živi jedan starija gospodja. Ona čuva stan, ali i cveće koje je mana dugo godina uzgajala. Kada dodjem u stan tamo me gospodja Jelena dočeka , prpremi ručak, ugrije stan i brine o meni na način kako je to uvek činila mama kada bih došao kući.

Lidija i ja živimo u Beogradu, a u Bjelovar dolazim samo povremeno u onim danama obidjem grobno mesto i pomolim se. Prinesem sveću i donesem cveće. Ovih dna treba da bude završen spomenik kao poseldnje počivalište majci koja je ceo svoj život podarila deci, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj. Pitam se da li ima nešto uzvišenije čemu majka i žena mogu da posvete svoj život. Ono što sam naučio u prethodnom periodu jeste da iako ljudi odlaze od nas, Oni nastavaljaju da žive u nebeskim prostranstvima gde zasluženo borave u darovima koje zasluženo nasledjuju.

Upravo je završen spomenik koje je večno počivalište moje majke Vukosave i bake Darinke. Svaki će ići svojim putem, ali deo majke ostaje da živi u meni, ne kao bol nego kao radost života i ponos koji uvek nosim kao poklon od ljudi koji me vole.