Kao nastavak mojih putopisa želeo bih da pokrenem novi projekat pod nazivom: "Putovanje duše ka njenom miru nakon gubitka voljene osobe". U prethodnom periodu mnogo sam putovao po balkanu i pronalazio sam mir za svoju dušu na svetim i istorijski važnim mestima. Nakon upokojenja moje majke u mojoj duši se dogodila iznenadna eksplozivno-emocionalna reakcija i sada je potrebno da pronađem mir za dušu. Nalazim se pred važnim periodom svog života u kojem treba da povratim mir u svoju dušu. Moja duša sada hoće da eksplodira od emocija koje uzurpiraju njen inače miran karakter. Biće to putovanje koje treba da prođu svi koji su izgubili voljenu osobu.

Tog dana sam je zvao, ali nisam mogao da je dobijem na telefon. Tati je tog dana naglo pozlilo i on je otišao na hitnu. Kada je bio u bolnici, zvao sam ga i on je brinuo gde je mama. Iz Beograda sam telefonom pokušavao doći do mame, ali nisam mogao. Nisam znao šta da mu kažem kako ga ne bi dodatno opteretio. Bio je zabrinut i iz bolnice reagovao je tako da je rekao lekarima da mora da ide kući, jer ima ženu koja je sada sama i o kojoj treba da brine i da je čuva. Pomislio sam o tome kako mama već godinama brine o tati, pa mi je bilo čudno zašto je tata ovo rekao. Medjutim, desilo se upravo tako kako je tata rekao: mama je pala u odniku stana i neko vreme do dolaska hitne pomoći nije mogla da ustane. Ja sam tada bio u Srbiji, a mama u Hrvatskoj. Granice su bile zatvorene i sve mere su bile na snazi vezano za suzbijanje korone. Odvezli su je u hitnu i ustanovili da se kovid razvija prema obostranoj upali pluća. Po dolasku u bolnicu, čuo sam je 23.01.2020. Ispostavilo se da će to biti zadnji put kada sam razgovarao sam majkom. Tada je uspela da mi se javi na telefon iz bolničke sobe. Bila je pod kisikom i slabo sam razumeo šta priča.

Ustao sam i otišao do prozora u potkrovlju sobe, tamo sam podigao mobilni sve do prozora. Bilo je vedro veče i videle su se zvezde. Najviše sam obratio pažnju na zvezdu koja je bila najsjajnija i pomislio sam da možda ta zvezda može biti odašiljač koji će bolje preneti mamin glas do mog telefona. Razgovarali smo kratko. Od sledećeg dana bila je prebačena na posebno odeljenje u šok sobi u kojoj se nalaze respiratori. Priključili su je na taj uređaj i svakim danom stanje je bilo sve dramatičnije i lošije. Nije bilo više spasa za njena pluća. Bolest je napredovala i kroz samo nekoliko dana mama se više nije mogla boriti sa ovom bolesti za koju nema leka. Mama se upokojila 11.02.2021 u 2 sata u noći.

Noć u kojoj se upokojila, stalno su me napadale neke čudne misli i cele noći sam se okretao u snu. Moja majka je imala mene i moju sestru Biljanu koja se te noći nalazila u manastiru Vavedenje u Beogradu. Ovde je pomagala našoj dragoj mati, monahinji Mihaili. Brinula se o njoj te noći davajući joj potrebne lekove i potrebnu negu. Mati Mihaila se probudila usred noći i rekla: Šta radi ova žena ovde na krevetu? Reci joj da izađe. Naime, mati Mihaila je videla neku ženu kako sedi na njenom kravetu. Tada je probudila Biljanu i rekla joj da joj kaže da izadje. Na to je Biljana odgovorila: mati, nema ovde nikoga. Mati je rekla: "Ima, ima, ova žena sedi na mom krevetu". Moja sestra je u šali rekla: "Eto sada ćemo otvoriti prozor pa ćemo reći toj ženi da izadje". Kada je mati Mihaila ujutro saznala da se te noći upokojila naša majka, ona je Biljani rekla: "Tvoja majka je bila ove noći kod nas".

Često sam fizički bio odvojen od majke i oca, jer oni su zajedno živeli u Bjelovaru, a sestra i ja u Beogradu. Majčin odlazak je nenadoknadiv gubitak i treba vremena da tugu zameni radost spoznaje njenog ulaska u lepši i večni život. Uvek ću je pominjati u molitvama i sećati se njenog zagrljaja kojeg više nikada neću osetiti. Nikada je više neću moći zagrliti i poljubiti, jer njen ulazak u nevidljivi avion i odlazak u smeru bez povratka znači odlazak u duhovne dimenzije. Međutim, najveći deo moje majke, njeno srce, ostaće i dalje da živi u meni, jer je ona svoju nežnost, pažnju i ljubav duboko usadila u mene. Znam da je majka imala pravo da ode, i ja poštujem tu njenu odluku, kao i odluku Boga da je uzme od mene.

Moja majka je bila kao cvet. Rođena u siromašnoj porodici čiji su roditelji bili poljoprivrednici. Majka je uz roditelje naučila da brine o povrću i cveću. Imala je mnoštvo cveća u stanu u kojem živela sa ocem. Mene je njena briga oko cveća podsećala na brigu blaženopočivšeg oca Gavrila Lepavinskog koji je u svakom delu lepavinske kotline uzgajao cveće.

Sada se sećam mnogih uspomene na majku. Sve me to toliko potresa i ne mogu da suzbijem osećaj tuge zbog njenog odlaska. Moju majku su svi voleli. Bila je mnogima veliki prijatelj, njeno rame bilo je mnogima mesto utehe i razgovora. Bila je voljeni saputnik u rešavanju životnih problema. Često sam u razgovoru sa ljudima koji su voleli moju majku saznavao o tome koliko moja majka ima snage i volje da ih duhovno osnaži. Od tuge koja nas je sve zadesila, isplivava nada i vera u Boga koja mi govori da su sada anđeli Božiji saputnici mojoj majci na putu ka Prestolu Božijem. Molim Boga da njena duša bude u naručju Božijem tamo gde ju je dočekao i njen duhovnik, otac Gavrilo Lepavinski.