Sa roditeljima tog dana krenuo sam u njihovo rodno selo kako bi obišli grobove pokojnih predaka. Selo Bačkovica udaljeno je oko 30 kilometara od Bjelovara i nalazi se u Zapadnoj Slavoniji. Vozili smo se putevima kojima retko prolaze automobili. Kada smo stigli u Bačkovicu, odmah nakon table sa nazivom sela, primećujem stare napuštene kuće koje izgledaju kao da u njima niko nikad nije živeo. Moji roditelji su ovde rođeni. Tata je rođen pre Drugog svetskog rata, a mama je rođena tokom tog rata. Tata je živeo na jednoj strani, a mama na drugoj strani sela. Ponekad su zajedno čuvali stoku na pašnjacima i tako su se vremenom upoznali.

Vozeći se, stigli smo do rodne kuće moje majke i kasnije, do kuće gde se moj otac rodio. Njihove rodne kuće su u međuvremenu promenile vlasnike, ali sada u njima niko ne živi. Ovo selo je doživelo takvu sudbinu, u kojem osim nekoliko starih ljudi, niko ne živi. Sve kuće, ma rekao bih, celo selo, obraslo je u drač i šikaru. Vozio sam sporo kroz selo sa dozom iznenađenja i žalosti.

Posetili smo stariju ženu Darinku, ona je dobra prijateljica mojih roditelja. Teta Darinka nas je poslužila kafom i vinom koje ima okus predivnog soka od grožđa. U razgovoru, teta Darinka nam je pričala da živi sama, ali da ima sve što joj je potrebno, i da je njen životni moto, da je izabrala: da bude zadovoljna i srećna u životu. Kako kaže, mogla je da bira: hoće li biti nezadovoljna sa životom u ovom napuštenom selu ili da bude zadovoljna sa izrazito skromnim životom koji živi. Slabi i siromašni uslovi za život, ali deca, udata ćerka i oženjen sin, koji žive u drugim mestima, i njen pas-čuvar, zajedno čine njen život srećnim. Uz to, ona kaže da je ona gradila ovu kuću i ne želi da je napušta, želi da ovde umre. Zamolila nas je da kada umre, da je dođemo ispratiti na onaj svet. Pitao sam je: da li u selu ima dece i mladih? a teta Darinka kaže: "sine moj nema ovde nikoga od starih, a kamo li od mladih", i još kaže: "Od mladih ima dvoje dece u susednom selu i to je sve." Ona kaže da je nekad u ovom selu bilo jako veselo, seća se seoskih zabava, puno mladih koji su se veselili, seća se čestih druženja mladih.

Kasnije smo posetili seosko groblje na kojem se nalaze grobovi naših predaka. Groblje je u šumi, ali je uredno pokošeno, jer državne komunalne službe brinu o njemu. Upalili smo sveće, ostavili cveće i pomolili se za naše upokojene. Čudno je reći, ali po mnogim grobovima može da se zaključi da su nekad u ovom selu živeli ljudi. Pomolio sam se za svoje pretke. Duh njihov sada živi u jevanđelskim prostorijama, duhovnog sveta, a ovde, gde su nekad živeli, ionako osim pustoši, nema ništa - čak nema nikoga da ih se seti.

Po povratku sa groblja posetili smo maminu rodbinu koji "čuvaju" selo. Možda za neke druge posetioce i prolaznike, koji će jednog dana doći i možda naseliti ovo, bogatom i čistom prirodom obogaćeno selo. Seli smo na posluženje i uz topao čaj od nevena, slušao sam priče ovih ljudi koji su vrlo lako vratili se u stara vremena, vremena njihogov detinjstva. Primetio sam tada da ovo pusto selo, nije umrlo, jer živi u sećanjima i pričama mojih roditelja.