Nakon duže vožnje Zapadnom Srbijom, negde duboko u njenim šumama, tamo gde već počinju da se uzdižu planine nepoznatog imena, uspevam da se približim malenoj prodavnici. Pomalo iscrpljen od putovanja tražim nešto što će me okrepiti. Međutim, na polupraznim policama, pronalazim samo prašinu, ovde niko ne dolazi da kupuje, pa je trgovina slabije opskrbljena. Gledavši oko sebe planine i šume, ne znam gde se nalazim. Predeo me podseća na meni nepoznatu civilizaciju. Da li je ovo Srbija? Šta li su to ljudi napravili od nje? Skrenuvši sa glavne ceste, raspitivao sam se kod prolaznika za mesto Stave. Kada sam došao u mesto Stave tamo nisam primetio izlaz iz sela, kao da je tu kraj ceste. Mogu jedino da se vratim odavde, ali ne i da nastavim dalje, čini mi se da svako skretanje, bilo levo ili desno, čak nastavak pravo, da me mogu odvesti u
nepoznatu šumu ili planinu, osim jednog skretanja pored kojeg se nalazi putokaz za crkvicu posvećenu Svetom Petru i Pavlu. Celog popodneva padala je kiša, oblaci su se spustili do mog auta, sedim u autu i čekam ispred crkvice. Nigde nikoga oko mene, crkvica u izgradnji, a nekoliko metara dalje nedovršeni konak. Osluškujem debele kapljice kiše koje padaju po autu. Uzevši kišobran, prošetao sam oko crkvice i konaka, napravio nekoliko fotografija i sada treba da odlučim, da li da ostanem ovde kisnuti ili možda krenuti prema Beogradu.

Bez obzira na kišu, ipak nisam tako brzo odlučio krenuti za Beograd. Uz podsmeh samom sebi, smatram nemogućim, okrenuti se i otići. Voljena vero, probudi se, izađi iz prašine i učini nešto za mene bespomoćnog. Bilo je neobično i neprirodno da baš nikoga nisam našao ovde. Ipak realnost je bila drugačija, uostalom zašto bi neko bio ovde i čekao mene na kiši. Nadam se da će opet biti prilika da posetim ovo sveto mesto na kojem se događaju isceljenja i telesnih i duševnih bolesti.

Vratio sam se u auto. Odlazim. U Beogradu sam pomerio neki susret za kasnije to veče, jer sam hteo da posetim crkvicu u mestu Stave. Vozim se u povratku kroz maleno mesto i divim se arhitekturi ovih kućica čiji su krovovi napravljeni u posebnom piramidalnom stilu. Negde sam čuo da ovo pozitivno utiče na zdravlje ukućana. U centru sela naišao sam na još jednu prodavnicu, da proverim možda je ova ipak malo bolje opskrbljena. Pitao sam prodavača, da li zna kada će crkvica biti otvorena i kada će sveštenik biti tamo? Rekli su mi da je Večernja služba tek u pola 5. Pitao sam prodavača: "Gde je sveštenik?" Kaže mi prodavač da sveštenik živi u kući na koju mi je pokazao rukom. Video sam da tamo ima puno kuća. Rekao sam mu: "Najbolje da ostavim posetu svešteniku za drugi put, teško da ću se većeras ovde snaći, kiša je, hvala ti, idem za Beograd". U tom momentu, pored nas prolazi u autu otac Marijan i prodavač kaže: "Eto imaš sreće, otac se vraća kući. Samo ti odi kod njega, slobodno ga poseti". Pomislio sam: "Predivno.. volim svoga Boga, Kojem uvek želim da blagodarim, volim svoju dušu, koju uvek želim da čuvam, volim ovu malenu, tajnovitu Srbiju, čije lepote želim da upoznam".

Stigavši do kuće o.Marijana, pozvonio sam na vrata. Nakon nekoliko trenutaka otac mi otvori vrata i ja kažem: "Pomaže Bog, jeste li vi o.Marijan?" Kaže on: "Ja sam". Nastavio sam: "Dolazim iz Hrvatske iz okoline Manastira Lepavine. Dolazim Vam u posetu da vidim Vašu crkvu i Vas da posetim". Otac Marijan me pozove u kuću, gde me njegova supruga ponudila toplom kafom i slatkim kolačićima, ali imali su i još jednog gosta, bio je kod njih još jedan čovek.

Ovde kod oca Marijana sam se osećao skoro kao u crkvici, sve oko nas je bilo puno ikona, to je za mene bilo ispunjenje želje koju sam imao kada sam malopre stajao pod kišobranom ispred crkvice u selu. Tračak moje vere je probudio moje emocije koje nisam mogao sakriti. Kada smo seli za sto, otac Marijan uzme neki papirić na kojemu je bio lepo iscrtan krst, motao ga je rukama, pa počne otac sa mnom da priča, gledajući u izrezbareni nacrtani krst sa papira. Pričali smo tako da bi se mogli bolje upoznati.

Ovde u selu Stave u malenu crkvicu posvećenu Svetom Petru i Pavlu dolazi mnogo naroda iz Srbije i okolnih zemalja, neretko dođu vernici čak i iz Rusije. Ljudi dolaze sa svim vrstama problema da im otac Marijan čita molitve. No, objasnio sam mu da nisam došao, hvala Bogu, sa problemima, nego sa željom da posetim svetinju. Donosim ocu Marijanu pozdrave od oca Gavrila iz manastira Lepavine. Otac Marijan dobro poznaje oca Gavrila, manastir Lepavinu i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Otac Marijan je napisao i Akatist Presvetoj Bogomajci Lepavinskoj. Nije ga nigde objavio, jer kaže da je akatist Bogomajci Lepavinskoj "težak" da bi ga svako čitao. Na moju molbu ipak mi je odštampao Akatist, te mi ga je dao. Otac Marijan nikada nije bio u manastiru Lepavini, no zna mnogo o manastiru, pričao mi je neke stvari koje nisam ni ja znao. Otac Marijan me pomalo podsetio na oca Gavrila, jer on kaže da imaj svoj veb sajt, a isto tako i otac Gavrilo ima svoj veb sajt. Kaže da je on dosta aktivan oko svog web sajta, a isto tako i otac Gavrilo vodi web sajt www.manastir-lepavina.org. Kaže o.Marijan da mu je njegov sin izradio sajt i naučio ga tajnama kompjutera, pa i otac Gavrilo ima svoje duhovno čedo koje ga je naučio tajnama kompjutera. Hmmm, baš lepo. Eto i o.Marijan misionari putem Interneta.

Kada je otac ustao sa stolice da sedne za kompjuter primetio sam da ima problema sa nogama, pa mi je rekao, da ga ponekad bacaju i tuku, ali da se on hrabro bori molitvama i neposustaje u nevidljivoj borbi. Pričao je o nečistim silama koje ga ometaju za vreme čitanja molitve za isceljenje ljudima. Takođe, kasnije kada otac završi molitve, on uvek ima nekih fizičkih "obračuna" sa nečistim silama. Pričao mi je o crkvici u Stavama koja se obnavlja, tako da će imati istočnik za pogružavanje pri krštenju. Ikone iz crkve je otac privremeno preneo u kuću da budu ovde do završetka radova. Pogledali smo ikone zajedno, posebno smo se zaustavili kod dve ikone. Za jednu ikonu otac mi kaže da sam je možda i video, ali pokazavši mi i drugu ikonu, za nju kaže da je nikada pre nisam mogao videti. Bila je to ikona na kojoj su Sveti Enoh i Sveti Ilija stajali čvrsto svojim nogama na slomljenom satani. Otac Marijan se nasmešio toj ikoni i kaže: "hahaha… eto vidiš šta će mu se na kraju dogoditi". Pomislio sam: pa dobro mislim si kako god i šta god da mu se dogodi, meni ipak nije ovo smešno. Malo me uplašio očev osmeh. Rekao sam: "Ko zna oče šta će taj nepomjanik još da uradi ljudima pre nego mu se to dogodi". Lako je ocu sa takvom verom, ali meni kome treba pomoć oko manjka moje vere, nije svejedno gledati u ovu zaista posebnu ikonu. Ipak, otac Marijan se pobrinuo za mene i slične meni, pa je postavio poruku na dvorišnim vratima crkve, na kojoj piše: "Veruj i ne boj se".

Nasuprot ikone Svetog Enoha i Svetog Ilije bile su postavljene Bogorodičine ikone sa Hristom u naručju i mnogo ruskih i grčih pravoslavnih ikona. Video sam mnogo ikona do sada, ali većinu nisam nikada video. Među njima bila je i moja omiljena ikona Presvete Bogorodice Lepavinske, koja je bila okrenuta prema ulaznim vratima, čuvala je ovaj dom. Otac Marijan je tada nastavio da priča o crkvi u selu Stave, za koju kaže da oko crkve ima mnogo grobova svetitelja i da je crkvena metohija natopljena krvlju svetitelja. Pričao mi je otac i o manastiru Svetog Serafima Sarovskog u Divjejevu (Rusija) i potvrdio mi je da će tamo u jednoj maloj crkvi u kojoj sam svojevremeno i ja celivao ikone biti odslužena jedna od poslednjih Sv. Liturgija na Zemlji. Tada će po rečima oca Marijana, za vreme te Svete Liturgije, anđeli Božiji podignuti tu crkvu na nebo. U ta poslednja vremena se neće služiti svete Liturgije, a i pravoslavlje, kao i vera uopšteno će biti retkost u svetu. Pričao mi je o tome da su neki svetitelji spominjali i poslednju Sv.Liturgiju uopće održanu na Zemlji, koja bi se trebala održati baš ovde negde u Valjevskom kraju u Zapadnoj Srbiji. Kako god bilo tada, sigurno je da jednom, bez obzira kada to bilo, mora da se odsluži i poslednja Sv.Liturgija na Zemlji, kao kraj jednog i početak drugog doba. U tom dobu slušaćemo Nebesku Liturgiju, u kojoj:

Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali gromovnik Ilija,
Sveti Vrači pomazuju mirom,
A Krstitelj vodom pokropljava,

Heruvimi, poje Heruviku…

A Car Slave sedi na prestolu,
Licem svojim Nebo osvetljava,
S desna mu je Sveta Bogomajka,
Ogrenuta zvezdanom porfirom,

Sveti Sava žezal pridržava,
A narod, ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvezda.
Izmešani sveci sa Anđelima,
Pa se ne zna ko je od koga lepši.

(Vladika N.Velimirović)

U nedovršenoj priči otac Marijan je nastavio da priča i o svom snoviđenju za Kosovo i on kaže da će do 2012. sa Kosova otići jedan narod. Nismo se više upuštali u tu priču. Malo smo pričali i o Vojvodini, i otac Marijan kaže da će se odcepiti svaka ona Srpska zemlja u kojoj narod Krsnu slavu Svetog Nikole ne drži posno. Mnogo su mi značile njegove priče. Svaka je bila pomalo tužna, ali je završava srećno, Nebeskom Liturgijom. Vreme je brzo prošlo. U pola 5 počinjala je Večeranja služba u crkvi. Rekao sam ocu da imam obavezu u Beogradu, te da moram da krenem.

Da sam ostao na Večernjoj službi, video bi i crkvu, i sa mnom bi se do Beograda vozio čovek koji je bio sa nama sve vreme i koji je kućni prijatelj o.Marijana. Od tog čoveka bih sigurno čuo nastavak svih nedovršenih priča o.Marijana, kako o crkvici tako i o isceljenjima koja se ovde često dešavaju. No, umesto toga, zatražio sam blagoslov za put od oca Marijana, uzeo sam nekoliko kolačića i krenuo za Beograd. Vozio sam se za Beograd i razmišljao o crkvici, o posljednjim Liturgijama, o Srbima na Kosovu i Metohiji, o Srbima u Vojvodini, razmišljao sam i o svojoj veri koja mi je pomogla da upoznam o.Marijana. Razmišljao sam i o Večernjoj službi kojoj nisam mogao da prisustvujem. Isto tako, razmišljao sam i o svetiteljima čije se mošti nalaze oko crkve. U autu sam pustio audio CD sa Vladikom Nikolajem na kojem on priča o Nebeskoj Liturgiji i opominje Srbe da se moraju pokajati. Mnogo toga mi je prolazilo kroz misli, ali ni u jednom trenutku mi nije došla činjenica da ja, bez obzira na sve, nisam ni u jednom trenutku zaželeo ostati na Večernjoj službi. Tek negde na pola puta do Beograda, na lokaciji od koje se više ne bih mogao vratiti u selo Stave, zvoni mi telefon... zovu me i kažu mi da je sastanak zbog kojeg sam izostavio Večernju službu, odgođen.

Eto od moje silne vere koja me oduševila danas popodne, odjednom osetih povratak prašini i pustoši, vera se moja povukla u svoje prašnjave odaje. Biće potrebno ponovo nekada, na nekom drugom putovanju da je usrdno zamolim da mi se vrati i da mi pomogne.

U krugu svetinje u mestu Stave, nisam osetio težinu životne svakodnevnice koja me inače pritišće. No, po povratku u grad, ubrzo sam joj se vratio. Od nje je teško pobeći, a lako joj se vratiti. Vratio sam joj se, ali to me nije sprečilo da i dalje volim svoju meku dušu i jako Pravoslavlje koje me neprestano greje. Sada mi ostaje samo da se lično popravljam i Gospoda proslavljam.